Home
Latest images
Search
Register
Log inEX YU INTERVJUI
Page 1 of 2 • 1, 2 
EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 10:52 pm
BJESOVI: POVRATAK SA HODOČAŠĆA *PRVI DIO
Da li su BJESOVI (samo jos) jedan od bendova čiji je rad jasno oivičen religijom, tačnije pravoslavljem, i da li je rocknroll prava forma za ispunjavanje njihovih propovedi. A možda je i najbitnije od svega - da li oni stvarno imaju nešto da kažu.
Novi album je uvek povod za razgovor. Bjesovi imaju jedan takav i zove se Sve što vidim i svo što znam. Ni ovoga puta nismo propustili da porazgovaramo sa Bjesovima, mada je razgovor tekao dugo pre i posle ovog intervja. 0 novom albumu i ostalim stvarima govori Goran Marić - Max.
Bjesovi su posle dužeg perioda od skoro tri godine snimili novu ploču. Snimanje albuma je trajalo neobično dugo. Kako je ploča nastala počev od ulaska u studio pa nadalje?
Max: Pre ulaska u studio smo imali jedan period prlprema. Šest meseci pre nego što ćemo ući u studio imali smo viziju sasvim drugačije ploče od ove koja je sada izašla. Na samim probama, dakle pripremama za ploču, odbacili smo skoro deset pesama, koje smo snimali i mislili smo da je time priča posle višemesečnog truda završena. Dogodilo nam se da posle dvesta sati provedenih u studiju tek onda budemo u stanju da sagledamo šta mi zapravo radimo i šta još treba da uradimo da bi ta ploča uopšte ispratila nit za koju smo se uhvatili. Tih trinaest meseci su bili borba sa nama samima, borba za svaku reč, borba za svaki rif, jednostavno na neki način smo pevazilazili estetiku koju smo zacrtali našom prethodnom pločom, jer smo postali svesni da ne postoji ni jedan valjani razlog da ponavljamo formulu sa prethodne ploče. Zapravo, jedini razlog da se nova ploča snimi je ako imaš nešto suštinski novo da kažeš i da zapravo ceo ovaj boravak u studiju jeste bio traganje za tim novim smislom postojanja grupe i zajednim novim vokabularom kojim smo želeli da se obratimo publici.
Gde vidiš definitivnu razliku između druge i nove ploče, posto su te dve p/oče (ne računajući onu prvu kasetu) ključne ploče u vašoj dosadašnjoj karijeri. Gde vidiš taj pomak u funkcionisanju benda?
Max: Mi smo sa prethodnom pločom doživeli uspeh i slavu, koji su u našim uslovima takvi kakvi jesu. Pored svog tog osećanja prijatnosti, razvio se i osećaj odgovornosti, jer smo primetili da na veliki broj naših koncerara dolaze Ijudi kojima te pesme znace nešto više od pukog preslušavanja hitova. To smo najbolje sagledali kroz mnogobrojne telefonske pozive, Ijudi su nam prilazili posle koncerata, mnogi iz publike su želeli sa nama da razgovaraju. Na neki način smo osetili odgovornost da ako sada iznosimo jednu novu ideju, ona mora do. nosi poruku prvenstveno onima koji su voleli prethodnu ploču. Ova ploča je nastala kao plod osećanja te odgovornosti, jer smo sagledali šta ti Ijudi otprilike žele. Ljudi koji su se identifikovali sa prethodnom pločom, koja je nosila sa sobom sve te nihilističke, mračne forme koje su obelezile to vreme u kome smo ziveli, su jednostavno od nas tražili i odgovore. Publika je nama posteno postavila pitanje i mi smo osećali potrebu da joj pošteno odgovorimo. Nismo žurili sa snimanjem ploče, imali smo vakuum od dve i po godine kada nismo uopšte planirali ulazak u studio, jer nismo sagledavali kakva bi to ploča trebalo da bude. Tek kada smo oseili kao se ubuduće treba obraćati mi smo to i uradili.
Po menije atmosfera na ploči generalno još uvek ostala dosta tamna. Ima jedan momenat na ploči gde je uraden mix izmedu dosta popularnog filmskog serijala Džems Bond i teksta citata iz Biblije koji u jednom momentu može da deluje ozbiljno kada se preslušava, ako se ne zna poreklo jednog i drugog, međutim to opet daje, na neki način, posle niza pesama jedan duhovit odnos prema tome. Da li je to bila namera ili...
Max: Sve pesme na ovoj ploči su nastale kao plod naše iskrene i istinite metamorfoze. U suštini mi smo soj Ijudi koji nisu verovali ni u kakvu promenu na bolje, jednostavno iz te neke mladosti li kojoj je nastala prethodna ploča u tom periodu smo očekivali da se promena desi spolja, međutim vremenom smo sagledali da promene dolaze iznutra i sve ove pesme jesu pokušaj da se ta nit isprati do kraja. Tokom rada na ploči u studiju smo shvatili da bi bez jedne doze humora ploča mogla da promaši temu. U suštini ploča se i dalje drži postulata koji nam je rock'n'roll kao medij zadao. Znači postoje i rifovi i solaže; postoje svi oni delovi koji čine jednu klasićnu rok pesmu. Ovo je pokušaj da se neka naša istina saopšti kroz medij u kome mi živimo, a ta istina nije samo naša to je jedna globalna stvar. Osetili smo odgovornost da i u ovom mediju (rokenrolu) kažemo nešto ozbiljnije, temeljnije, a koliko smo u tome uspeli vreme će pokazati.
Interesantan je vaš odnos prema svim tim temama. Koje je to nasleđe Bjesova koje ste /i preživeli i odakle crpite teme? Ipak je tu pet Ijudi koje veže jedna nit za taj bend.
Max: Svesni smo da je ovo što smo svojim tekstovima rekli šire nego što to rock'n'roll kao medij dopušta. Tako smo došli u jednu prilično nezgodnu situaciju da smo morali da muzičku formu prilagođavamo tekstovima. Jedan od glavnih postupaka pri snimanju u studiju jeste bio čišćenje, čak i odbacivanje čitavih delova. pojedinih pesama, menjanje muzičkih aranžmana... Pokušavali smo da koliko je to moguće s obzirom na sazvučje kakvo ima grupa Bjesovi ispratimo te poruke. Svako od clanova grupe ima neki uticaj, bilo estetski, bilo etički, tako da svako ugraduje deo svoje ličnosti u projekat. Nismi mogli, dakle, u potpunosti da prevaziđemo sebe, ipak smo mi Ijudi, ali je ostao isti instrumentarij: dve gtare, bas i bubanj. Ovaj put je bilo nekoliko gostiju na ploči, ali u suštini to čišćenje je ono što nam je najvise od uzimalo vremena.. Ono iz cega sada crpimo inspiraciju je iz dela onih stvaraoca koja kada pročitaš osetiš jedno potpuno smirenje, da ti dižu životni tonus i potpuno te opredeljuju za pozitivan stav prema življenju i borbi bez obzira na životno okruženje i na neku sveopštu borbu za rešavanje minimuma egzistencije. Postoje ljudi koji su žrtvovali svoje živote da bi nama u zavet ostavili neke dobre ideje, da bi nama u zavet ostavili neke dobre ideje da bi nam ulili snagu i veru da je preobražaj čoveka od jedne nesvesne i zle mašine u dobrog i poštenog čoveka moguć. Stvaranjem ove ploče zeleli smo da utičemo sami na sebe da se osećamo bolje. Citirao bih Belu Hamvaša koji kaze: Dok ja radim dalo, delo radi mene. Ono što bi u našim skromnim migućnostima predstavljalo dobro delo je ova ploča koju smo napravili.
Generalno gledano kakav životni stav stoji iza vas, moglo bi se reci čak relgijski, i kako i koliko okruženje utiče na ideju koja se proteže kao nit kroz ploču?
Max: Ono što je na neki nacin dobro je što članovi benda većinom žive u Gornjem Milanovcu, Jednim potpuno drugačijim tempom života, neopterećeni svakodnevnicom kao Ijudi u metropoli. Zoran i ja imamo puno poverenja u članove naše grupe, tako de to naše razumevanje bilo presudno da na kraju budemo zadovoljni ovom pločom. U sustini kada se jednom odluciš na svetinju života kao temelj življenja onda nema više strahova, nema nikakvih pitanja sa strane, nema digresije u življenju. Postoji samo jedan stav, treba da se potrudiš da u životu što više opravdavaš i da ga produbljuješ. Ako u jednom trenutku osetimo da rock'n'roll rije dovoljno sirok medij za saopštavanje ovih poruka prebacićemo se u druge medije. Zoran je akademski slikar, ja imam afinitete prema pisanju, ranije sam i objavljivao neke pesme u Književnoj reči. Ova ploča jeste pokušaj da se u okviru rokenrola komunicira na jedan kvalitetno drugačiji način. Manje atrakcije, manje telesnog doživljaja, da citiram jednu prijateljicu: Doživljaj koji imaš kad pročitaš jednu knjigu.
Koliko ste zadovoljni prezentacijom muzike Bjesova u medijima i imate li predstavu koliko je toga izašlo od onoga što imate?
Taj proces je još u toku Mi smo se naovoj ploči raširili ustupivši mesto mnogobrojnim saradnicima tako da smo imali čak četiri snimatelja kao i dva neuspela i jedan uspešan pokušaj produkcije. Prvi put smo angažovali čoveka na preporuku, čoveka kojeg nismo poznavali. Tražimo način da kvalitete koje naša muzika nosi taj neko sa strane pokuša da otvori, da ih mnogi Ijudi istumače na svoj način i da onda kapiranjem naše ideje daju nešto svoje. U tom kontekstu svi oni koji su ugradili svoju energiju u ovu ploču su nam mnogo pomogli. To je jedan proces koji je isto tako zanimljiv kao i stvaranje ploče. Način na koji će se prezentovati naš materijal putem video izdanja kao i putem koncertnih nastupa je taj jedan proces koji je otpočeo izlaženjem same ploče. Ovi i mnogi koncerti će nam pružiti odgovore na ta pitanja koliko smo mi zapravo uspeli da iskomuniciramo.
Ranije ste imali i određene predstave u okviru koncerata. Koliko će to ostati bar na većim koncertima?
Max: Za prošlu ploču tamo gde su postojale mogućnosti, trudili smo se da i vizuelno dočaramo estetiku naše prethodne ploce. Ceo taj mračni, skučeni ambijent smo pokušali i vizuelno da dočaramo. Ova ploča nosi sasvim drugu ideju koja je simbolično i vizuelno predstavljenaomotom ploče gde se vidi drvored (to je slika našeg prijatelja i slikara iz Zagreba, Zejkovića) koju smo videli dve godine pre snimanja ploče, osetili smo i znali da ce to biti omot ove ploče. Povratak u neko prirodno stanje. Nemamo vise ambiciju niti zelju da se predstavljamo onakvima kakvi nismo da bi takše doprli do publike, nego sada pomalo zahtevamo i napor publike da se približi nama. Dakle sada nije sve na tacni, nije sve na Izvolte. Kao klinac sam se mnogo mučio da bih došao do nekih ploča, da bih više saznao o nekoj grupi. Mislim da je upravo jedan takav aktivan odnos slušaoca prema muzičaru nešto što može vremenom da izrodi kvalitetno viši odnos. Stvaranje i komunikacija jeste stvar poverenja i ovo je pokušaj da ustanovimo međusobno poverenje između nas i publike na jednom višem nivou.
Kako je došlo do spoja između tebe i Marinka (Zoran Marinković). Kako su se to u Milanovcu našli Ijudi sa sličnim idejama?
Max: Zoran j ja smo Ijudi koji smo godinama, svako za sebe, prilično usamljenički slušali gomile ploča koje smo imali prilike da nabavimo i verovatno je svako od nas osećao otuđenost u nekom svom univerzumu. Mislio sam da sam potpuno usamIjen u svom doživljaju muzike i u dozivljaju značaja te muzike. Desilo se to poznanstvo između Zorana i mene gde smo ustanovili da nam se stavovi prema životu i muzici u velikoj meri poklapaju i jednostavno bih mogao da kažem da su čak ti neki prvi kućni snimci nastajali čak i pre nego što smio se mi kao ličnosti upoznali. Mi smo se zapravo upoznavali paralelno sa svim onim stvarima koje smo zajedno radili. To su bile stvari koje su rađene na kućnom kasetofonu, nepretenciozni snimci koji su nama poslužili kao reperi da obeležimo neko naše sazrevanje. U suštini verovatno je svako pravo prijateljstvo malo čudno i kao takvo ga je teško raščlaniti i o njemu nešto suvislo reći. Nikakva analiza ne pokazuje zadovoljavajuće rezultate. Čini mi se da smo dva različita karaktera, ali u toj meri da smo komplementarni, spoj dva principa u jednome. Muzika je medij u kojem smo se mi spojili, ona je naš zajednički imenitelj. To je ono najvažnije jer kroz muziku smo izgrađivali i estetske i moralne kriterijumeza življenje uopšte. Mi smo zaista rokenrol generacija. Rasli smo čitajući uvek iste magazine, slušali iste ploče, verovali smo da rokenrol nosi u sebi i da promeni ne svet, ali bar nečiju intimu, nečije sagledavanje stvarnosti. To je ono što smo mi osetili slušajući neke velike, nama drage autore. Grupe koje su na nas uticale poput Joy Division, ili Jimi Hendrix koji su nam pokazali da je ponekad rokenrol i veći od života.
Koliko je bilo frustrirajuće za vas kada ste krenuli iz Gornjeg Milanovca, relativno male sredine koja čak i nema redovne koncerte, nema prodavnice ploča. Koliko je to bilo frustrirajuće krenuti za Beograd?
Max: S obzirom da je svet zahvaIjujući masovnim komunikacijama postao globalno selo, ne postoji ta neka teritorijalna ili neka druga prepreka vezana za komunikaciju sa medijima, sa Ijudima koji razmišljaju i pišu o rokenrolu. Zoran i ja smo kao sedamnaestogodišnjaci bili novinari DŽUBOKSA, pa smo bili u prilici da "85 godine uradimo intervju sa našim tadašnjim idolima - Kojom i Canetom. Razgovori sa njima su pokazali daje reč o iskrenim, poštenim Ijudima koji stoprocentno stoje iza svih stavova koje na svojim pločama iznose. Mogu zato da kažem da su verovatno i neki lični kvaliteti tih Ijudi doprineli da naša vera i Ijubav prema rokenrolu uveća i da jednostavno shvatimo da ako imaš šta da kažeš, prepreke ne postoje. Mislim da su ti Ijudi svojim delovanjem to dokazali.
Vreme je pokazalo da Bjesovi bez obzira na tiraže ne forsiraju svoje pozicije na tržištu koje su dosta lagano gradili?
Max: Mislim da ne postoje u okviru našeg, srpskog rokenrola trendovi jasno definisani, ne postoji jasno definisan interes izdavačkih kuća oko toga šta će se na ovom tržištu forsirati, šta će biti in ili aut. To je u isto vreme stvorilo zdravu klimu za delovanje samih autora. Cela javnost je otprilike čekala da čuje ono što će ti bendovi napraviti. U tom smislu se stvorila atmosfera koja je omogućavala mladom čoveku koji se bavi rokenrolom da kaže zaista neke svoje intime i da ih bez kompleksa predoči javnosti.
Do ovog izdanja promenili ste dva izdavača, ovu pločuje izdao Metropolis records, kako vidite saradnju sa novim izdavačem?
Max: Bilo je najbitnije da ova ploča uopšte izađe, dakle kao jedan od najskupljih projekata u domaćem rock'n'rollu dobro je da je našla svog izdavača i da se to pojavilo pred licem javnosti, a što se nas tiče mi bi bili najzadovoljniji kada ne bi bila ni potreba za snimanjem spotova. U suštini mislim da svaka igra oko marketinga priču malo skrene sa njenog puta. I na ovako malom tržištu kakvo je SRJ ti spotovi su neminovnost, a ujedno i jedina reklama za to izdanje, bar toliko smo dužni izdavaču što je hrabro stao iza nas.
U kom pravcu će se razvijati rad Bjesova posle ove ploče?
Pokazalo se da je u ovoj zemlji često nesuvislo bilo šta planirati. Događaji nas stalno demantuju u smislu koliko postoji planova u ovoj zemlji koje svako od nas ima na ličnom planu i koliko postoji nekih globalnih planova vezanih za ovu zemlju koji se uopšte ne ostvaruju ili se događaji ređaju nekim potpuno nezamislivim tokom. Mi smo se jednostavno očistili od razmišljanja o ovome kao o poslu. Što se nas tiče mi bi mirne duše mogli da kažemo da bi ovo mogla da bude i naša poslednja ploča. Sve smo prepustili Bogu, imamo potpuno poverenje u Boga, jer on zna šta je za nas najbolje, tako da sebe ne možemo da sagledamo kao deo neke mašinerije.
IZ UKUSA NESTASNIH
Da li su BJESOVI (samo jos) jedan od bendova čiji je rad jasno oivičen religijom, tačnije pravoslavljem, i da li je rocknroll prava forma za ispunjavanje njihovih propovedi. A možda je i najbitnije od svega - da li oni stvarno imaju nešto da kažu.
Novi album je uvek povod za razgovor. Bjesovi imaju jedan takav i zove se Sve što vidim i svo što znam. Ni ovoga puta nismo propustili da porazgovaramo sa Bjesovima, mada je razgovor tekao dugo pre i posle ovog intervja. 0 novom albumu i ostalim stvarima govori Goran Marić - Max.
Bjesovi su posle dužeg perioda od skoro tri godine snimili novu ploču. Snimanje albuma je trajalo neobično dugo. Kako je ploča nastala počev od ulaska u studio pa nadalje?
Max: Pre ulaska u studio smo imali jedan period prlprema. Šest meseci pre nego što ćemo ući u studio imali smo viziju sasvim drugačije ploče od ove koja je sada izašla. Na samim probama, dakle pripremama za ploču, odbacili smo skoro deset pesama, koje smo snimali i mislili smo da je time priča posle višemesečnog truda završena. Dogodilo nam se da posle dvesta sati provedenih u studiju tek onda budemo u stanju da sagledamo šta mi zapravo radimo i šta još treba da uradimo da bi ta ploča uopšte ispratila nit za koju smo se uhvatili. Tih trinaest meseci su bili borba sa nama samima, borba za svaku reč, borba za svaki rif, jednostavno na neki način smo pevazilazili estetiku koju smo zacrtali našom prethodnom pločom, jer smo postali svesni da ne postoji ni jedan valjani razlog da ponavljamo formulu sa prethodne ploče. Zapravo, jedini razlog da se nova ploča snimi je ako imaš nešto suštinski novo da kažeš i da zapravo ceo ovaj boravak u studiju jeste bio traganje za tim novim smislom postojanja grupe i zajednim novim vokabularom kojim smo želeli da se obratimo publici.
Gde vidiš definitivnu razliku između druge i nove ploče, posto su te dve p/oče (ne računajući onu prvu kasetu) ključne ploče u vašoj dosadašnjoj karijeri. Gde vidiš taj pomak u funkcionisanju benda?
Max: Mi smo sa prethodnom pločom doživeli uspeh i slavu, koji su u našim uslovima takvi kakvi jesu. Pored svog tog osećanja prijatnosti, razvio se i osećaj odgovornosti, jer smo primetili da na veliki broj naših koncerara dolaze Ijudi kojima te pesme znace nešto više od pukog preslušavanja hitova. To smo najbolje sagledali kroz mnogobrojne telefonske pozive, Ijudi su nam prilazili posle koncerata, mnogi iz publike su želeli sa nama da razgovaraju. Na neki način smo osetili odgovornost da ako sada iznosimo jednu novu ideju, ona mora do. nosi poruku prvenstveno onima koji su voleli prethodnu ploču. Ova ploča je nastala kao plod osećanja te odgovornosti, jer smo sagledali šta ti Ijudi otprilike žele. Ljudi koji su se identifikovali sa prethodnom pločom, koja je nosila sa sobom sve te nihilističke, mračne forme koje su obelezile to vreme u kome smo ziveli, su jednostavno od nas tražili i odgovore. Publika je nama posteno postavila pitanje i mi smo osećali potrebu da joj pošteno odgovorimo. Nismo žurili sa snimanjem ploče, imali smo vakuum od dve i po godine kada nismo uopšte planirali ulazak u studio, jer nismo sagledavali kakva bi to ploča trebalo da bude. Tek kada smo oseili kao se ubuduće treba obraćati mi smo to i uradili.
Po menije atmosfera na ploči generalno još uvek ostala dosta tamna. Ima jedan momenat na ploči gde je uraden mix izmedu dosta popularnog filmskog serijala Džems Bond i teksta citata iz Biblije koji u jednom momentu može da deluje ozbiljno kada se preslušava, ako se ne zna poreklo jednog i drugog, međutim to opet daje, na neki način, posle niza pesama jedan duhovit odnos prema tome. Da li je to bila namera ili...
Max: Sve pesme na ovoj ploči su nastale kao plod naše iskrene i istinite metamorfoze. U suštini mi smo soj Ijudi koji nisu verovali ni u kakvu promenu na bolje, jednostavno iz te neke mladosti li kojoj je nastala prethodna ploča u tom periodu smo očekivali da se promena desi spolja, međutim vremenom smo sagledali da promene dolaze iznutra i sve ove pesme jesu pokušaj da se ta nit isprati do kraja. Tokom rada na ploči u studiju smo shvatili da bi bez jedne doze humora ploča mogla da promaši temu. U suštini ploča se i dalje drži postulata koji nam je rock'n'roll kao medij zadao. Znači postoje i rifovi i solaže; postoje svi oni delovi koji čine jednu klasićnu rok pesmu. Ovo je pokušaj da se neka naša istina saopšti kroz medij u kome mi živimo, a ta istina nije samo naša to je jedna globalna stvar. Osetili smo odgovornost da i u ovom mediju (rokenrolu) kažemo nešto ozbiljnije, temeljnije, a koliko smo u tome uspeli vreme će pokazati.
Interesantan je vaš odnos prema svim tim temama. Koje je to nasleđe Bjesova koje ste /i preživeli i odakle crpite teme? Ipak je tu pet Ijudi koje veže jedna nit za taj bend.
Max: Svesni smo da je ovo što smo svojim tekstovima rekli šire nego što to rock'n'roll kao medij dopušta. Tako smo došli u jednu prilično nezgodnu situaciju da smo morali da muzičku formu prilagođavamo tekstovima. Jedan od glavnih postupaka pri snimanju u studiju jeste bio čišćenje, čak i odbacivanje čitavih delova. pojedinih pesama, menjanje muzičkih aranžmana... Pokušavali smo da koliko je to moguće s obzirom na sazvučje kakvo ima grupa Bjesovi ispratimo te poruke. Svako od clanova grupe ima neki uticaj, bilo estetski, bilo etički, tako da svako ugraduje deo svoje ličnosti u projekat. Nismi mogli, dakle, u potpunosti da prevaziđemo sebe, ipak smo mi Ijudi, ali je ostao isti instrumentarij: dve gtare, bas i bubanj. Ovaj put je bilo nekoliko gostiju na ploči, ali u suštini to čišćenje je ono što nam je najvise od uzimalo vremena.. Ono iz cega sada crpimo inspiraciju je iz dela onih stvaraoca koja kada pročitaš osetiš jedno potpuno smirenje, da ti dižu životni tonus i potpuno te opredeljuju za pozitivan stav prema življenju i borbi bez obzira na životno okruženje i na neku sveopštu borbu za rešavanje minimuma egzistencije. Postoje ljudi koji su žrtvovali svoje živote da bi nama u zavet ostavili neke dobre ideje, da bi nama u zavet ostavili neke dobre ideje da bi nam ulili snagu i veru da je preobražaj čoveka od jedne nesvesne i zle mašine u dobrog i poštenog čoveka moguć. Stvaranjem ove ploče zeleli smo da utičemo sami na sebe da se osećamo bolje. Citirao bih Belu Hamvaša koji kaze: Dok ja radim dalo, delo radi mene. Ono što bi u našim skromnim migućnostima predstavljalo dobro delo je ova ploča koju smo napravili.
Generalno gledano kakav životni stav stoji iza vas, moglo bi se reci čak relgijski, i kako i koliko okruženje utiče na ideju koja se proteže kao nit kroz ploču?
Max: Ono što je na neki nacin dobro je što članovi benda većinom žive u Gornjem Milanovcu, Jednim potpuno drugačijim tempom života, neopterećeni svakodnevnicom kao Ijudi u metropoli. Zoran i ja imamo puno poverenja u članove naše grupe, tako de to naše razumevanje bilo presudno da na kraju budemo zadovoljni ovom pločom. U sustini kada se jednom odluciš na svetinju života kao temelj življenja onda nema više strahova, nema nikakvih pitanja sa strane, nema digresije u življenju. Postoji samo jedan stav, treba da se potrudiš da u životu što više opravdavaš i da ga produbljuješ. Ako u jednom trenutku osetimo da rock'n'roll rije dovoljno sirok medij za saopštavanje ovih poruka prebacićemo se u druge medije. Zoran je akademski slikar, ja imam afinitete prema pisanju, ranije sam i objavljivao neke pesme u Književnoj reči. Ova ploča jeste pokušaj da se u okviru rokenrola komunicira na jedan kvalitetno drugačiji način. Manje atrakcije, manje telesnog doživljaja, da citiram jednu prijateljicu: Doživljaj koji imaš kad pročitaš jednu knjigu.
Koliko ste zadovoljni prezentacijom muzike Bjesova u medijima i imate li predstavu koliko je toga izašlo od onoga što imate?
Taj proces je još u toku Mi smo se naovoj ploči raširili ustupivši mesto mnogobrojnim saradnicima tako da smo imali čak četiri snimatelja kao i dva neuspela i jedan uspešan pokušaj produkcije. Prvi put smo angažovali čoveka na preporuku, čoveka kojeg nismo poznavali. Tražimo način da kvalitete koje naša muzika nosi taj neko sa strane pokuša da otvori, da ih mnogi Ijudi istumače na svoj način i da onda kapiranjem naše ideje daju nešto svoje. U tom kontekstu svi oni koji su ugradili svoju energiju u ovu ploču su nam mnogo pomogli. To je jedan proces koji je isto tako zanimljiv kao i stvaranje ploče. Način na koji će se prezentovati naš materijal putem video izdanja kao i putem koncertnih nastupa je taj jedan proces koji je otpočeo izlaženjem same ploče. Ovi i mnogi koncerti će nam pružiti odgovore na ta pitanja koliko smo mi zapravo uspeli da iskomuniciramo.
Ranije ste imali i određene predstave u okviru koncerata. Koliko će to ostati bar na većim koncertima?
Max: Za prošlu ploču tamo gde su postojale mogućnosti, trudili smo se da i vizuelno dočaramo estetiku naše prethodne ploce. Ceo taj mračni, skučeni ambijent smo pokušali i vizuelno da dočaramo. Ova ploča nosi sasvim drugu ideju koja je simbolično i vizuelno predstavljenaomotom ploče gde se vidi drvored (to je slika našeg prijatelja i slikara iz Zagreba, Zejkovića) koju smo videli dve godine pre snimanja ploče, osetili smo i znali da ce to biti omot ove ploče. Povratak u neko prirodno stanje. Nemamo vise ambiciju niti zelju da se predstavljamo onakvima kakvi nismo da bi takše doprli do publike, nego sada pomalo zahtevamo i napor publike da se približi nama. Dakle sada nije sve na tacni, nije sve na Izvolte. Kao klinac sam se mnogo mučio da bih došao do nekih ploča, da bih više saznao o nekoj grupi. Mislim da je upravo jedan takav aktivan odnos slušaoca prema muzičaru nešto što može vremenom da izrodi kvalitetno viši odnos. Stvaranje i komunikacija jeste stvar poverenja i ovo je pokušaj da ustanovimo međusobno poverenje između nas i publike na jednom višem nivou.
Kako je došlo do spoja između tebe i Marinka (Zoran Marinković). Kako su se to u Milanovcu našli Ijudi sa sličnim idejama?
Max: Zoran j ja smo Ijudi koji smo godinama, svako za sebe, prilično usamljenički slušali gomile ploča koje smo imali prilike da nabavimo i verovatno je svako od nas osećao otuđenost u nekom svom univerzumu. Mislio sam da sam potpuno usamIjen u svom doživljaju muzike i u dozivljaju značaja te muzike. Desilo se to poznanstvo između Zorana i mene gde smo ustanovili da nam se stavovi prema životu i muzici u velikoj meri poklapaju i jednostavno bih mogao da kažem da su čak ti neki prvi kućni snimci nastajali čak i pre nego što smio se mi kao ličnosti upoznali. Mi smo se zapravo upoznavali paralelno sa svim onim stvarima koje smo zajedno radili. To su bile stvari koje su rađene na kućnom kasetofonu, nepretenciozni snimci koji su nama poslužili kao reperi da obeležimo neko naše sazrevanje. U suštini verovatno je svako pravo prijateljstvo malo čudno i kao takvo ga je teško raščlaniti i o njemu nešto suvislo reći. Nikakva analiza ne pokazuje zadovoljavajuće rezultate. Čini mi se da smo dva različita karaktera, ali u toj meri da smo komplementarni, spoj dva principa u jednome. Muzika je medij u kojem smo se mi spojili, ona je naš zajednički imenitelj. To je ono najvažnije jer kroz muziku smo izgrađivali i estetske i moralne kriterijumeza življenje uopšte. Mi smo zaista rokenrol generacija. Rasli smo čitajući uvek iste magazine, slušali iste ploče, verovali smo da rokenrol nosi u sebi i da promeni ne svet, ali bar nečiju intimu, nečije sagledavanje stvarnosti. To je ono što smo mi osetili slušajući neke velike, nama drage autore. Grupe koje su na nas uticale poput Joy Division, ili Jimi Hendrix koji su nam pokazali da je ponekad rokenrol i veći od života.
Koliko je bilo frustrirajuće za vas kada ste krenuli iz Gornjeg Milanovca, relativno male sredine koja čak i nema redovne koncerte, nema prodavnice ploča. Koliko je to bilo frustrirajuće krenuti za Beograd?
Max: S obzirom da je svet zahvaIjujući masovnim komunikacijama postao globalno selo, ne postoji ta neka teritorijalna ili neka druga prepreka vezana za komunikaciju sa medijima, sa Ijudima koji razmišljaju i pišu o rokenrolu. Zoran i ja smo kao sedamnaestogodišnjaci bili novinari DŽUBOKSA, pa smo bili u prilici da "85 godine uradimo intervju sa našim tadašnjim idolima - Kojom i Canetom. Razgovori sa njima su pokazali daje reč o iskrenim, poštenim Ijudima koji stoprocentno stoje iza svih stavova koje na svojim pločama iznose. Mogu zato da kažem da su verovatno i neki lični kvaliteti tih Ijudi doprineli da naša vera i Ijubav prema rokenrolu uveća i da jednostavno shvatimo da ako imaš šta da kažeš, prepreke ne postoje. Mislim da su ti Ijudi svojim delovanjem to dokazali.
Vreme je pokazalo da Bjesovi bez obzira na tiraže ne forsiraju svoje pozicije na tržištu koje su dosta lagano gradili?
Max: Mislim da ne postoje u okviru našeg, srpskog rokenrola trendovi jasno definisani, ne postoji jasno definisan interes izdavačkih kuća oko toga šta će se na ovom tržištu forsirati, šta će biti in ili aut. To je u isto vreme stvorilo zdravu klimu za delovanje samih autora. Cela javnost je otprilike čekala da čuje ono što će ti bendovi napraviti. U tom smislu se stvorila atmosfera koja je omogućavala mladom čoveku koji se bavi rokenrolom da kaže zaista neke svoje intime i da ih bez kompleksa predoči javnosti.
Do ovog izdanja promenili ste dva izdavača, ovu pločuje izdao Metropolis records, kako vidite saradnju sa novim izdavačem?
Max: Bilo je najbitnije da ova ploča uopšte izađe, dakle kao jedan od najskupljih projekata u domaćem rock'n'rollu dobro je da je našla svog izdavača i da se to pojavilo pred licem javnosti, a što se nas tiče mi bi bili najzadovoljniji kada ne bi bila ni potreba za snimanjem spotova. U suštini mislim da svaka igra oko marketinga priču malo skrene sa njenog puta. I na ovako malom tržištu kakvo je SRJ ti spotovi su neminovnost, a ujedno i jedina reklama za to izdanje, bar toliko smo dužni izdavaču što je hrabro stao iza nas.
U kom pravcu će se razvijati rad Bjesova posle ove ploče?
Pokazalo se da je u ovoj zemlji često nesuvislo bilo šta planirati. Događaji nas stalno demantuju u smislu koliko postoji planova u ovoj zemlji koje svako od nas ima na ličnom planu i koliko postoji nekih globalnih planova vezanih za ovu zemlju koji se uopšte ne ostvaruju ili se događaji ređaju nekim potpuno nezamislivim tokom. Mi smo se jednostavno očistili od razmišljanja o ovome kao o poslu. Što se nas tiče mi bi mirne duše mogli da kažemo da bi ovo mogla da bude i naša poslednja ploča. Sve smo prepustili Bogu, imamo potpuno poverenje u Boga, jer on zna šta je za nas najbolje, tako da sebe ne možemo da sagledamo kao deo neke mašinerije.
IZ UKUSA NESTASNIH
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 10:55 pm
PEKINŠKA PATKA:
Intervju: Nebojša Čonkić - Čonta
Ružan, pametan i ne tako mlad
"Moja mala obožava Travoltu,
a ja volim profesora Čontu..."
Atheist Rap
profesor Čonta
(Specijalno za "XZ" iz Toronta)
Za samo tri godine postojanja, od 1978. do 1981, s 26 pesama raspoređenih na tri singla i dva albuma (Plitka poezija - 1980. i Strah od monotonije -1981), novosadska grupa Pekinška patka je, bez dileme, obezbedila značajno mesto u svakoj istoriji jugoslovenske rock muzike.
Biti ružan, pametan i mlad, Bolje da nosim kratku kosu, Bila je tako lijepa... bile su neka vrsta manifesta i himni punka na ovim prostorima, a izgled i ponašanje Nebojše Čonkića - Čonte, osnivača benda i pevača, vlasnika diplome Elektrotehničkog fakulteta i srednjoškolskog profesora često su u tzv. ozbiljnim medijima korišćeni kao očigledan primer posledica jezive stranputice na koju stetni zapadni uticaji mogu da odvedu čak i uzornog Titovog omladinca. Sedamnaest godina posle raspada grupe, šest godina od odlaska u Kanadu i deceniju i po nakon poslednjeg novinskog intervjua, Čonta se bavi kompjuterima (radi kao instruktor Oracla na najskupljem institutu u Torontu), a za "XZ" govori o kratkom ali efektnom letu Pekinške patke, o tome kako je ideja punk rocka - kao zabave i kvalitetne, melodične muzike, mada se nije primila u Jugoslaviji - mnogo kasnije ipak pobedila na globalnom nivou.
XZ: Zasto si i kad otišao iz Jugoslavije?
ČONTA: Prijavio sam se za kanadsku vizu 1993. Bila je to godina Slobe i sloma, godina inflacije, neizvesnosti, sankcija od strane zapada - spolja, a od strane partizana i neopartizana - iznutra. Tad sam dobio sina i jednostavno sam želeo da on odrasta u jednoj drugačijoj sredini. Hteo sam da mu omogućim makar da može da odlučuje o svojoj sudbini kad za to dođe vreme. Sad je to i moguće: i sin i žena i ja imamo dvojno državljanstvo. Možemo da biramo: da li nam je lepše u Srbiji, pored Dunava i s prijateljima, ili ovde gde imamo dobra kola, bolje poslove i zivimo nekim zapadnjačkim načinom života.
Kako posle 18 godina ocenjuješ značaj i domete Pekinske patke?
Ne znam da li smo bili spas za onu scenu, ali sam u to vreme zaista mislio da smo vrlo značajni. Verovatno su se neke stvari onda pomerile zbog nas, ali i zbog Riblje čorbe, i docnije zbog novog talasa. Pre svega, dok se nismo pojavili Čorba i mi, pristup televiziji imale su samo etablirane grupe, sastavi koji su objavljivali tiražne ploče. Nije bilo mesta za nove, mlade bendove, neuvežbane ili uvežbane, dobre ili loše... Nisu postojale TV emisije, pa čak ni radijske, koje bi puštale takve grupe. Gotovo sam siguran da 1978. godine ni na jednoj beogradskoj ili novosadskoj radio stanici nije postojala emisija u kojoj su puštani demo snimci bendova koji nisu imali ploču...
Prvi značajniji uspeh bio je nastup na subotičkom festivalu 1979?
Da, ali smo prethodno već svirali na novosadskom BOOM festivalu, u decembru 1978. i još tad se podigla neka prašina. Novinari koji su imali sluha za novo, Peca Popović i Bogica Mijatović pre svih, najavili su nas kao jednu od najvećih nada za 1979. Kad sam kasnije preslušavao te koncertne snimke, shvatio sam da smo stvarno katastrofalno zvucali, ali smo dobro izgledali i predstavljali nešto novo. U Subotici smo već mnogo bolje svirali i napravili smo haos. U zvaničnom delu festivala toliko smo ubedljivo pobedili Vesnu Vrandečić, kasnije pevačicu grupe Xenia, da je to bilo bolno. Ona je ipak proglašena za pobednicu, ali tako što su lokalni omladinski aktivisti iz naše kutije prebacili brdo glasova u njenu. Bio je to jedinstven slučaj da na zvaničnom festlvalu punk grupa dobije toliko glasova. Tad se stvar zaista zahuktala i počelo je interesovanje medija za nas. A zanimljivo je da je taj snimak s finalne večeri odloženo pustan na programu JRT, negde oko deset uveče i to je praktično prvi put da se na našoj televiziji pojavio neki punk sastav. U to vreme nisu emitovali ni The Clash ili Sex Pistols... tako da se naše pojavljivanje može smatrati nekakvim dostignucem.
Vaš zvuk bio je potpuna novost u jugoslovenskim okvirima ?
Pekinška patka je, kao prvo, predstavljala bunt protiv ljigave i dosadne muzike. Drugo, bez želje da budem ultra neskroman, bili smo praktično rodonačelnici trenda koji tad nisam umeo da definisem. Melodični punk, punk-melodico je u Americi tek 14-15 godina kasnije napravio proboj. Prodaju se milioni ploča s takvom muzikom i često mislim da su ti klinci, recimo Green Day i ne samo oni, negde nešto čuli, da imaju neku moju ploču. Možda ja sad serem, ali tako izgleda. Taj melodični punk probio se u Americj devedesetih, vratio se u Englesku i doživeo neku reciklažu, ali u suštini - ta je ideja pobedila.
Neki novinari svojevremeno su tvrdili da ste vi parodija na punk?
To su potpuni kreteni. Zna se šta je parodija. Mi nikog nismo parodirali, samo smo zvucali veselije. Ni mene nisu baš svi najbolje shvatali. Neki su mislili da onaj ko svira punk mora da bude lumpen-proleter, prljav, odrpan, glup, naduvan i drogiran a ja nisam bio ništa od toga. Odrastao sam u dobrostojećoj porodici, bio sam obrazovan, pametan, šarmantan, imao sam dosta ideja, jedino sam se oblacio drugačije. Zanimljivo, nikad nisam voleo da nosim pocepane stvari, ali stare - uvek... Dan-danas moja žena kaže da nikad nije videla nekog ko toliko voli staru odeću. Uostalom, Joe Strummer i Johnny Rotten danas imaju velike kuce, skupa kola, idu na prijeme, a ja se oblačim u stare krpe i živim na šestom spratu... pa ti vidi koje sad veći panker?l da imam njihove pare, ne bih kupio kuću u elitnom delu Londona i vozio Rolls Royce.. Sve ovo pričam ne bih li dokazao da je ono što smo mi radili bilo autentično, samo je trebalo da malo duže radimo, ali, izgleda, nismo imali dovoljno volje. Bili smo i zvanično sputavani na svakom koraku, na način koji je iz današnje perspektive teško zamisliti. TV Novi Sad nas dve godine uopste nije puštala... Zabranila nam je emisiju pomoću koje bi prodali još deset hiljada albuma.
U kolikim su se tiražima prodale vaše ploče?
Plitka poezija otišla je u dvanaest, a Strah od monotonije u sedam hiljada primeraka. To bi danas, koliko shvatam, bili odlični tiraži, ali onda su bili relativno mali, s obzirom na imidž i na frku koju smo digli. Ali, ni Jugoton nije uložio ništa u našu reklamu. TV Zagreb nas je vrlo retko puštala u njihove emisije jer su još tad gurali svoje grupe, a srpske su tretirali po sistemu - lako ćemo. Mnogo više su emitovali, recimo, Prljavo kazalište nego nas, mada je u to doba tretman obe grupe trebalo da bude bar jednak. Kod kuće nam se dešavalo da nam SUP zabrani koncert, s obrazloženjem da mogu da popuste daske u sali zato što mi puno skačemo, i sve u tom stilu... Beograd nam je ipak davao najveću podršku, pa smo zbog toga oko ploče prvo pokušali da se dogovorimo s Ijudima iz PGP RTB, ali oni ili nisu videli komercijalni potencijal u nama ili nisu hteli da se bave pankerima, tek posle Subotice su nas odbili, tako da smo morali da odemo u Jugoton. Ostaje činjenica da smo se pojavljivali na TV Beograd, a na Studiju B redovno su emitovali naše pesme...
Tadašnji i sadašnji muzički urednik Studija B Slobodan Konjović bio je producent oba vaša aibuma ?
Još kao srednjoškolac slušao sam i voleo njegove emisije: "Ponoćni rok", "Vibracije", "Diskomer", "Paradu albuma" ... jer su donosile nešto novo i progresivno. Budući da je Konjović odlično poznavao muziku i da smo s njim mogli da razgovaramo na istoj talasnoj dužini, bilo je logično da ga pozovemo kao producenta.
U Srbiji se nedavno pojavio piratski disk Pekinške Patke. Kako gledaš na to?
Možda i nije loše da postoji CD i da klinci koji zato nisu imali priliku, danas mogu da čuju našu muziku. Međutim, preporučio bih svima koji žele da imaju taj disk - da ga ukradu i da ga do mile volje slušaju, s mojim blagoslovom. S lopovima treba lopovski! Od tog izdanja ništa ne zarađujem, niti to želim, ali bar je neko mogao da me pita da li mi se dopada ideja o kompilaciji, da li je tačno ono što piše na omotu... Recimo, budalaština je da sam ja predavao Osnove tehnike i proizvodnje (OTP), jer sam završio elektrotehniku i predavao stručne predmete. Na tom omotu puno je štamparskih i drugih grešaka: recimo, tvrdi se da sam ja krivac što je došlo do raspada grupe, što, jednostavno, ne stoji. Gitarista Sreta (Kovačević) je posle prve ploče bio, pre svega, razočaran finansijskim neuspehom. Muzički, bili smo uvežbaniji nego ikad, ali nismo prodali dovoljno ploča i mislim da je zbog toga popizdeo. Basista Bora Oslovčan je malo ošinut tip, njega jednostavno nije držalo mesto. Tako da smo Čila i ja, u suštini, držali bend na okupu. Uvek sam želeo da grupa nastavi sa radom, čak i posle druge postave. U to vreme služio sam vojsku i dogovorili smo se da Bale (Zoran Bulatović), Mare (Vukmanović) i Čila i dalje sviraju sa mnom, ali tad je svako od njih već imao svoju grupu. Naravno, nisam ni ja bio bez mana. Recimo, nisam želeo da dam otkaz u školi i da se bavim samo muzikom, jer me, jednostavno, to nije privlačilo. Baš mi je odgovaralo da budem profesor i, vođa punk sastava, mada je to bilo i skopčano s brojnim pritiscima. Bio sam praćen od strane DB ili SUP, prisluškivan, o onemogućen da se zaposlim na fakultetu. Blatili su me po novinama. Sav pritisak na Pekinšku patku išao je preko mojih leđa... Svirali smo uglavnom po velikim gradovima - Novi Sad, Beograd, Sarajevo, Zagreb, Split... Nismo gostovali u Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Dosta smo nastupali po Vojvodini, bili smo u mnogim mestima gde do tad nije došao čestiti rock sastav, a kamoli punk grupa. Ali, u doba Staneta Dolanca i ćopavog Ćede nije bilo lako svirati punk bilo gde, pogotovo u Vojvodini. Pankrti su u Sloveniji još i mogli da pevaju Ne računajte na nas. Da smo mi uradili nesto takvo, prvo bi dobili po sto puta pendrekom po leđima, a onda bi me verovatno pregazio neki šleper, čiji bi vozač potom nestao u kukuruzima...
Šta sad rade Ijudi koji su svirali u Patki?
Nijedan od njih ne bavi se muzikom aktivno, osim možda Baleta, koji je u Njujorku. S njim se nisam odavno ni čuo ni video i ne znam šta tačno radi. Sreta Kovačević, prvi gitarista, ima svoj razglas, dobio je ćerkicu i kaže da mu je dobro. Boru, basistu, video sam kad sam bio poslednji put bio u Novom Sadu: ni on više ne svira. Nisam imao prilike, a voleo bih da se vidim s Čilom, bubnjarem i čovekom s kojim sam bio najbliži. Sad je u joga fazonu, ne lupa bubnjeve. Mare ima studio. Ukratko, bilo bi praktično nemoguće oformiti čak i neku kombinovanu postavu, mada je bilo poziva da napravim nekakvu treću postavu Pekinške patke, da sviramo stari materijal po Srbiji i uzmemo neke pare. Odbio sam, jer mislim da to nema smisla.
Kad se danas slušaju oba albuma, najsnažniji je utisak da su to potpuno različite ploče...
l jesu. Uostalom, radile su ih dve razlicite postave. Neki su tvrdili da nam je na drugoj ploči nedostajalo inspiracije, ali mislim da nisu u pravu. Strah od monotonije je bio interesantan, ali nekomercijalan LP, neka vrsta psihodeličnog dark rocka. U to vreme bili smo bar pet, ako ne i petnaest godina ispred evropske scene, da ne računam Englesku i Ameriku. Kad smo radili tu ploču, bio sam apsolutno svestan da necemo imati veliki tiraz i da nas fanovi neće razumeti. Svejedno, želeo sam da isteram takav projekat. Da smo nastavili da sviramo posle moje vojske, napravili bismo treći album potpuno drugačiji od prva dva i tek onda bi Ijudi shvatili da stalno pravimo drugačiju muziku, što bi postao naš zaštitni znak... Nikad nisam imao želju da zarađujem na muzici, uostalom, u pesmi Ja sam panker... javno sam rekao da neću pare. Hteo sam da uzburkam vode jugoslovenskog pop-rocka, da napravim nesto novo, plasiram neku ideju, da ostanem upamćen. Što se i dogodilo. Možda sam tad bio idealista jer čovek koji bi hteo da namakne pare ne bi se upuštao u skakanje po bini, omalovažavanje tadašnje muzičke scene, duvanie u kurtone...
I danas se na radiju mogu čuti "Skakadak", "Bila je tako lijepa", "Ružan, pametan i mlad"... Kako se te pesme tebi danas čine i da li si očekivao da će taj interes toliko potrajati?
Skakadak je prva ska-stvar u domaćoj muzici. Apsolvirali smo fazon i nismo hteli da se ponavIjamo. Bila je tako lijepa je obrada obrade, poslednja ultimativna punk pesma koju smo želeli da napravimo. Mnogi naši poštovaoci tvrde da je to jedna od najboljih numera koje smo uradili i ja se s njima u potpunosti slažem. A boga mi jesam malo zbunjen interesovanjem koje sad postoji, zato što nisam očekivao da ću pred u evergreen i da će me posle 17-18 godina slušati neki novi klinci. To verovatno znači da smo bili bolji nego što sam mislio.
Da li postoji materijal za treći album ?
Postoje možda dve-tri potpuno nedovršene i neupotrebljive pesme . Sredinom osamdesetih pravio sam i neku kolekciju mini-pesama, mjaučuči u svoj kasetofon. Ima tu jedno 15 kompozicija koje su bile predviđene za neki eventualni treći LP, ali sam brzo odustao od toga. Ta kaseta je još uvek u Novom Sadu, negde u stanu moje mama Pele.
Kad si poslednji put bio u Jugoslaviji? Da li ti je nesto posebno upalo u oči?
Bio sam u Novom Sadu prošlog leta i prvo sam primetio da su ulice pune rupa, što oni jadni krševi od kola jedva izdržavaju. Kad sam otišao na Štrand, još jednom sam se uverio koliko su nam ribe dobre. Tamo su najbolje ženske na svetu... Na zidu srednje škole u kojoj sam predavao video sam natpis: "Ćonta, vrati se". Nije mi bilo svejedno kad sam to pročitao. U neku ruku mi je bilo drago, a s druge strane sam se i rastužio. Ovde u Kanadi, stalno sanjam Dunav i Novi Sad. Valjda je to prokletstvo emigracije, šta li?
IZ XZ
Intervju: Nebojša Čonkić - Čonta
Ružan, pametan i ne tako mlad
"Moja mala obožava Travoltu,
a ja volim profesora Čontu..."
Atheist Rap
profesor Čonta
(Specijalno za "XZ" iz Toronta)
Za samo tri godine postojanja, od 1978. do 1981, s 26 pesama raspoređenih na tri singla i dva albuma (Plitka poezija - 1980. i Strah od monotonije -1981), novosadska grupa Pekinška patka je, bez dileme, obezbedila značajno mesto u svakoj istoriji jugoslovenske rock muzike.
Biti ružan, pametan i mlad, Bolje da nosim kratku kosu, Bila je tako lijepa... bile su neka vrsta manifesta i himni punka na ovim prostorima, a izgled i ponašanje Nebojše Čonkića - Čonte, osnivača benda i pevača, vlasnika diplome Elektrotehničkog fakulteta i srednjoškolskog profesora često su u tzv. ozbiljnim medijima korišćeni kao očigledan primer posledica jezive stranputice na koju stetni zapadni uticaji mogu da odvedu čak i uzornog Titovog omladinca. Sedamnaest godina posle raspada grupe, šest godina od odlaska u Kanadu i deceniju i po nakon poslednjeg novinskog intervjua, Čonta se bavi kompjuterima (radi kao instruktor Oracla na najskupljem institutu u Torontu), a za "XZ" govori o kratkom ali efektnom letu Pekinške patke, o tome kako je ideja punk rocka - kao zabave i kvalitetne, melodične muzike, mada se nije primila u Jugoslaviji - mnogo kasnije ipak pobedila na globalnom nivou.
XZ: Zasto si i kad otišao iz Jugoslavije?
ČONTA: Prijavio sam se za kanadsku vizu 1993. Bila je to godina Slobe i sloma, godina inflacije, neizvesnosti, sankcija od strane zapada - spolja, a od strane partizana i neopartizana - iznutra. Tad sam dobio sina i jednostavno sam želeo da on odrasta u jednoj drugačijoj sredini. Hteo sam da mu omogućim makar da može da odlučuje o svojoj sudbini kad za to dođe vreme. Sad je to i moguće: i sin i žena i ja imamo dvojno državljanstvo. Možemo da biramo: da li nam je lepše u Srbiji, pored Dunava i s prijateljima, ili ovde gde imamo dobra kola, bolje poslove i zivimo nekim zapadnjačkim načinom života.
Kako posle 18 godina ocenjuješ značaj i domete Pekinske patke?
Ne znam da li smo bili spas za onu scenu, ali sam u to vreme zaista mislio da smo vrlo značajni. Verovatno su se neke stvari onda pomerile zbog nas, ali i zbog Riblje čorbe, i docnije zbog novog talasa. Pre svega, dok se nismo pojavili Čorba i mi, pristup televiziji imale su samo etablirane grupe, sastavi koji su objavljivali tiražne ploče. Nije bilo mesta za nove, mlade bendove, neuvežbane ili uvežbane, dobre ili loše... Nisu postojale TV emisije, pa čak ni radijske, koje bi puštale takve grupe. Gotovo sam siguran da 1978. godine ni na jednoj beogradskoj ili novosadskoj radio stanici nije postojala emisija u kojoj su puštani demo snimci bendova koji nisu imali ploču...
Prvi značajniji uspeh bio je nastup na subotičkom festivalu 1979?
Da, ali smo prethodno već svirali na novosadskom BOOM festivalu, u decembru 1978. i još tad se podigla neka prašina. Novinari koji su imali sluha za novo, Peca Popović i Bogica Mijatović pre svih, najavili su nas kao jednu od najvećih nada za 1979. Kad sam kasnije preslušavao te koncertne snimke, shvatio sam da smo stvarno katastrofalno zvucali, ali smo dobro izgledali i predstavljali nešto novo. U Subotici smo već mnogo bolje svirali i napravili smo haos. U zvaničnom delu festivala toliko smo ubedljivo pobedili Vesnu Vrandečić, kasnije pevačicu grupe Xenia, da je to bilo bolno. Ona je ipak proglašena za pobednicu, ali tako što su lokalni omladinski aktivisti iz naše kutije prebacili brdo glasova u njenu. Bio je to jedinstven slučaj da na zvaničnom festlvalu punk grupa dobije toliko glasova. Tad se stvar zaista zahuktala i počelo je interesovanje medija za nas. A zanimljivo je da je taj snimak s finalne večeri odloženo pustan na programu JRT, negde oko deset uveče i to je praktično prvi put da se na našoj televiziji pojavio neki punk sastav. U to vreme nisu emitovali ni The Clash ili Sex Pistols... tako da se naše pojavljivanje može smatrati nekakvim dostignucem.
Vaš zvuk bio je potpuna novost u jugoslovenskim okvirima ?
Pekinška patka je, kao prvo, predstavljala bunt protiv ljigave i dosadne muzike. Drugo, bez želje da budem ultra neskroman, bili smo praktično rodonačelnici trenda koji tad nisam umeo da definisem. Melodični punk, punk-melodico je u Americi tek 14-15 godina kasnije napravio proboj. Prodaju se milioni ploča s takvom muzikom i često mislim da su ti klinci, recimo Green Day i ne samo oni, negde nešto čuli, da imaju neku moju ploču. Možda ja sad serem, ali tako izgleda. Taj melodični punk probio se u Americj devedesetih, vratio se u Englesku i doživeo neku reciklažu, ali u suštini - ta je ideja pobedila.
Neki novinari svojevremeno su tvrdili da ste vi parodija na punk?
To su potpuni kreteni. Zna se šta je parodija. Mi nikog nismo parodirali, samo smo zvucali veselije. Ni mene nisu baš svi najbolje shvatali. Neki su mislili da onaj ko svira punk mora da bude lumpen-proleter, prljav, odrpan, glup, naduvan i drogiran a ja nisam bio ništa od toga. Odrastao sam u dobrostojećoj porodici, bio sam obrazovan, pametan, šarmantan, imao sam dosta ideja, jedino sam se oblacio drugačije. Zanimljivo, nikad nisam voleo da nosim pocepane stvari, ali stare - uvek... Dan-danas moja žena kaže da nikad nije videla nekog ko toliko voli staru odeću. Uostalom, Joe Strummer i Johnny Rotten danas imaju velike kuce, skupa kola, idu na prijeme, a ja se oblačim u stare krpe i živim na šestom spratu... pa ti vidi koje sad veći panker?l da imam njihove pare, ne bih kupio kuću u elitnom delu Londona i vozio Rolls Royce.. Sve ovo pričam ne bih li dokazao da je ono što smo mi radili bilo autentično, samo je trebalo da malo duže radimo, ali, izgleda, nismo imali dovoljno volje. Bili smo i zvanično sputavani na svakom koraku, na način koji je iz današnje perspektive teško zamisliti. TV Novi Sad nas dve godine uopste nije puštala... Zabranila nam je emisiju pomoću koje bi prodali još deset hiljada albuma.
U kolikim su se tiražima prodale vaše ploče?
Plitka poezija otišla je u dvanaest, a Strah od monotonije u sedam hiljada primeraka. To bi danas, koliko shvatam, bili odlični tiraži, ali onda su bili relativno mali, s obzirom na imidž i na frku koju smo digli. Ali, ni Jugoton nije uložio ništa u našu reklamu. TV Zagreb nas je vrlo retko puštala u njihove emisije jer su još tad gurali svoje grupe, a srpske su tretirali po sistemu - lako ćemo. Mnogo više su emitovali, recimo, Prljavo kazalište nego nas, mada je u to doba tretman obe grupe trebalo da bude bar jednak. Kod kuće nam se dešavalo da nam SUP zabrani koncert, s obrazloženjem da mogu da popuste daske u sali zato što mi puno skačemo, i sve u tom stilu... Beograd nam je ipak davao najveću podršku, pa smo zbog toga oko ploče prvo pokušali da se dogovorimo s Ijudima iz PGP RTB, ali oni ili nisu videli komercijalni potencijal u nama ili nisu hteli da se bave pankerima, tek posle Subotice su nas odbili, tako da smo morali da odemo u Jugoton. Ostaje činjenica da smo se pojavljivali na TV Beograd, a na Studiju B redovno su emitovali naše pesme...
Tadašnji i sadašnji muzički urednik Studija B Slobodan Konjović bio je producent oba vaša aibuma ?
Još kao srednjoškolac slušao sam i voleo njegove emisije: "Ponoćni rok", "Vibracije", "Diskomer", "Paradu albuma" ... jer su donosile nešto novo i progresivno. Budući da je Konjović odlično poznavao muziku i da smo s njim mogli da razgovaramo na istoj talasnoj dužini, bilo je logično da ga pozovemo kao producenta.
U Srbiji se nedavno pojavio piratski disk Pekinške Patke. Kako gledaš na to?
Možda i nije loše da postoji CD i da klinci koji zato nisu imali priliku, danas mogu da čuju našu muziku. Međutim, preporučio bih svima koji žele da imaju taj disk - da ga ukradu i da ga do mile volje slušaju, s mojim blagoslovom. S lopovima treba lopovski! Od tog izdanja ništa ne zarađujem, niti to želim, ali bar je neko mogao da me pita da li mi se dopada ideja o kompilaciji, da li je tačno ono što piše na omotu... Recimo, budalaština je da sam ja predavao Osnove tehnike i proizvodnje (OTP), jer sam završio elektrotehniku i predavao stručne predmete. Na tom omotu puno je štamparskih i drugih grešaka: recimo, tvrdi se da sam ja krivac što je došlo do raspada grupe, što, jednostavno, ne stoji. Gitarista Sreta (Kovačević) je posle prve ploče bio, pre svega, razočaran finansijskim neuspehom. Muzički, bili smo uvežbaniji nego ikad, ali nismo prodali dovoljno ploča i mislim da je zbog toga popizdeo. Basista Bora Oslovčan je malo ošinut tip, njega jednostavno nije držalo mesto. Tako da smo Čila i ja, u suštini, držali bend na okupu. Uvek sam želeo da grupa nastavi sa radom, čak i posle druge postave. U to vreme služio sam vojsku i dogovorili smo se da Bale (Zoran Bulatović), Mare (Vukmanović) i Čila i dalje sviraju sa mnom, ali tad je svako od njih već imao svoju grupu. Naravno, nisam ni ja bio bez mana. Recimo, nisam želeo da dam otkaz u školi i da se bavim samo muzikom, jer me, jednostavno, to nije privlačilo. Baš mi je odgovaralo da budem profesor i, vođa punk sastava, mada je to bilo i skopčano s brojnim pritiscima. Bio sam praćen od strane DB ili SUP, prisluškivan, o onemogućen da se zaposlim na fakultetu. Blatili su me po novinama. Sav pritisak na Pekinšku patku išao je preko mojih leđa... Svirali smo uglavnom po velikim gradovima - Novi Sad, Beograd, Sarajevo, Zagreb, Split... Nismo gostovali u Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Dosta smo nastupali po Vojvodini, bili smo u mnogim mestima gde do tad nije došao čestiti rock sastav, a kamoli punk grupa. Ali, u doba Staneta Dolanca i ćopavog Ćede nije bilo lako svirati punk bilo gde, pogotovo u Vojvodini. Pankrti su u Sloveniji još i mogli da pevaju Ne računajte na nas. Da smo mi uradili nesto takvo, prvo bi dobili po sto puta pendrekom po leđima, a onda bi me verovatno pregazio neki šleper, čiji bi vozač potom nestao u kukuruzima...
Šta sad rade Ijudi koji su svirali u Patki?
Nijedan od njih ne bavi se muzikom aktivno, osim možda Baleta, koji je u Njujorku. S njim se nisam odavno ni čuo ni video i ne znam šta tačno radi. Sreta Kovačević, prvi gitarista, ima svoj razglas, dobio je ćerkicu i kaže da mu je dobro. Boru, basistu, video sam kad sam bio poslednji put bio u Novom Sadu: ni on više ne svira. Nisam imao prilike, a voleo bih da se vidim s Čilom, bubnjarem i čovekom s kojim sam bio najbliži. Sad je u joga fazonu, ne lupa bubnjeve. Mare ima studio. Ukratko, bilo bi praktično nemoguće oformiti čak i neku kombinovanu postavu, mada je bilo poziva da napravim nekakvu treću postavu Pekinške patke, da sviramo stari materijal po Srbiji i uzmemo neke pare. Odbio sam, jer mislim da to nema smisla.
Kad se danas slušaju oba albuma, najsnažniji je utisak da su to potpuno različite ploče...
l jesu. Uostalom, radile su ih dve razlicite postave. Neki su tvrdili da nam je na drugoj ploči nedostajalo inspiracije, ali mislim da nisu u pravu. Strah od monotonije je bio interesantan, ali nekomercijalan LP, neka vrsta psihodeličnog dark rocka. U to vreme bili smo bar pet, ako ne i petnaest godina ispred evropske scene, da ne računam Englesku i Ameriku. Kad smo radili tu ploču, bio sam apsolutno svestan da necemo imati veliki tiraz i da nas fanovi neće razumeti. Svejedno, želeo sam da isteram takav projekat. Da smo nastavili da sviramo posle moje vojske, napravili bismo treći album potpuno drugačiji od prva dva i tek onda bi Ijudi shvatili da stalno pravimo drugačiju muziku, što bi postao naš zaštitni znak... Nikad nisam imao želju da zarađujem na muzici, uostalom, u pesmi Ja sam panker... javno sam rekao da neću pare. Hteo sam da uzburkam vode jugoslovenskog pop-rocka, da napravim nesto novo, plasiram neku ideju, da ostanem upamćen. Što se i dogodilo. Možda sam tad bio idealista jer čovek koji bi hteo da namakne pare ne bi se upuštao u skakanje po bini, omalovažavanje tadašnje muzičke scene, duvanie u kurtone...
I danas se na radiju mogu čuti "Skakadak", "Bila je tako lijepa", "Ružan, pametan i mlad"... Kako se te pesme tebi danas čine i da li si očekivao da će taj interes toliko potrajati?
Skakadak je prva ska-stvar u domaćoj muzici. Apsolvirali smo fazon i nismo hteli da se ponavIjamo. Bila je tako lijepa je obrada obrade, poslednja ultimativna punk pesma koju smo želeli da napravimo. Mnogi naši poštovaoci tvrde da je to jedna od najboljih numera koje smo uradili i ja se s njima u potpunosti slažem. A boga mi jesam malo zbunjen interesovanjem koje sad postoji, zato što nisam očekivao da ću pred u evergreen i da će me posle 17-18 godina slušati neki novi klinci. To verovatno znači da smo bili bolji nego što sam mislio.
Da li postoji materijal za treći album ?
Postoje možda dve-tri potpuno nedovršene i neupotrebljive pesme . Sredinom osamdesetih pravio sam i neku kolekciju mini-pesama, mjaučuči u svoj kasetofon. Ima tu jedno 15 kompozicija koje su bile predviđene za neki eventualni treći LP, ali sam brzo odustao od toga. Ta kaseta je još uvek u Novom Sadu, negde u stanu moje mama Pele.
Kad si poslednji put bio u Jugoslaviji? Da li ti je nesto posebno upalo u oči?
Bio sam u Novom Sadu prošlog leta i prvo sam primetio da su ulice pune rupa, što oni jadni krševi od kola jedva izdržavaju. Kad sam otišao na Štrand, još jednom sam se uverio koliko su nam ribe dobre. Tamo su najbolje ženske na svetu... Na zidu srednje škole u kojoj sam predavao video sam natpis: "Ćonta, vrati se". Nije mi bilo svejedno kad sam to pročitao. U neku ruku mi je bilo drago, a s druge strane sam se i rastužio. Ovde u Kanadi, stalno sanjam Dunav i Novi Sad. Valjda je to prokletstvo emigracije, šta li?
IZ XZ
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 10:56 pm
ZVONCEKOVA BILJEŽNICA
prijateljski link:
sve o KBO!
www.listen.to/kbo
"XZabava" - 1998.
Marjan Stojanović
Intervju sa Tozom Rabassom:
Mentalni holokaust
"Mnogi od vas nikad nisu cepali drva i jeli pitu od kopriva i suve oblande. Dolazi vreme kad kad će se rock n roll slušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu. Bendovi će uskoro promocije svojih izdanja praviti idući u kućne posete..."
Zvoncekova Bilježnica
Za vreme kratkog boravka u Beogradu, uspeo sam da se nakon tri godine, vidim sa Tozom Rabassom, pevačem i liderom grupe Zvoncekova bilježnica. Tad sam dobio album Gavrilov princip i dogovorili smo se da putem e-maila uradimo intervju na relaciji Aranđelovac – Toronto, koji je upravo pred vama.
Počnimo od manje poznatih detalja: ko je taj Zvoncek i šta je Zvoncekova bilježnica?
TOZA: Bend trenutno funkcioniše u sastavu: starac Vujaklija – gitare, Jakob Jakobsfeld – bas, Boban – bubnjevi i Toza Rabassa – vokal. Negde 1989. izašlo je prvo demo izdanje – Lorka nije pisao moju pesmu, a ubrzo i retrospektiva 1988.-91. Usledio je album Inžinjeri ljudskih duša, koji je doživeo već pet reizdanja, iako do sada ni za jednu pesmu sa njega nije snimljen spot... Album Mrzim svoju mesnu zajednicu izašao je na kaseti i na vinilu 1994. S njega je skinut do sada jedini spot A slanina slanina forever. Doživeo je tri izdanja a štampano je ukupno 300 ploča. Nakon četiri godine pauze, svetlo dana ugledao je konačno album Gavrilov princip, u obliku kompakt diska i kasete, a izdavač je tvrtka Neprijatelj prelazi rijeku records... Taj album smo radili 1994. uz pomoć štapa i kanapa na četvorokanalnom magnetofonu. I danas tvrdim da bi, da je rađen u iole boljim uvjetima, bio bolji od svega što je te godine objavljeno. Tu godinu pamtim po nekim suludim promocijama i turneji “Četiri skakaonice”.
Na promociju, u KST doneli smo sekiru i jednu panjinu. Tad sam rekao: "Mnogi od vas nikad nisu cepali drva i jeli pitu od kopriva i suve oblande. Dolazi vreme kad kad će se rock n roll sllušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu. Bendovi će uskoro promocije svojih izdanja praviti idući u kućne posete... Jebo svekar u hladnoj sobi sve one koji će od ove scene napraviti beogradski pašaluk. Aleluja...”
Malo je ko početkom devedesetih shvatao da je u toku stvaranje nove srpske rock scene...
Mislim da su Niš, Šabac, Obrenovac. Kragujevac, Aranđelovac, Gornji Milanovac... spasli ono što se spasti moglo. Pojaviii su se bendovi koji su poneli tu novu srpsku scenu, tako da me je sve to podsetilo na 1980. i onaj zamah koji je nastao pojavom novog talasa. Šansu su dobili neki novi klinci, koji su ustali i rekli: "Ko vas jebe” Mi ćemo da pržimo a vi vidite šta ćete s nama." Danas mi to što se tad dešavalo izgleda fenomenalno. Nas tridesetak smo gurali nove grupe koliko smo god mogli, tako da je svaki bend koji bi izbacio album imao maksimalan tretman na lokalnim medijima. Sad je sve to dobilo neku drugu dimenziju. Na prste možeš da izbrojiš mesta na kojima možeš da sviraš, postoje dva lista koja valjaju... Kad sve saberem i oduzmem, divim se svim bendovima koji uopšte funkcionišu, ako se taj seks na suvo uopšte može tako nazvati.
Kako je tekao rad na pripremi i snimanju "Gavrilovog principa"?
Album je dosao nakon pauze od četiri godine, tokom kojih nismo ni imali ništa novo da kažemo, niti smo nešto propustili. Spremali smo ga godinu dana, u studiju "Češnjak", kod Vuje, u ovoj atmosferi opšteg, mentalnog holokausta, u kojoj ljudi pokušavaju da pobegnu od nečeg od čega ne mogu... Prvi put smo bili u situaciji da odvojimo gomilu kanala za vokai i gitare, ali nismo želeli da to sad nešto posebno filujemo. Želeli smo da zvučimo što sirovije i što sličnije živom nastupu. Čak smo razmišljali o tome da odjednom sve odsviramo i da tako objavimo. Drago mi je da su naša tri benda: Trula koalicija, KBO i ZB uspela da zadrže identitet nakon svih ovih godina mraka, i drago mi je da, nakon svega ovoga što smo prošii, ne moramo nikom da duvamo da nam objavi izdanje, da nam napravi spot... Bilo je mnogo gostiju na ploći. Mislim da smo time apsolutno zadržali onaj underground duh i tako će ostati. Ne mogu ja sad da krenem da tupim po medijima i da se nekom uvlačim, a da ne smem da jebem kevu nekom ko je to zaslužio. A sad je situacija takva da je prostor mali i Ijudi jednostavno ne žele da se međusobno zameraju. Nekima, opet, packe udaraju izdavači, trećima se stopiraju spotovi na TV jer su se nekim bendovima zamerili... Jebo ti posao i scenu kad bend mora da se pojavi u nekoj emisiji na Prvom programu RTS-a, zato što se to gleda u celoj zemlji, pa se, ni kriv ni dužan, nađeš na listi s gomilom gluposti s kojima nemaš ama baš nikakve veze. Ako je cena da se pojavim negde ili da mi puste spot, to da budem u istoj emisiji sa denserima ili pop-folk narodnjacima, onda neće nigde da me bude. Za sve ove godine Zvoncek je snimio jedan spot, KBO! - dva, Trula koalicija - jedan, pa opet postojimo. U ovakvim uslovima nije potrebno da mi se spot vrti samo zato da bi me neko poznao ili da bih kupio kafu preko reda. Mislim da nema ni jednog zalutalog fana koji je kupio izdanje zato što nas je neko vrteo.
Još uvek si aktivan na radiju i TV. Ima li novih bendova?
S prijateljima Zoranom Simonovićem i Zoranom Novakovićem, već više od deset godina radim na Radio Šumadiji emisiju - "Aranđelovac calling". Puštamo samo pravi r'n'r i tu nema švercovanja, niti mešanja baba i žaba. Na TV "Suncu" i dalje radim, već tri godine, emisiju "Buka u modi", koja je, smatram, vrlo dobra, jer pričam samo o rock'n'roll-u i pokušavam da dovučem u emisiju što više klinaca. Čak im, za džabe, snimamo radne spotove, s kojima mogu bar negde da se pojave. A oni često nemaju para ne samo da snime nešto, nego ni da doputuju do Aranđelovca... Šta da ti kažem? Pala je noć a dece nigde nema. Možda su u šumi?
IZ XZ
prijateljski link:
sve o KBO!
www.listen.to/kbo
"XZabava" - 1998.
Marjan Stojanović
Intervju sa Tozom Rabassom:
Mentalni holokaust
"Mnogi od vas nikad nisu cepali drva i jeli pitu od kopriva i suve oblande. Dolazi vreme kad kad će se rock n roll slušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu. Bendovi će uskoro promocije svojih izdanja praviti idući u kućne posete..."
Zvoncekova Bilježnica
Za vreme kratkog boravka u Beogradu, uspeo sam da se nakon tri godine, vidim sa Tozom Rabassom, pevačem i liderom grupe Zvoncekova bilježnica. Tad sam dobio album Gavrilov princip i dogovorili smo se da putem e-maila uradimo intervju na relaciji Aranđelovac – Toronto, koji je upravo pred vama.
Počnimo od manje poznatih detalja: ko je taj Zvoncek i šta je Zvoncekova bilježnica?
TOZA: Bend trenutno funkcioniše u sastavu: starac Vujaklija – gitare, Jakob Jakobsfeld – bas, Boban – bubnjevi i Toza Rabassa – vokal. Negde 1989. izašlo je prvo demo izdanje – Lorka nije pisao moju pesmu, a ubrzo i retrospektiva 1988.-91. Usledio je album Inžinjeri ljudskih duša, koji je doživeo već pet reizdanja, iako do sada ni za jednu pesmu sa njega nije snimljen spot... Album Mrzim svoju mesnu zajednicu izašao je na kaseti i na vinilu 1994. S njega je skinut do sada jedini spot A slanina slanina forever. Doživeo je tri izdanja a štampano je ukupno 300 ploča. Nakon četiri godine pauze, svetlo dana ugledao je konačno album Gavrilov princip, u obliku kompakt diska i kasete, a izdavač je tvrtka Neprijatelj prelazi rijeku records... Taj album smo radili 1994. uz pomoć štapa i kanapa na četvorokanalnom magnetofonu. I danas tvrdim da bi, da je rađen u iole boljim uvjetima, bio bolji od svega što je te godine objavljeno. Tu godinu pamtim po nekim suludim promocijama i turneji “Četiri skakaonice”.
Na promociju, u KST doneli smo sekiru i jednu panjinu. Tad sam rekao: "Mnogi od vas nikad nisu cepali drva i jeli pitu od kopriva i suve oblande. Dolazi vreme kad kad će se rock n roll sllušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu. Bendovi će uskoro promocije svojih izdanja praviti idući u kućne posete... Jebo svekar u hladnoj sobi sve one koji će od ove scene napraviti beogradski pašaluk. Aleluja...”
Malo je ko početkom devedesetih shvatao da je u toku stvaranje nove srpske rock scene...
Mislim da su Niš, Šabac, Obrenovac. Kragujevac, Aranđelovac, Gornji Milanovac... spasli ono što se spasti moglo. Pojaviii su se bendovi koji su poneli tu novu srpsku scenu, tako da me je sve to podsetilo na 1980. i onaj zamah koji je nastao pojavom novog talasa. Šansu su dobili neki novi klinci, koji su ustali i rekli: "Ko vas jebe” Mi ćemo da pržimo a vi vidite šta ćete s nama." Danas mi to što se tad dešavalo izgleda fenomenalno. Nas tridesetak smo gurali nove grupe koliko smo god mogli, tako da je svaki bend koji bi izbacio album imao maksimalan tretman na lokalnim medijima. Sad je sve to dobilo neku drugu dimenziju. Na prste možeš da izbrojiš mesta na kojima možeš da sviraš, postoje dva lista koja valjaju... Kad sve saberem i oduzmem, divim se svim bendovima koji uopšte funkcionišu, ako se taj seks na suvo uopšte može tako nazvati.
Kako je tekao rad na pripremi i snimanju "Gavrilovog principa"?
Album je dosao nakon pauze od četiri godine, tokom kojih nismo ni imali ništa novo da kažemo, niti smo nešto propustili. Spremali smo ga godinu dana, u studiju "Češnjak", kod Vuje, u ovoj atmosferi opšteg, mentalnog holokausta, u kojoj ljudi pokušavaju da pobegnu od nečeg od čega ne mogu... Prvi put smo bili u situaciji da odvojimo gomilu kanala za vokai i gitare, ali nismo želeli da to sad nešto posebno filujemo. Želeli smo da zvučimo što sirovije i što sličnije živom nastupu. Čak smo razmišljali o tome da odjednom sve odsviramo i da tako objavimo. Drago mi je da su naša tri benda: Trula koalicija, KBO i ZB uspela da zadrže identitet nakon svih ovih godina mraka, i drago mi je da, nakon svega ovoga što smo prošii, ne moramo nikom da duvamo da nam objavi izdanje, da nam napravi spot... Bilo je mnogo gostiju na ploći. Mislim da smo time apsolutno zadržali onaj underground duh i tako će ostati. Ne mogu ja sad da krenem da tupim po medijima i da se nekom uvlačim, a da ne smem da jebem kevu nekom ko je to zaslužio. A sad je situacija takva da je prostor mali i Ijudi jednostavno ne žele da se međusobno zameraju. Nekima, opet, packe udaraju izdavači, trećima se stopiraju spotovi na TV jer su se nekim bendovima zamerili... Jebo ti posao i scenu kad bend mora da se pojavi u nekoj emisiji na Prvom programu RTS-a, zato što se to gleda u celoj zemlji, pa se, ni kriv ni dužan, nađeš na listi s gomilom gluposti s kojima nemaš ama baš nikakve veze. Ako je cena da se pojavim negde ili da mi puste spot, to da budem u istoj emisiji sa denserima ili pop-folk narodnjacima, onda neće nigde da me bude. Za sve ove godine Zvoncek je snimio jedan spot, KBO! - dva, Trula koalicija - jedan, pa opet postojimo. U ovakvim uslovima nije potrebno da mi se spot vrti samo zato da bi me neko poznao ili da bih kupio kafu preko reda. Mislim da nema ni jednog zalutalog fana koji je kupio izdanje zato što nas je neko vrteo.
Još uvek si aktivan na radiju i TV. Ima li novih bendova?
S prijateljima Zoranom Simonovićem i Zoranom Novakovićem, već više od deset godina radim na Radio Šumadiji emisiju - "Aranđelovac calling". Puštamo samo pravi r'n'r i tu nema švercovanja, niti mešanja baba i žaba. Na TV "Suncu" i dalje radim, već tri godine, emisiju "Buka u modi", koja je, smatram, vrlo dobra, jer pričam samo o rock'n'roll-u i pokušavam da dovučem u emisiju što više klinaca. Čak im, za džabe, snimamo radne spotove, s kojima mogu bar negde da se pojave. A oni često nemaju para ne samo da snime nešto, nego ni da doputuju do Aranđelovca... Šta da ti kažem? Pala je noć a dece nigde nema. Možda su u šumi?
IZ XZ
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:00 pm
LUNA / LA STRADA
Intervju: Slobodan Tišma, pesnik:
Slobodan Tišma: pesnik, svedok i posmatrač vremena nastajanja urbane kulture u Novom Sadu i Jugoslaviji. Njegovo ime se najčešće vezuje za dve novosadske novotalasne grupe - za La Stradu i Lunu. Mnogi smatraju da su albumi "Nestvarne stvari" (1984) i "La Strada" (1986), vrhunac jugoslovenskog rokenrola. Iza oba izdanja, obe poetike, stoji naš sagovornik...
I kada je bio duboko u rokenrolu, okrenutost poetskom u pesmama Lune i La Strade udaljavala je Slobodana Tismu od opšteg "život-je-rokenrol" klišea (i od šire publike). A kad je ponovo počeo da bude pesnik, iza stihova se čula vitalnost ulice (otelotvorena samo u rokenrolu na pravi način) koja je obeležila jugoslovenski novi talas tokom osamdesetih godina. Slobodan Tišma, i kao pesnik, i kao pevač dve neobične jugoslovenske grupe, bio je (i ostao) Odmetnik. Od poezije i od rokenrola.
"XZ": Zašto toliko dugo nije bilo glasa od tebe?
TIŠMA: Imam otpor prema razgovorima. Ljudi pokušavaju da objasne, da rastumače ono što rade. Na neki način me to iritira, osećam nezadovoljstvo takvim nastupom. Izgleda iluzorno kad Ijudi pokušavaju da kažu šta su hteli svojom umetnošću. Šta to, zapravo, znači? Umetnost govori sama po sebi. Ali, takođe, znam da živimo u takvom vremenu, kad umetnost zahteva neka naknadna objašnjenja. Međutim, sve mi to izgleda bezuspešno, jalovo i često ništa, ama baš nista, ne znači. U stvari, to je uzaludan posao.
Bavio si se. ako je to prava reč, i rnuzikom i književnošću. Uspeo si da pomiriš ta dva prilično različita načina izražavanja; čak si, sad se čini, uspeo da pronađeš poetsko u rokenrolu i, obratno rokenrol u poeziji.
Znaš šta, ja sam, kako da kažem, kameleon. Baš u poslednjem "Transkatalogu" objavljena je jedna fotografija koju je snimila moja žena (Jasna Manjulov, nekadašnja pevačica Boya i pesnikinja - prim.aut.), zove se "Prerušavanje". Na toj fotografiji obukao sam, kožnu jaknu - jedan od sirnbola pankerske ikonografije, ali ispod nje se vidi karirani sako. To je to kameleonstvo, stalno sam prelazio iz jednog prostora u drugi. Nikad nisam poštovao rokenrol ikonografiju. Možda malo u početku, ali kasnije, s Lunom i La Stradom izgledao sam kao činovnik u sivom odelu i kariranoj košulji. Čak sam jednom i La Stradu predstavio kao grupu učitelja. Nisam podržavao taj stereotip rokenrola, nisam ga eksploatisao, mislio sam da je vredelo narušavati ga. Ako si već u rokenrolu, nemoj da izgledaš kao roker.
Kako si se upoznao s rokenrolom?
Bavio sam se njim još tokom sezdesetih, ali to je bio jedan totalno nekreativan period, negde 1964/ 65. Čak sam svirao i na prvoj Gitarijadi na Sajmištu. Prilike tad uopšte nisu bile takve da bi čovek u rokenrolu mogao da bude kreativan, što me nije zadovoljavalo, video sam da je to koješta. Bio sam uvek nekako rascepljen: to je ono kameleonstvo o kom sam govorio...
Upravo si svojim tekstovima uneo mnogo poetskog u rokenrol. sto je tad bilo, a i sad je svojevrsna subverzija.
Ti moji tekstovi bili su prilično pomereni. Nisu zadovoljavali određene medijske potrebe, neki stereotip koji je bio neophodan da bi imali bolju prođu. Kad sam ušao u rokenrol, spustio sam poetski nivo. Hteo sam da budem razumljiviji ali postoji granica do koje možeš da se spuštaš.Sigurno nisam mogao da pišem tekstove kao Đorđe Balašević ili Bora Đorđević. Neću da kažem da su njihovi tekstovi loši, ali to je više stvar jednog profila ličnosti. Nemam takva iskustva da bih mogao da pišem slične tekstove. Ipak živim malo drugačije.
Otprilike u to vreme počeo si da se baviš poezijom?
Kad sam napustio rokenrol tokom šezdesetih, kreativni period u mom životu je počeo pisanjem poezije; sećam se da sam jednom prilikom na probi video neku knjigu, a to su bila sabrana dela Artura Remboa (Artur će biti umetnički pseudonim Slobodana Tišme tokom novog talasa - prim. aut.). Uronio sam u to i za dva-tri dana bio potpuno opsednut. Mislim da za mladog čoveka koji počinje da se bavi poezijom nema ničeg boljeg od susreta s francuskim simbolistima. U neposrednoj blizini živeo je Sreten Maric, veliki stručnjak za francuski simbolizarn koji ce mi kasnije biti profesor na fakultetu. Njega sam cesto sretao na ulici, šetao je sa svojom ženom, madarn Nikol, imao je jazavičara. Tad nisam uopste znao ko je taj čovek a čitao sam njegove eseje. Pero Zubac mi je objavio prve pesme u "Indeksu" i novosadskim studentskim novinama, 1967. Već sledeće godine postao sam urednik kulturne rubrike u "lndexu". Radio sam kasnije na Tribini mladih, koja je, bez preterivanja, bila izvanredno mesto pošto su se tu skupljali svi ovi Ijudi koji danas nešto znače i to ne samo u Novom Sadu, već i šire. Tad me je poezija zanimala kao avangardni pristup, bilo mi je zanimljivo sve što je predstavljalo eksperiment i pomeranje granica. Vrlo brzo, 1968/69. godine, čuo sam za slovenački reizam, čitao sam poeziju Tomaža Šalamuna, Ivana Svetine i drugih. Imali smo uvid u sva zbivanja, odmah smo sa Slovencima stupili u vezu, preko izložbi i sličnih manifestacija. Tribina mladih nam je pružila mogućnost da radimo važne stvari, razne hepeninge. Poezijom sam počeo da se bavim zajedno sa svojim prijateljem, sad pokojnim Ivanom M. Kocijančićem: slušali smo Treci program Radio Beograda koji je često donosio priloge iz Slovenije. Presudan susret bio je s Miroslavom Mandicem, danas poznatim pesnikom, koji se bavio pisanjem, ali je bio zainteresovan za film i pozorište. Tu je bio i Božidar Mandic, koji će kasnije osnovati Porodicu bistrih potoka. Sve u svemu, sjajan krug Ijudi...
X Rokenroiu si se ipak vratio...
Već sredinom sedamdesetih počeo sam da se udaljavam od poezije i umetnosti. U izvesnom smislu sam sumnjao u svoj moralno-intelektualni lik: to je problem koji se javlja kad se čovek nečim dugo bavi, kad javno nešto izvodi i stvara i kad se postavlja problem manipulacije; da li se bavim umetnošću ili se bavim politikom, da li stvarno imam potrebu da saopštavam nešto... Nisam to umeo da razlikujem. Objavio sam poslednje tekstove 1977. u "Letopisu Matice Srpske" Pošto sam izašao iz umetnosti i književnosti, osećao sam prilično olakšanje, umešao sam se s mladim Ijudima koji su me bez zazora prihvatili. Bilo mi je stvarno lepo, osecao sam se dobro, bez ikakvih pretenzija u bilo kom smislu. Nisam uopšte ni sanjao da ću se baviti rokenrolom, nije mi bilo ni na kraj pameti. Sećam se da sam jedne večeri, još 1976, sedeo za šankom, kad mi je jedan pijanac prišao i počeo da viče: "Ti ćeš biti poznati rokenrol pevač", a ja sam ga gledao, mislio sam da je čovek lud, gledao sam samo kako da se otarasim gnjavatora. Izgleda daje pijanac bio prorok, a ni dan-danas ne znam ko je taj čovek. Onda sam počeo da slušam rock muziku, pojavio se punk... Čuo sam album No More Heroes grupe Stranglers, Sex Pistols, The Clash. Sva ta muzika bila mi je jako zanimljiva. Već 1978. godine prisustvovao sam koncertu Stranglersa u Zagrebu, mada sam u tom trenutku bio u hippy fazonu, imao dugačku kosu, oblačio se u džins. Imao sam dobre ploče, stalno kupovao albume najinteresantnijih grupa. U to vreme smo živeli za onaj dan u mesecu kad će da izađe "Džuboks", da bismo čitali Stojanovićevo "Pismo iz Londona". Saša je imao izvanredan ukus.
Kako su izgledali prvi koraci La Strade?
U to doba je Dragan Gojkovic Goja, danas vrlo ugledan novosadski advokat, na Radio Novom Sadu vodio emisije "Novi vidici" i "Yu pop scena"; tu je puštao najnovije punk i new wave pesme. On je bio krojač novotalasne scene, te emisije slušale su se i u Beogradu. Prve demo snimke La Strade, pesme On i Sat emitovao je Gojkovic: bila je to mala misterija, tvrdio je da mu je neko ostavio kasetu u poštanskom sandučetu, ne zna se ko. Bio je to prvi medijski nastup La Strade. Snimke smo uradili u studiju mog prijatelja Peđe Vranješevića koji je bio radio produkciju, dok sam ja pevao i svirao gitaru. Bitno je poznanstvo s nekim Ijudima ovde u Novom Sadu, pre svega s Branetom i Biljanom Babic, a kasnije i s mojom sadašnjom suprugom Jasnom Manjulov. S tim Ijudima, koji su mlađi od mene petnaestak i više godina, sam i počeo da sviram.
Novosadska scena koja je tad nastajala delovalaje prilično zanimljivo, nekako kompaktno, možda čak zatvoreno. S La Stradom sam poceo da sviram već 1979. godine, ali scena je nastala s Boyama. Obojenim programom, grupom Grad i Lunom, negde 1980-1981. godine. Bili smo jedno veliko društvo, kasnije smo zajedno održavali koncerte - vrlo često u Beogradu. Prvi zajednički nastup imali smo u Beču. Naime, u Novom Sadu kultna ličnost bio je Branko Andrić Andrla koji predvodi grupu Imperium Of Jazz. On je živeo, kao i sad, u Beču i pomogao nam je da sviramo u poznatoj bečkoj Areni. U to vreme Pekinška patka nije više postojala. Njihovim raspadom nastao je poznati ska bend Kontraritam, koji je vodio Sreta Kovačević. Bale je postao gitarista Lune, a Firči je došao kasnije. On je svirao u grupi Šta, čiji je lider bio Nenad Čanak.
Kako ste bili prihvaćeni na sceni koja je već tad bila vrlo raznovrsna?
U izvesnom smislu bili smo bliski slovenačkoj, pogotovu Ijubljanskoj sceni; za generacije muzičara to su bili Ijudi koji su rokenrol svirali na neki svoj način.
Intervju: Slobodan Tišma, pesnik:
Slobodan Tišma: pesnik, svedok i posmatrač vremena nastajanja urbane kulture u Novom Sadu i Jugoslaviji. Njegovo ime se najčešće vezuje za dve novosadske novotalasne grupe - za La Stradu i Lunu. Mnogi smatraju da su albumi "Nestvarne stvari" (1984) i "La Strada" (1986), vrhunac jugoslovenskog rokenrola. Iza oba izdanja, obe poetike, stoji naš sagovornik...
I kada je bio duboko u rokenrolu, okrenutost poetskom u pesmama Lune i La Strade udaljavala je Slobodana Tismu od opšteg "život-je-rokenrol" klišea (i od šire publike). A kad je ponovo počeo da bude pesnik, iza stihova se čula vitalnost ulice (otelotvorena samo u rokenrolu na pravi način) koja je obeležila jugoslovenski novi talas tokom osamdesetih godina. Slobodan Tišma, i kao pesnik, i kao pevač dve neobične jugoslovenske grupe, bio je (i ostao) Odmetnik. Od poezije i od rokenrola.
"XZ": Zašto toliko dugo nije bilo glasa od tebe?
TIŠMA: Imam otpor prema razgovorima. Ljudi pokušavaju da objasne, da rastumače ono što rade. Na neki način me to iritira, osećam nezadovoljstvo takvim nastupom. Izgleda iluzorno kad Ijudi pokušavaju da kažu šta su hteli svojom umetnošću. Šta to, zapravo, znači? Umetnost govori sama po sebi. Ali, takođe, znam da živimo u takvom vremenu, kad umetnost zahteva neka naknadna objašnjenja. Međutim, sve mi to izgleda bezuspešno, jalovo i često ništa, ama baš nista, ne znači. U stvari, to je uzaludan posao.
Bavio si se. ako je to prava reč, i rnuzikom i književnošću. Uspeo si da pomiriš ta dva prilično različita načina izražavanja; čak si, sad se čini, uspeo da pronađeš poetsko u rokenrolu i, obratno rokenrol u poeziji.
Znaš šta, ja sam, kako da kažem, kameleon. Baš u poslednjem "Transkatalogu" objavljena je jedna fotografija koju je snimila moja žena (Jasna Manjulov, nekadašnja pevačica Boya i pesnikinja - prim.aut.), zove se "Prerušavanje". Na toj fotografiji obukao sam, kožnu jaknu - jedan od sirnbola pankerske ikonografije, ali ispod nje se vidi karirani sako. To je to kameleonstvo, stalno sam prelazio iz jednog prostora u drugi. Nikad nisam poštovao rokenrol ikonografiju. Možda malo u početku, ali kasnije, s Lunom i La Stradom izgledao sam kao činovnik u sivom odelu i kariranoj košulji. Čak sam jednom i La Stradu predstavio kao grupu učitelja. Nisam podržavao taj stereotip rokenrola, nisam ga eksploatisao, mislio sam da je vredelo narušavati ga. Ako si već u rokenrolu, nemoj da izgledaš kao roker.
Kako si se upoznao s rokenrolom?
Bavio sam se njim još tokom sezdesetih, ali to je bio jedan totalno nekreativan period, negde 1964/ 65. Čak sam svirao i na prvoj Gitarijadi na Sajmištu. Prilike tad uopšte nisu bile takve da bi čovek u rokenrolu mogao da bude kreativan, što me nije zadovoljavalo, video sam da je to koješta. Bio sam uvek nekako rascepljen: to je ono kameleonstvo o kom sam govorio...
Upravo si svojim tekstovima uneo mnogo poetskog u rokenrol. sto je tad bilo, a i sad je svojevrsna subverzija.
Ti moji tekstovi bili su prilično pomereni. Nisu zadovoljavali određene medijske potrebe, neki stereotip koji je bio neophodan da bi imali bolju prođu. Kad sam ušao u rokenrol, spustio sam poetski nivo. Hteo sam da budem razumljiviji ali postoji granica do koje možeš da se spuštaš.Sigurno nisam mogao da pišem tekstove kao Đorđe Balašević ili Bora Đorđević. Neću da kažem da su njihovi tekstovi loši, ali to je više stvar jednog profila ličnosti. Nemam takva iskustva da bih mogao da pišem slične tekstove. Ipak živim malo drugačije.
Otprilike u to vreme počeo si da se baviš poezijom?
Kad sam napustio rokenrol tokom šezdesetih, kreativni period u mom životu je počeo pisanjem poezije; sećam se da sam jednom prilikom na probi video neku knjigu, a to su bila sabrana dela Artura Remboa (Artur će biti umetnički pseudonim Slobodana Tišme tokom novog talasa - prim. aut.). Uronio sam u to i za dva-tri dana bio potpuno opsednut. Mislim da za mladog čoveka koji počinje da se bavi poezijom nema ničeg boljeg od susreta s francuskim simbolistima. U neposrednoj blizini živeo je Sreten Maric, veliki stručnjak za francuski simbolizarn koji ce mi kasnije biti profesor na fakultetu. Njega sam cesto sretao na ulici, šetao je sa svojom ženom, madarn Nikol, imao je jazavičara. Tad nisam uopste znao ko je taj čovek a čitao sam njegove eseje. Pero Zubac mi je objavio prve pesme u "Indeksu" i novosadskim studentskim novinama, 1967. Već sledeće godine postao sam urednik kulturne rubrike u "lndexu". Radio sam kasnije na Tribini mladih, koja je, bez preterivanja, bila izvanredno mesto pošto su se tu skupljali svi ovi Ijudi koji danas nešto znače i to ne samo u Novom Sadu, već i šire. Tad me je poezija zanimala kao avangardni pristup, bilo mi je zanimljivo sve što je predstavljalo eksperiment i pomeranje granica. Vrlo brzo, 1968/69. godine, čuo sam za slovenački reizam, čitao sam poeziju Tomaža Šalamuna, Ivana Svetine i drugih. Imali smo uvid u sva zbivanja, odmah smo sa Slovencima stupili u vezu, preko izložbi i sličnih manifestacija. Tribina mladih nam je pružila mogućnost da radimo važne stvari, razne hepeninge. Poezijom sam počeo da se bavim zajedno sa svojim prijateljem, sad pokojnim Ivanom M. Kocijančićem: slušali smo Treci program Radio Beograda koji je često donosio priloge iz Slovenije. Presudan susret bio je s Miroslavom Mandicem, danas poznatim pesnikom, koji se bavio pisanjem, ali je bio zainteresovan za film i pozorište. Tu je bio i Božidar Mandic, koji će kasnije osnovati Porodicu bistrih potoka. Sve u svemu, sjajan krug Ijudi...
X Rokenroiu si se ipak vratio...
Već sredinom sedamdesetih počeo sam da se udaljavam od poezije i umetnosti. U izvesnom smislu sam sumnjao u svoj moralno-intelektualni lik: to je problem koji se javlja kad se čovek nečim dugo bavi, kad javno nešto izvodi i stvara i kad se postavlja problem manipulacije; da li se bavim umetnošću ili se bavim politikom, da li stvarno imam potrebu da saopštavam nešto... Nisam to umeo da razlikujem. Objavio sam poslednje tekstove 1977. u "Letopisu Matice Srpske" Pošto sam izašao iz umetnosti i književnosti, osećao sam prilično olakšanje, umešao sam se s mladim Ijudima koji su me bez zazora prihvatili. Bilo mi je stvarno lepo, osecao sam se dobro, bez ikakvih pretenzija u bilo kom smislu. Nisam uopšte ni sanjao da ću se baviti rokenrolom, nije mi bilo ni na kraj pameti. Sećam se da sam jedne večeri, još 1976, sedeo za šankom, kad mi je jedan pijanac prišao i počeo da viče: "Ti ćeš biti poznati rokenrol pevač", a ja sam ga gledao, mislio sam da je čovek lud, gledao sam samo kako da se otarasim gnjavatora. Izgleda daje pijanac bio prorok, a ni dan-danas ne znam ko je taj čovek. Onda sam počeo da slušam rock muziku, pojavio se punk... Čuo sam album No More Heroes grupe Stranglers, Sex Pistols, The Clash. Sva ta muzika bila mi je jako zanimljiva. Već 1978. godine prisustvovao sam koncertu Stranglersa u Zagrebu, mada sam u tom trenutku bio u hippy fazonu, imao dugačku kosu, oblačio se u džins. Imao sam dobre ploče, stalno kupovao albume najinteresantnijih grupa. U to vreme smo živeli za onaj dan u mesecu kad će da izađe "Džuboks", da bismo čitali Stojanovićevo "Pismo iz Londona". Saša je imao izvanredan ukus.
Kako su izgledali prvi koraci La Strade?
U to doba je Dragan Gojkovic Goja, danas vrlo ugledan novosadski advokat, na Radio Novom Sadu vodio emisije "Novi vidici" i "Yu pop scena"; tu je puštao najnovije punk i new wave pesme. On je bio krojač novotalasne scene, te emisije slušale su se i u Beogradu. Prve demo snimke La Strade, pesme On i Sat emitovao je Gojkovic: bila je to mala misterija, tvrdio je da mu je neko ostavio kasetu u poštanskom sandučetu, ne zna se ko. Bio je to prvi medijski nastup La Strade. Snimke smo uradili u studiju mog prijatelja Peđe Vranješevića koji je bio radio produkciju, dok sam ja pevao i svirao gitaru. Bitno je poznanstvo s nekim Ijudima ovde u Novom Sadu, pre svega s Branetom i Biljanom Babic, a kasnije i s mojom sadašnjom suprugom Jasnom Manjulov. S tim Ijudima, koji su mlađi od mene petnaestak i više godina, sam i počeo da sviram.
Novosadska scena koja je tad nastajala delovalaje prilično zanimljivo, nekako kompaktno, možda čak zatvoreno. S La Stradom sam poceo da sviram već 1979. godine, ali scena je nastala s Boyama. Obojenim programom, grupom Grad i Lunom, negde 1980-1981. godine. Bili smo jedno veliko društvo, kasnije smo zajedno održavali koncerte - vrlo često u Beogradu. Prvi zajednički nastup imali smo u Beču. Naime, u Novom Sadu kultna ličnost bio je Branko Andrić Andrla koji predvodi grupu Imperium Of Jazz. On je živeo, kao i sad, u Beču i pomogao nam je da sviramo u poznatoj bečkoj Areni. U to vreme Pekinška patka nije više postojala. Njihovim raspadom nastao je poznati ska bend Kontraritam, koji je vodio Sreta Kovačević. Bale je postao gitarista Lune, a Firči je došao kasnije. On je svirao u grupi Šta, čiji je lider bio Nenad Čanak.
Kako ste bili prihvaćeni na sceni koja je već tad bila vrlo raznovrsna?
U izvesnom smislu bili smo bliski slovenačkoj, pogotovu Ijubljanskoj sceni; za generacije muzičara to su bili Ijudi koji su rokenrol svirali na neki svoj način.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:01 pm
INTERVJU SA TISMOM - LUNA - LA STRADA (DRUGI DIO)
Da li je bio problem to što ste dolazili iz Novog Sada, po nekima provincije, a ne iz Beograda ili recimo Zagreba ?
Simptomatična je razlika između beogradske i novosadske scene. Beograd je uglavnom strogo podržavao stereotip rokenrola kao dobrog provoda. Necu da kažem da je to loše, ali sve grupe od Riblje čorbe do Električnog orgazma prihvatale su takvu ideologiju, možda s izuzetkom Koje i Kičme, EKV i Partibrejkersa. U Beograduje postojao kult zabave, dok je nama u Novom Sadu cilj bio da od rokenrola napravimo umetnost, da sve bude nešto kreativno, da posedujemo određeni nivo. Muzika je morala da pomera izvesne granice, da narušava stereotipe, kako u harmonijsko-ritmičnom smislu, tako i u tekstovima. Sve se to plaćalo kroz manjak popularnosti, bili smo manje komunikativni, nekonvencionalni. Nismo se bavili muzikom da zaradimo pare, to nam nije bilo važno, nismo živeli za rokenrol. Znam Ijude koji i dan-danas žive za to: Bilja Babić ili Kebra - oni su i danas održali tu liniju nepopustljivosti. Na kraju se sve to isplati, ali ja nisam mogao da se srozavam, da pravim neke kompromise koji mi neće prijati. Moraš da praviš stvari koje će prvo neke tvoje kriterijume zadovoljavati koje će ti stvarati jedan dobar ambijent zaokruživati nešto u čemu ćeš se dobro osećati.
Da li je po tome Novi Sad sličan Rijeci - hrvatska "provincija" nasuprot metropole?
Da. Mi smo se dobro poznali, jer su Riječani posedovali sličan senzibilitet. Paraf je, recimo, bio vražan bend. Imali smo dobre veze s grupama Let 3 i Cacadoo Look. Cak smo zajedn i svirali. Secam se da je Luna objavila LP posle turneje po Hrvatskoj, na kojoj smo poslednji koncert svirali u Rijeci i fenomenalno prošli. Posle nam je prišao Marko Brecelj, koji je došao za nama iz Kopra, pošto nas je prethodno u Kopru slušao. Bio je oduševljen, rekao je : Vi ste bolji od svih slovenackih punk grupa. Niko ne svira ovako žestoko". Posle tog koncerta odneo je naše snimke Borisu Beleu, tada uredniku i Helidona a posle dve nedelje Bele se javio i mi smo imali plaćeno snimanje u studi "Aquarius" u Beogradu.
Inače, malo Ijudi zna, da su Buldožer svoj prvi album Zabranjeno plakatiranje snimali u Novom Sadu. Cele jedne zime stanovali su na Limanu, u zakupljenoj kući koja više ne postoji, a čija je vlasnica bila Firčijeva baba. Te sam zime često viđao Brecelja na Limanu, u sakou i sa šalom; smrzavao se. Buldozer su svirali po svim mogućim manjim i većim mestima Vojvodine. Brecelj je govorio: "Znam tu svako selo". Sa 1977. godnom i početkom punka Brecelj je bio Johnny Rotten jugoslovenskog rocka. Nema dileme. Sećam se koncerta u teatru "Ben Akiba". Marko je bacao jugoslovenske zastave u publiku, boksovao se sve vreme koncerta s Beleom. Bilo je neverovatno, zaista izvanredan događaj. Rokenrol stereotip je bio napušten. l onda, posle pet godina video sam čoveka s dugačkom kosom koji mi je bio poznat. Firči mi je rekao da je to Brecelj. Do danas su on i Koja moji rokenrol idoli.
Luna nije dugo opstala?
Zato što je bila na stranputici. Postojao je jaz u grupi: Firči i Mina bili su školovani muzičari, a ja, kao mnogo stariji, bio sam tip iz umetnosti koji je znao da malo drombulja po gitari. Moje muzičke mogućnosti bile su ograničene, ostali su bili nezadovoljni time i onda me nisu dovoljno poštovali. Posle te svađe mislim da sam i ja bio kriv...
Obnovio si tada La Stradu...
Mina i ja smo krenuli ponovo sa La Stradom: sve je izgledalo vrlo dobro, uradili smo par efektnih spotova, snimili lepe pesme koje su bile mnogo komunikativnije.. Ali, ne znam zašto, to je čudno, onda se sve odjednom srušilo. Tadašnji urednik PGR RTB Petar Popović je bio veoma zainteresovan za nas, a onda je na mesto urednika došao Oliver Mandić koji je odmah rekao da se to njemu ne sviđa. Naivan, od nekih Ijudi očekivao sam pomoć, ali oni su me ostavili na cedilu...
Kako je proteklo vreme nakon raspada La Strade kad si napustio rokenrol? U drugoj polovini osamdesetih vratio si se poeziji...
Počeo sam da pratim šta radi moja žena Jasna Manjulov s Boyama, krenuo da pišem dnevnik gde sam opisivao svoj unutrašnji život, živeo sam povuceno, dosta čitao, provodio vreme u prirodi. Baveći se rokenrolom izgubio sam mnoge veze. Ostali su Božidar Mandić i Miroslav Mandic. Onda me jednog dana zvao Miško Suvaković i pitao me šta radim... A u stvari, u to vreme već sam počeo da se bavim umetnoscu, Miroslav Mandic i prijatelji su me samo pokrenuli. Ja nisam interesantan čovek: moj život, kako da kažem, nije spektakularan, ipak sam ja konzervativan tip. Evo, moj prijatelj Vladimir Kopicl je mnogo više rokenrol od mene, on poseduje te prevratničke misli iako je urednik uglednog časopisa...
Kakav je osećaj objaviti prvu knjigu u 49. godini života?
Četrdeset i devet godina. Bio sam skroman. Ja sam čovek plašljiv, nespreman na ekscese. Meni su u životu najvažniji moja žena i moj sin, ništa drugo. Tek onda dolazi umetnost. Nisam spreman na žrtvovanje ili samožrtvovanje. Čudno je to... Bliska mi jeTao filozofija gde se ceni sam život, taoisti su kad god je nešto po njih bilo opasno bežali u šumu. Kad imaš dete, ono je energija, ja sam skromnost. U životu me ništa ne interesuje osim da se sklanjam od drugih Ijudi. To mi je osnovno pravilo ponašanja. Mogao sam ranije da objavim knjigu, video sam šta se sve objavljuje, mislio sam - šta ja sad tu da se guram... Sumnjao sam u sebe, možda nisam ja taj bogom dani talenat. Takođe se postavlja pitanje - zašto sad? Volja je stravična, ne možeš joj se suprotstavljati. Hteo sam da oslobodim prostor za druge, ali s druge strane nisam hteo da budem deo prosečnosti ako već ne mogu da napravim neku izuzetnu knjigu. Kad sam se povukao, počeo je da raste taj mit o nekom čoveku koji je pisao jako dobru poeziju, a onda prestao. Rasla je fama.
Ta fama me je i dovela do tebe.
Sad hocu to da demistifikujem. Ali neko će kazati - on će se opet preobratiti, pomisliće - eto, on sad hoće da sruši taj mit, opet se prerušava... To je nemoguće. Čovek živi na takav način. Sad sam odlučio da knjige objavljujem, što nije tako bolno kao nekad.
U tekstovima Lune i La Strade a i u tvojoj knjizi primećuje se fascinacija morima, okeanom.
To je jednostavno: simbol Lune je povezan s morima i okeanima. Slika mora je jedna opsesija; postojala je još jedna rana opsesija - o bekstvu i šumama, a ja sam bio kao Walganger, kao Odmetnik. Moja knjiga nije mimetička, nije nastala na konceptu realnog iskustva. Slika mora je pre model iskustva, iskustva koje je već obrađeno, o kome govori Derida u Beloj mitologiji kad govori o heliotropima. Neposredno iskustvo ne postoji, iskustvo je uvek pod znacima navoda. More predstavljeno kao slika pučine i talasa, a ne kao slika dubine i unutrašnjosti; more kao površina dakle, ono što gledamo sa obale. Najveću tajnu krije pučina a ne dubina.
iz xz
Da li je bio problem to što ste dolazili iz Novog Sada, po nekima provincije, a ne iz Beograda ili recimo Zagreba ?
Simptomatična je razlika između beogradske i novosadske scene. Beograd je uglavnom strogo podržavao stereotip rokenrola kao dobrog provoda. Necu da kažem da je to loše, ali sve grupe od Riblje čorbe do Električnog orgazma prihvatale su takvu ideologiju, možda s izuzetkom Koje i Kičme, EKV i Partibrejkersa. U Beograduje postojao kult zabave, dok je nama u Novom Sadu cilj bio da od rokenrola napravimo umetnost, da sve bude nešto kreativno, da posedujemo određeni nivo. Muzika je morala da pomera izvesne granice, da narušava stereotipe, kako u harmonijsko-ritmičnom smislu, tako i u tekstovima. Sve se to plaćalo kroz manjak popularnosti, bili smo manje komunikativni, nekonvencionalni. Nismo se bavili muzikom da zaradimo pare, to nam nije bilo važno, nismo živeli za rokenrol. Znam Ijude koji i dan-danas žive za to: Bilja Babić ili Kebra - oni su i danas održali tu liniju nepopustljivosti. Na kraju se sve to isplati, ali ja nisam mogao da se srozavam, da pravim neke kompromise koji mi neće prijati. Moraš da praviš stvari koje će prvo neke tvoje kriterijume zadovoljavati koje će ti stvarati jedan dobar ambijent zaokruživati nešto u čemu ćeš se dobro osećati.
Da li je po tome Novi Sad sličan Rijeci - hrvatska "provincija" nasuprot metropole?
Da. Mi smo se dobro poznali, jer su Riječani posedovali sličan senzibilitet. Paraf je, recimo, bio vražan bend. Imali smo dobre veze s grupama Let 3 i Cacadoo Look. Cak smo zajedn i svirali. Secam se da je Luna objavila LP posle turneje po Hrvatskoj, na kojoj smo poslednji koncert svirali u Rijeci i fenomenalno prošli. Posle nam je prišao Marko Brecelj, koji je došao za nama iz Kopra, pošto nas je prethodno u Kopru slušao. Bio je oduševljen, rekao je : Vi ste bolji od svih slovenackih punk grupa. Niko ne svira ovako žestoko". Posle tog koncerta odneo je naše snimke Borisu Beleu, tada uredniku i Helidona a posle dve nedelje Bele se javio i mi smo imali plaćeno snimanje u studi "Aquarius" u Beogradu.
Inače, malo Ijudi zna, da su Buldožer svoj prvi album Zabranjeno plakatiranje snimali u Novom Sadu. Cele jedne zime stanovali su na Limanu, u zakupljenoj kući koja više ne postoji, a čija je vlasnica bila Firčijeva baba. Te sam zime često viđao Brecelja na Limanu, u sakou i sa šalom; smrzavao se. Buldozer su svirali po svim mogućim manjim i većim mestima Vojvodine. Brecelj je govorio: "Znam tu svako selo". Sa 1977. godnom i početkom punka Brecelj je bio Johnny Rotten jugoslovenskog rocka. Nema dileme. Sećam se koncerta u teatru "Ben Akiba". Marko je bacao jugoslovenske zastave u publiku, boksovao se sve vreme koncerta s Beleom. Bilo je neverovatno, zaista izvanredan događaj. Rokenrol stereotip je bio napušten. l onda, posle pet godina video sam čoveka s dugačkom kosom koji mi je bio poznat. Firči mi je rekao da je to Brecelj. Do danas su on i Koja moji rokenrol idoli.
Luna nije dugo opstala?
Zato što je bila na stranputici. Postojao je jaz u grupi: Firči i Mina bili su školovani muzičari, a ja, kao mnogo stariji, bio sam tip iz umetnosti koji je znao da malo drombulja po gitari. Moje muzičke mogućnosti bile su ograničene, ostali su bili nezadovoljni time i onda me nisu dovoljno poštovali. Posle te svađe mislim da sam i ja bio kriv...
Obnovio si tada La Stradu...
Mina i ja smo krenuli ponovo sa La Stradom: sve je izgledalo vrlo dobro, uradili smo par efektnih spotova, snimili lepe pesme koje su bile mnogo komunikativnije.. Ali, ne znam zašto, to je čudno, onda se sve odjednom srušilo. Tadašnji urednik PGR RTB Petar Popović je bio veoma zainteresovan za nas, a onda je na mesto urednika došao Oliver Mandić koji je odmah rekao da se to njemu ne sviđa. Naivan, od nekih Ijudi očekivao sam pomoć, ali oni su me ostavili na cedilu...
Kako je proteklo vreme nakon raspada La Strade kad si napustio rokenrol? U drugoj polovini osamdesetih vratio si se poeziji...
Počeo sam da pratim šta radi moja žena Jasna Manjulov s Boyama, krenuo da pišem dnevnik gde sam opisivao svoj unutrašnji život, živeo sam povuceno, dosta čitao, provodio vreme u prirodi. Baveći se rokenrolom izgubio sam mnoge veze. Ostali su Božidar Mandić i Miroslav Mandic. Onda me jednog dana zvao Miško Suvaković i pitao me šta radim... A u stvari, u to vreme već sam počeo da se bavim umetnoscu, Miroslav Mandic i prijatelji su me samo pokrenuli. Ja nisam interesantan čovek: moj život, kako da kažem, nije spektakularan, ipak sam ja konzervativan tip. Evo, moj prijatelj Vladimir Kopicl je mnogo više rokenrol od mene, on poseduje te prevratničke misli iako je urednik uglednog časopisa...
Kakav je osećaj objaviti prvu knjigu u 49. godini života?
Četrdeset i devet godina. Bio sam skroman. Ja sam čovek plašljiv, nespreman na ekscese. Meni su u životu najvažniji moja žena i moj sin, ništa drugo. Tek onda dolazi umetnost. Nisam spreman na žrtvovanje ili samožrtvovanje. Čudno je to... Bliska mi jeTao filozofija gde se ceni sam život, taoisti su kad god je nešto po njih bilo opasno bežali u šumu. Kad imaš dete, ono je energija, ja sam skromnost. U životu me ništa ne interesuje osim da se sklanjam od drugih Ijudi. To mi je osnovno pravilo ponašanja. Mogao sam ranije da objavim knjigu, video sam šta se sve objavljuje, mislio sam - šta ja sad tu da se guram... Sumnjao sam u sebe, možda nisam ja taj bogom dani talenat. Takođe se postavlja pitanje - zašto sad? Volja je stravična, ne možeš joj se suprotstavljati. Hteo sam da oslobodim prostor za druge, ali s druge strane nisam hteo da budem deo prosečnosti ako već ne mogu da napravim neku izuzetnu knjigu. Kad sam se povukao, počeo je da raste taj mit o nekom čoveku koji je pisao jako dobru poeziju, a onda prestao. Rasla je fama.
Ta fama me je i dovela do tebe.
Sad hocu to da demistifikujem. Ali neko će kazati - on će se opet preobratiti, pomisliće - eto, on sad hoće da sruši taj mit, opet se prerušava... To je nemoguće. Čovek živi na takav način. Sad sam odlučio da knjige objavljujem, što nije tako bolno kao nekad.
U tekstovima Lune i La Strade a i u tvojoj knjizi primećuje se fascinacija morima, okeanom.
To je jednostavno: simbol Lune je povezan s morima i okeanima. Slika mora je jedna opsesija; postojala je još jedna rana opsesija - o bekstvu i šumama, a ja sam bio kao Walganger, kao Odmetnik. Moja knjiga nije mimetička, nije nastala na konceptu realnog iskustva. Slika mora je pre model iskustva, iskustva koje je već obrađeno, o kome govori Derida u Beloj mitologiji kad govori o heliotropima. Neposredno iskustvo ne postoji, iskustvo je uvek pod znacima navoda. More predstavljeno kao slika pučine i talasa, a ne kao slika dubine i unutrašnjosti; more kao površina dakle, ono što gledamo sa obale. Najveću tajnu krije pučina a ne dubina.
iz xz
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:02 pm
NOVEMBAR
Goran Kostić - Kosta: intervju
Najjužniji bend u državi
"XZabava", br. 3; dec.1996.- jan. 1997.
piše: Vladimir Stakić
Na hrvatskom se kaže "studeni", na srpskom "novembar", a u počivšem jugoslovenskom jeziku (u međunacionalnoj komunikaciji) korišćen je izraz "jedanaesti m(j)esec". Studeni Studeni su bili zagrebački bend za koji je zaista važilo ono što piše u prvoj rečenici gornjeg podnaslova. Novembar je donedavno bio ovdašnji pandan Studenima, ne samo zato što je ključni (ovde intervjuisani) čovek u oba benda isti. Objavljivanjem sjajnog, prštećeg, dinamičnog, energičnog i hitičnog Bluesa južne pruge, niška postava prevazilazi krajnji domet svog "pretka" i stiče pravo na status značajnog benda ovdašnje scene. Što bi mogli da izgube tek nekim čudom (?!), odnosno uvođenjem državnih dozvola za sviranje rock'n'rolla, koje bi se delile samo članovima onog drugog (letnjeg) meseca. U kom slučaju bi umesto konzumnih jaja mogao da poleti istruleli kupus. Odlično je rodio devedeset šeste, ima ga za bacanje. A kilo košta kao jedno jaje. Što sve, dakako, nema nikakve veze s Novembrom. Ali ima sa okolnostima u kojima je ovaj razgovor vođen i pretvaran u tekst na hartiji.
XZ: U jednom intervjuu posle izlaska prvog albuma rekao si da ovde čovek u rock'n'rollu, ako hoće da posao bude urađen kako treba, mora sam sve da radi - da nabavi pare za snimanje, da sam sebi bude izdavač... a evo, "Blues južne pruge" ti objavljuje B92?!
Kosta: Ne sećam se da sam to rekao, ali to jeste istina. U ovoj zemlji nema više od dva-tri ozbiljna izdavača, a ja sam oduvek smatrao da je B92 najozbiljniji. I sad je u jednom trenutku bilo kritićno, pa sam, u trenucima panike, otišao kod njih, ispalo je da su zainteresovani da nas objave i eto, tako se to desilo. Da nije ispalo ovako, stvarno bi bilo teško, ne bi mogli ni studio platit'.
Koliko si ti zadovoljan prvim albumom? Mislim i na reakcije i na tvoj utisak kad ga danas čuješ?
Još uvek mi zvuči interesantno i sad kad na koncertima sviramo pomešano te pesme i ove nove, taj spoj je prilično logičan. Nema nekih odstupanja. U vreme kad je Deguello pravljen bila je teška situacija, tako da se izlaženje razvlačilo jedno dve-dve i po godine i kad se napokon pojavio izgledalo je da je to moglo i bolje da se napravi. U tom trenutku to i jeste bilo tačno, ali je za taj album vec bilo kasno. Bilo je vreme da se snima novi. Zarade nije bilo, niti se na to išlo, najvažnije je bilo da izađe. Mada, da smo znali da će reakcije biti takve kakve su bile, možda bi malo drugačije razmišljali. Ali... te godine kad je nama izašao prvi album pojavile su se samo Boye i, mislim, prve Babe. Tad je i to bilo čudo. Ti nisi mogao ni prodati 500 ili 1000 diskova kad maltene nije bilo toliko playera kod Ijudi koji su slušali takvu muziku. Danas je sve to puno lakše napraviti.
Grupa je i nastala u najgorem trenutku.
Jeste, početkom '91, kad sam došao u Niš. Jedini punk-core koncert održan do tad u drugom najvećem gradu u Srbiji desio se još '84, kad su svirale Tožibabe. Onda sam ja napravio tri koncerta - Partibrejkersa sa Kaznom za uši, KBO i Obojenog programa. Dakle, Nis je do tada bio tipičan ovdašnji grad u kom se ništa nije događalo. U međuvremenu su se razne stvari izdešavale, počelo se svirati i po manjim mestima i sad je opšta situacija što se ove muzike tiče mnogo bolja.
U poslednje vreme je stvorena neka vrsta neformalne koalicije izmeđuAtheistRapa, Goblina, Džukela i Novembra. Šta vas u stvari povezuje, pošto se žanrovski ipak razlikujete?
Svi volimo da radimo istu stvar, slično mislimo, dobro se zabavljamo zajedno, ali nije sve krenulo preko muzike, nego slučajnim kontaktima. Provalili smo se kao drugari, kao Ijudi... a sad imamo i planove da nesto zajedno uradimo. Videćemo šta će od toga biti.
Ti radis na Radio Nisu?
Da, kao honorarni muzički saradnik i nadam se da ću dobiti stalni radni odnos, da si rešim to životno pitanje. Mislim da bi i da mogu da živim samo od svirke imao dovoljno vremena da radim nešto drugo Nema tu toliko obaveza da ne moglo da se stigne. A i odgovara mi zbog radnog vremena Radim od 5 do 9 ujutru, s pauzama od 6 do 6,20 i od 7 do 8, tako da sam u devet već gotov. Poenta je u tome da ne bi mogao da radim neki drugi posao. Ne možeš raditi u smeni od 6 do 2 i posle ići na probe a vikendom na koncerte. To stvarno ne ide. A ja slobodno vreme inače koristim samo za razmišljanje o tome šta ću sutra uraditi u vezi s bendom i muzikom. I kad se šetam s detetom često mi misli odlutaju na tu stranu.
Jesi li nekad razmišljao o tome koliko ti je raspad one zemlje zajebao karijeru? Studeni Studeni su pred najveće sranje bili korak do proboja...
Pa jeste... imali smo najavljen prvi album, ja sam razgovarao s Kojom o tome da nam bude producent, Zerkman i Kuzma su rekli da će nam svirati bass-sekciju na ploči, cela ekipa je bila okupljena i to je trebalo da bude jako dobar proizvod. Snimanje je bilo zakazano za sledeći mesec, čak je "Search & Enjoy" kao izdavač trebalo da plati studio... I onda je pukla frka. Ali mi tada nismo imali svest o sebi samima. Nismo znali ni ko smo ni šta smo ni koliko vredi to što radimo. U ono vreme se nije svirala takva muzika, tako da smo mi bili jedan mali eksperiment koji su ljudi sa svih strana bivše Jugoslavije voleli da čuju. A mi smo se baš dobro zabavljali. S tim da smo imali i dobre savetnike. Ja sam sa Antom Čikarom (rock novinar iz Zagreba, suvlasnik S&A u prvoj fazi - op. V.S.) jako lepo sarađivao. On mi je donosio ploče i onda smo po ceo dan pili pivo i teoretisali o tome šta je kako i šta kako treba. Sad sam u "Hrvatskoj rock enciklopediji" pročitao da su Studeni bili jedan od najperspektivnijih bendova krajem osamdesetih u Hrvatskoj. To možda i jeste bilo tako, ali ja o tome pojma nisam imao.
Još uvek svirate neke od tih pesama ?
Da, one s kojima smo i započeli kao Novembar.A započeli smo zato što neki Ijudi iz benda koji su tada svirali nisu poznavali tu muziku koju sam ranije pravio, a kamoli nesto šire. I onda sam morao da im pokažem kako želim da to zvuci. Onda smo počeli da sviramo par stvari od tog starog rnaterijala i tako smo ih razradili kao da smo ih mi i napravili. Onda smo to i stavili na ploču, ne zato sto nismo imali šta vec zato što je tako ispalo. l dan-danas nam je drago da sviramo te stvari. A i masa Ijudi po Srbiji zna te stvari i vidim do im je drago da ih čuju.
Malopre si rekao da si nekad s prijateljima teoretski razradivao sta i kako bi trebalo svirati. Da li i sad to radiš?
Mislim da je očigledno da sviramo muziku koja nam se sviđa, na način koji nam se sviđa. Jednako kao što oko koncerata ne razmišljamo šta ćemo obući i kako ćemo se ponašati. Jednostavno se trudimo da uživamo u tome što sviramo i da to prenesemo na publiku. Mislim da je to jedna od ključnih stvari koje sam naučio od nekih bendova koje sam volio u životu i koje sam video na bini, bilo uživo ili na videu. Kad pogledaš neke od ključnih američkih bendova ranih osamdesetih - Meat Puppets, Husker Du, Black Flag - nije ti ključni faktor vizuelan... ključna je muzika, to što čuješ i što osetiš ili ne osetiš. Danas dosta publike voli da vidi. Možda nekad čak više voli da vidi nego da čuje. Sad mene to ne zbinjuje previše. Svaki bend ima svoju publiku, ljude koje zanima. Zadovoljan sam što imamo ovoliko publike koliko imamo, možda će nekad biti i bolje. Mislim da sam napravio par grešaka u životu što se tiče pravljenja pesama. Na momente nisam to što je ispadalo baš 100% hteo. Ovaj album je možda više ono što sam želeo nego prvi... a imam već i jasnu sliku šta bi trebalo u načinu svirke i pristupu muzici napraviti na trećem, pa da budem potpuno zadovoljan.
'Ajde na kraju i o spotovima nešto da kažemo. To je sad veoma moderno, a vi ih niste bas puno radili. Zbog para ili...
Jesmo dva. Delom zbog para, ali više zato što se nismo previše trudili. Spot je nama apsolutno nebitna stvar. Moraš da ga uradis da bi prodao to što si napravio... a opet, toliko me mrzi da radim stvari koje nisu direktno vezane za sviranje. l ranije sam bio svestan da se to mora, ali nije imao ko da me tera. Sad me tera Drobac (Ivica iz Aranđelovca - menadžer Novembra, op. V.S.), tera me "devedesetdvojka"... ali me jako mrzi da ne sviram a pojavljujem se tu nešto... pa nisam ja glumac. Mislim, glumiću kad me nateraju, ali nerado.
Goran Kostić - Kosta: intervju
Najjužniji bend u državi
"XZabava", br. 3; dec.1996.- jan. 1997.
piše: Vladimir Stakić
Na hrvatskom se kaže "studeni", na srpskom "novembar", a u počivšem jugoslovenskom jeziku (u međunacionalnoj komunikaciji) korišćen je izraz "jedanaesti m(j)esec". Studeni Studeni su bili zagrebački bend za koji je zaista važilo ono što piše u prvoj rečenici gornjeg podnaslova. Novembar je donedavno bio ovdašnji pandan Studenima, ne samo zato što je ključni (ovde intervjuisani) čovek u oba benda isti. Objavljivanjem sjajnog, prštećeg, dinamičnog, energičnog i hitičnog Bluesa južne pruge, niška postava prevazilazi krajnji domet svog "pretka" i stiče pravo na status značajnog benda ovdašnje scene. Što bi mogli da izgube tek nekim čudom (?!), odnosno uvođenjem državnih dozvola za sviranje rock'n'rolla, koje bi se delile samo članovima onog drugog (letnjeg) meseca. U kom slučaju bi umesto konzumnih jaja mogao da poleti istruleli kupus. Odlično je rodio devedeset šeste, ima ga za bacanje. A kilo košta kao jedno jaje. Što sve, dakako, nema nikakve veze s Novembrom. Ali ima sa okolnostima u kojima je ovaj razgovor vođen i pretvaran u tekst na hartiji.
XZ: U jednom intervjuu posle izlaska prvog albuma rekao si da ovde čovek u rock'n'rollu, ako hoće da posao bude urađen kako treba, mora sam sve da radi - da nabavi pare za snimanje, da sam sebi bude izdavač... a evo, "Blues južne pruge" ti objavljuje B92?!
Kosta: Ne sećam se da sam to rekao, ali to jeste istina. U ovoj zemlji nema više od dva-tri ozbiljna izdavača, a ja sam oduvek smatrao da je B92 najozbiljniji. I sad je u jednom trenutku bilo kritićno, pa sam, u trenucima panike, otišao kod njih, ispalo je da su zainteresovani da nas objave i eto, tako se to desilo. Da nije ispalo ovako, stvarno bi bilo teško, ne bi mogli ni studio platit'.
Koliko si ti zadovoljan prvim albumom? Mislim i na reakcije i na tvoj utisak kad ga danas čuješ?
Još uvek mi zvuči interesantno i sad kad na koncertima sviramo pomešano te pesme i ove nove, taj spoj je prilično logičan. Nema nekih odstupanja. U vreme kad je Deguello pravljen bila je teška situacija, tako da se izlaženje razvlačilo jedno dve-dve i po godine i kad se napokon pojavio izgledalo je da je to moglo i bolje da se napravi. U tom trenutku to i jeste bilo tačno, ali je za taj album vec bilo kasno. Bilo je vreme da se snima novi. Zarade nije bilo, niti se na to išlo, najvažnije je bilo da izađe. Mada, da smo znali da će reakcije biti takve kakve su bile, možda bi malo drugačije razmišljali. Ali... te godine kad je nama izašao prvi album pojavile su se samo Boye i, mislim, prve Babe. Tad je i to bilo čudo. Ti nisi mogao ni prodati 500 ili 1000 diskova kad maltene nije bilo toliko playera kod Ijudi koji su slušali takvu muziku. Danas je sve to puno lakše napraviti.
Grupa je i nastala u najgorem trenutku.
Jeste, početkom '91, kad sam došao u Niš. Jedini punk-core koncert održan do tad u drugom najvećem gradu u Srbiji desio se još '84, kad su svirale Tožibabe. Onda sam ja napravio tri koncerta - Partibrejkersa sa Kaznom za uši, KBO i Obojenog programa. Dakle, Nis je do tada bio tipičan ovdašnji grad u kom se ništa nije događalo. U međuvremenu su se razne stvari izdešavale, počelo se svirati i po manjim mestima i sad je opšta situacija što se ove muzike tiče mnogo bolja.
U poslednje vreme je stvorena neka vrsta neformalne koalicije izmeđuAtheistRapa, Goblina, Džukela i Novembra. Šta vas u stvari povezuje, pošto se žanrovski ipak razlikujete?
Svi volimo da radimo istu stvar, slično mislimo, dobro se zabavljamo zajedno, ali nije sve krenulo preko muzike, nego slučajnim kontaktima. Provalili smo se kao drugari, kao Ijudi... a sad imamo i planove da nesto zajedno uradimo. Videćemo šta će od toga biti.
Ti radis na Radio Nisu?
Da, kao honorarni muzički saradnik i nadam se da ću dobiti stalni radni odnos, da si rešim to životno pitanje. Mislim da bi i da mogu da živim samo od svirke imao dovoljno vremena da radim nešto drugo Nema tu toliko obaveza da ne moglo da se stigne. A i odgovara mi zbog radnog vremena Radim od 5 do 9 ujutru, s pauzama od 6 do 6,20 i od 7 do 8, tako da sam u devet već gotov. Poenta je u tome da ne bi mogao da radim neki drugi posao. Ne možeš raditi u smeni od 6 do 2 i posle ići na probe a vikendom na koncerte. To stvarno ne ide. A ja slobodno vreme inače koristim samo za razmišljanje o tome šta ću sutra uraditi u vezi s bendom i muzikom. I kad se šetam s detetom često mi misli odlutaju na tu stranu.
Jesi li nekad razmišljao o tome koliko ti je raspad one zemlje zajebao karijeru? Studeni Studeni su pred najveće sranje bili korak do proboja...
Pa jeste... imali smo najavljen prvi album, ja sam razgovarao s Kojom o tome da nam bude producent, Zerkman i Kuzma su rekli da će nam svirati bass-sekciju na ploči, cela ekipa je bila okupljena i to je trebalo da bude jako dobar proizvod. Snimanje je bilo zakazano za sledeći mesec, čak je "Search & Enjoy" kao izdavač trebalo da plati studio... I onda je pukla frka. Ali mi tada nismo imali svest o sebi samima. Nismo znali ni ko smo ni šta smo ni koliko vredi to što radimo. U ono vreme se nije svirala takva muzika, tako da smo mi bili jedan mali eksperiment koji su ljudi sa svih strana bivše Jugoslavije voleli da čuju. A mi smo se baš dobro zabavljali. S tim da smo imali i dobre savetnike. Ja sam sa Antom Čikarom (rock novinar iz Zagreba, suvlasnik S&A u prvoj fazi - op. V.S.) jako lepo sarađivao. On mi je donosio ploče i onda smo po ceo dan pili pivo i teoretisali o tome šta je kako i šta kako treba. Sad sam u "Hrvatskoj rock enciklopediji" pročitao da su Studeni bili jedan od najperspektivnijih bendova krajem osamdesetih u Hrvatskoj. To možda i jeste bilo tako, ali ja o tome pojma nisam imao.
Još uvek svirate neke od tih pesama ?
Da, one s kojima smo i započeli kao Novembar.A započeli smo zato što neki Ijudi iz benda koji su tada svirali nisu poznavali tu muziku koju sam ranije pravio, a kamoli nesto šire. I onda sam morao da im pokažem kako želim da to zvuci. Onda smo počeli da sviramo par stvari od tog starog rnaterijala i tako smo ih razradili kao da smo ih mi i napravili. Onda smo to i stavili na ploču, ne zato sto nismo imali šta vec zato što je tako ispalo. l dan-danas nam je drago da sviramo te stvari. A i masa Ijudi po Srbiji zna te stvari i vidim do im je drago da ih čuju.
Malopre si rekao da si nekad s prijateljima teoretski razradivao sta i kako bi trebalo svirati. Da li i sad to radiš?
Mislim da je očigledno da sviramo muziku koja nam se sviđa, na način koji nam se sviđa. Jednako kao što oko koncerata ne razmišljamo šta ćemo obući i kako ćemo se ponašati. Jednostavno se trudimo da uživamo u tome što sviramo i da to prenesemo na publiku. Mislim da je to jedna od ključnih stvari koje sam naučio od nekih bendova koje sam volio u životu i koje sam video na bini, bilo uživo ili na videu. Kad pogledaš neke od ključnih američkih bendova ranih osamdesetih - Meat Puppets, Husker Du, Black Flag - nije ti ključni faktor vizuelan... ključna je muzika, to što čuješ i što osetiš ili ne osetiš. Danas dosta publike voli da vidi. Možda nekad čak više voli da vidi nego da čuje. Sad mene to ne zbinjuje previše. Svaki bend ima svoju publiku, ljude koje zanima. Zadovoljan sam što imamo ovoliko publike koliko imamo, možda će nekad biti i bolje. Mislim da sam napravio par grešaka u životu što se tiče pravljenja pesama. Na momente nisam to što je ispadalo baš 100% hteo. Ovaj album je možda više ono što sam želeo nego prvi... a imam već i jasnu sliku šta bi trebalo u načinu svirke i pristupu muzici napraviti na trećem, pa da budem potpuno zadovoljan.
'Ajde na kraju i o spotovima nešto da kažemo. To je sad veoma moderno, a vi ih niste bas puno radili. Zbog para ili...
Jesmo dva. Delom zbog para, ali više zato što se nismo previše trudili. Spot je nama apsolutno nebitna stvar. Moraš da ga uradis da bi prodao to što si napravio... a opet, toliko me mrzi da radim stvari koje nisu direktno vezane za sviranje. l ranije sam bio svestan da se to mora, ali nije imao ko da me tera. Sad me tera Drobac (Ivica iz Aranđelovca - menadžer Novembra, op. V.S.), tera me "devedesetdvojka"... ali me jako mrzi da ne sviram a pojavljujem se tu nešto... pa nisam ja glumac. Mislim, glumiću kad me nateraju, ali nerado.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:02 pm
DEL ARNO BAND: SVIRKA ZA BOLJE LJUDE
Del Arno Band
JOVAN MATIĆ:
-Naš rege je izraz verovanja da budućnost može biti lepša
-Ne bih se libio čak ni da sviram na trgu na šešir" umesto za ulaznicu, samo kad bismo tako nastupali u našim gradovima u kojima domaći muzičari dugo nisu gostovali
Del Arno Bend je u ovoj godini uradio uglavnom sve što je trebalo da bude učinjeno, a da istovremeno nije ostvario gotovo ništa od onog što je plonirano. Mislim da možemo da budemo zadovoljni, jer smo u konačnom zbiru dobili potvrdu o vrednosti grupe i poslednjeg studijskog albuma ,,Reggaeneracija", kaže u razgovoru zo ,,Blic News" Jovan Matić, pevač i frontmen popularne rege grupe Del Arno Band.
Po čemu ćete najviše pamtiti godinu na izmaku?
- Pamtićemo je po tome što smo dobili priliku do u praksi pokažemo da ono što pevamo nije samo pusta priča, da smo sposobni da odgovorimo ,,prisutan", ondo kada su ključna vremena. Naša prvobitna namera bila je da proleća 1999. spremimo, bez velike žurbe, naredni album i da ga promovišemo tokom tog leta. Odustao sam od te ideje, jer mi je izgledalo nepošteno da u takvo vreme radim na ,,novom projektu". S druge strane, bilo mi je nepodnošljivo da ne radim ništa. Tako se rodila ideja da u KST-u organizujemo besplatne koncerte za svoju publiku i one kojima je bila potrebna naša podrška. Ono što se tamo događalo iz petka u petak nikad neće biti izbrisano iz naših sećanja. Tih nekoliko sati jedni drugima smo pružali dovoljno energije da izdržimo sve što nam se dešavalo. Neki su mi govorili: ,,Hvala vam, brojim dane do petka", a i mi smo činili isto.
U jednom periodu u to vreme nije čak bilo ni struje...?
- Koncerti u KST-u za nas su bili prilika da budemo tu za one kojima dugujemo sve - za našu publiku. Poznato je da se nismo probili uz podršku malog društva snobova, profesionalnih držača glave u pesku, niti interesnih grupa, a ni preko medijskog satiranja potrošača. Nas drže samo Ijudi koji vole DAB. Možda su najemotivniji trenuci na ,,ratnim svirkama" bili koncerti bez struje. Između 300 i 500 Ijudi slušalo nas je kako sviramo, u mraku, na jednom pijaninu, dve akustične gitare, bubnjevima i duvačkim instrumentima. Ne verujem da se sve najbolie čulo, ali su svi prisutni pevali da ne bi ludeli zajedno.
Putovali ste u proteklih nekoliko meseci po Srbiji. Kada ćete nastaviti rad na albumu?
- Ideju da obiđemo gradove po Srbiji i častimo i tamošnju publiku besplatnim koncertima dobili smo u toku nastupa u KST-u. Posebno dirljiv bio je susret sa našim Nišlijama koje nismo videli skoro dve i po godine. DAB je bio prvi bend ko|i im je došao u grad posle bombradovanja i doček je bio iznad svakog očekivanja, i još jedna uspomena za sva vremena, na kojoj smo zahvalni. Sve što smo doživeli ove godine bilo je, verujem, važnije od novog albuma.
Da li taj album sada pripremate?
- Ako ravnoteža potraje, možemo da razmišljamo o novim proizvodima iz DAB kuhinje. Snirnanje planiramo za ovu zimu a izlazak albuma za proleće, ako sve bude u redu, što znači da treba da nađemo zajednički jezik sa ambicioznim izdavačem. Ukoliko se stanje opšte žabokrečine nastavi, to neće biti u skladu sa onim što ovaj bend može i što ova zemlja zaslužuje. Pretpostavljam da i drugi bendovi žele da šire krugove, ali u suprotnom, neka znaju da mi hoćemo. ,,Reggaeneracija" je svirana gotovo četiri pune godine, prodaja je ravnomerno rasla svih ovih godina i dostigla vrlo respektabilan nivo, konačno sa albuma je skinuto sedam singlova, šest spotova i najmanje dve pesme koje su poznate svuda. Da smo takav album objavili na bilo kom drugom mestu, sada bismo bili obezbeđeni do kraja života naših praunuka.
Sada želimo da dotaknemo neka nova područja i pošaljemo nove poruke, a muziku ćemo posvetiti zaboravljenim osnovama Ijudskosti. Ako se sve dobro završi, biće to odgovor no rastući sebičluk, bezobzirnost i svirepost koja nas okružuje.
Da li je ova sredina spremna za takve poruke?
- Svakako da jeste. DAB želi da podstakne otvaranje novih prostora. Ne razumem zašto se tako malo gradova interesuje za dobru svirku, pri čemu ne mislim samo na nas. Planiram ponude koje teško mogu da se odbiju, kako bih otišao tamo gde niko od naših muzičara dugo nije gostovao. Ne bih se libio čak ni da sviram na trgu, ,,na šešir" umesto za ulaznicu, samo kad bih tako gostovao u Čačku, Kragujevcu, Kraljevu, Paraćinu, Aranđelovcu, Ćupriji, Negotinu, Majdanpeku, Boru, Zaječaru.
Kako doživljavate trenutnu situaciju na muzičkoj sceni u Srbiji?
- Ne mogu da zamerim kolegama koji ,,ne odlaze na svirku ako se ne plati cifra", ali ako grupa napravi jedvo nekoliko koncerata godišnje, to onda teško može da bude prava svirka. Da bi ponudio nešto pametno moraš da imaš ,,kilometre u nogama i rukama". Samo ta kilometraža omogućuje da proizvod bude interesantan za kupca, sve drugo su samo prazne priče o ,,velikom povratku rock and rolla na njegovo mesto". lako po broju članova niko ne može da nam konkuriše u državi, mi najčešće sviramo. Tako želimo da doprinesemo da se svi osete bolje, a voleli bismo da niko više ne poželi do pobegne odavde. To jeste utopija, ali je i reggae koji mi sviramo utopistička teorija o mogućnosti da budemo bolji ljudi. Više volim da verujem da je to moguće, nego da se baš ništa ne može promeniti nabolje.
Del Arno Band
JOVAN MATIĆ:
-Naš rege je izraz verovanja da budućnost može biti lepša
-Ne bih se libio čak ni da sviram na trgu na šešir" umesto za ulaznicu, samo kad bismo tako nastupali u našim gradovima u kojima domaći muzičari dugo nisu gostovali
Del Arno Bend je u ovoj godini uradio uglavnom sve što je trebalo da bude učinjeno, a da istovremeno nije ostvario gotovo ništa od onog što je plonirano. Mislim da možemo da budemo zadovoljni, jer smo u konačnom zbiru dobili potvrdu o vrednosti grupe i poslednjeg studijskog albuma ,,Reggaeneracija", kaže u razgovoru zo ,,Blic News" Jovan Matić, pevač i frontmen popularne rege grupe Del Arno Band.
Po čemu ćete najviše pamtiti godinu na izmaku?
- Pamtićemo je po tome što smo dobili priliku do u praksi pokažemo da ono što pevamo nije samo pusta priča, da smo sposobni da odgovorimo ,,prisutan", ondo kada su ključna vremena. Naša prvobitna namera bila je da proleća 1999. spremimo, bez velike žurbe, naredni album i da ga promovišemo tokom tog leta. Odustao sam od te ideje, jer mi je izgledalo nepošteno da u takvo vreme radim na ,,novom projektu". S druge strane, bilo mi je nepodnošljivo da ne radim ništa. Tako se rodila ideja da u KST-u organizujemo besplatne koncerte za svoju publiku i one kojima je bila potrebna naša podrška. Ono što se tamo događalo iz petka u petak nikad neće biti izbrisano iz naših sećanja. Tih nekoliko sati jedni drugima smo pružali dovoljno energije da izdržimo sve što nam se dešavalo. Neki su mi govorili: ,,Hvala vam, brojim dane do petka", a i mi smo činili isto.
U jednom periodu u to vreme nije čak bilo ni struje...?
- Koncerti u KST-u za nas su bili prilika da budemo tu za one kojima dugujemo sve - za našu publiku. Poznato je da se nismo probili uz podršku malog društva snobova, profesionalnih držača glave u pesku, niti interesnih grupa, a ni preko medijskog satiranja potrošača. Nas drže samo Ijudi koji vole DAB. Možda su najemotivniji trenuci na ,,ratnim svirkama" bili koncerti bez struje. Između 300 i 500 Ijudi slušalo nas je kako sviramo, u mraku, na jednom pijaninu, dve akustične gitare, bubnjevima i duvačkim instrumentima. Ne verujem da se sve najbolie čulo, ali su svi prisutni pevali da ne bi ludeli zajedno.
Putovali ste u proteklih nekoliko meseci po Srbiji. Kada ćete nastaviti rad na albumu?
- Ideju da obiđemo gradove po Srbiji i častimo i tamošnju publiku besplatnim koncertima dobili smo u toku nastupa u KST-u. Posebno dirljiv bio je susret sa našim Nišlijama koje nismo videli skoro dve i po godine. DAB je bio prvi bend ko|i im je došao u grad posle bombradovanja i doček je bio iznad svakog očekivanja, i još jedna uspomena za sva vremena, na kojoj smo zahvalni. Sve što smo doživeli ove godine bilo je, verujem, važnije od novog albuma.
Da li taj album sada pripremate?
- Ako ravnoteža potraje, možemo da razmišljamo o novim proizvodima iz DAB kuhinje. Snirnanje planiramo za ovu zimu a izlazak albuma za proleće, ako sve bude u redu, što znači da treba da nađemo zajednički jezik sa ambicioznim izdavačem. Ukoliko se stanje opšte žabokrečine nastavi, to neće biti u skladu sa onim što ovaj bend može i što ova zemlja zaslužuje. Pretpostavljam da i drugi bendovi žele da šire krugove, ali u suprotnom, neka znaju da mi hoćemo. ,,Reggaeneracija" je svirana gotovo četiri pune godine, prodaja je ravnomerno rasla svih ovih godina i dostigla vrlo respektabilan nivo, konačno sa albuma je skinuto sedam singlova, šest spotova i najmanje dve pesme koje su poznate svuda. Da smo takav album objavili na bilo kom drugom mestu, sada bismo bili obezbeđeni do kraja života naših praunuka.
Sada želimo da dotaknemo neka nova područja i pošaljemo nove poruke, a muziku ćemo posvetiti zaboravljenim osnovama Ijudskosti. Ako se sve dobro završi, biće to odgovor no rastući sebičluk, bezobzirnost i svirepost koja nas okružuje.
Da li je ova sredina spremna za takve poruke?
- Svakako da jeste. DAB želi da podstakne otvaranje novih prostora. Ne razumem zašto se tako malo gradova interesuje za dobru svirku, pri čemu ne mislim samo na nas. Planiram ponude koje teško mogu da se odbiju, kako bih otišao tamo gde niko od naših muzičara dugo nije gostovao. Ne bih se libio čak ni da sviram na trgu, ,,na šešir" umesto za ulaznicu, samo kad bih tako gostovao u Čačku, Kragujevcu, Kraljevu, Paraćinu, Aranđelovcu, Ćupriji, Negotinu, Majdanpeku, Boru, Zaječaru.
Kako doživljavate trenutnu situaciju na muzičkoj sceni u Srbiji?
- Ne mogu da zamerim kolegama koji ,,ne odlaze na svirku ako se ne plati cifra", ali ako grupa napravi jedvo nekoliko koncerata godišnje, to onda teško može da bude prava svirka. Da bi ponudio nešto pametno moraš da imaš ,,kilometre u nogama i rukama". Samo ta kilometraža omogućuje da proizvod bude interesantan za kupca, sve drugo su samo prazne priče o ,,velikom povratku rock and rolla na njegovo mesto". lako po broju članova niko ne može da nam konkuriše u državi, mi najčešće sviramo. Tako želimo da doprinesemo da se svi osete bolje, a voleli bismo da niko više ne poželi do pobegne odavde. To jeste utopija, ali je i reggae koji mi sviramo utopistička teorija o mogućnosti da budemo bolji ljudi. Više volim da verujem da je to moguće, nego da se baš ništa ne može promeniti nabolje.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:03 pm
"Blic News" br. 2; 10. novembar 1999.
Branimir Gajić
DARKWOOD DUB: ŠTAP I KANAP
Darkwood Dub
Naša muzika i tekstovi odražavaju upravo iskustva gradskog čoveka. Ali ne kao direktan već kao kreativan odgovor na uticaj okoline...
Dok se u ružičastim medijima i na posterima šećerne, cvetne Srbije reklamiraju reciklirane pesme protagonista sistema, ispod površine pulsira naš Beograd. Njegovi legitimni predstavnici su Darkvud dab. Razgovaramo sa Vladom Jerićem, Lavom Bratušom i Mikijem...
Spot za pesmu "Elektro pionir" je nedeljama aktuelan na TV stanicoma. Da li spremate još neki spot za numere sa ovog albuma?
- Sledeći spot će biti za numeru ,,Pustinja", koji je već završen i samo čeka ,,doterivanje", pa do bude pušten. Uradio ga je Miloš Stojanović u produkciji ,,Raketa", nešto drugačije nego do sada. Ne bismo hteli da ga prepričavamo unapred, jer ga je veoma teško objasniti. Recimo samo da zbog jednog čudnog efekta koji ide preko celog spota, izgleda kao animirani strip sa nekoliko jarkih boja koje su u neprestanom pokretu. Treći spot, koji bi takođe trebalo da se pojavi i to neposredno posle Nove godine, jeste ,,Zapremina tela" u produkciji ,,Mechanical duck", delo Ivana Šijaka koji je radio i ,,Elektro pionir".
,,Pustinja" traje sedam minuta. Kakva će, po vašem očekivanju, biti sudbina spota koji se po dužini ne uklapa u stroge televizijske šeme?
- U ovom trenutku ne znamo šta će odlučiti Ivan Sijak. Možda će napraviti integralnu varijantu i onda je ostaviti televiziiama na milost i nemilost - neka urednici odluće koliko će pustiti, a koliko baciti u smeće. Možda će, ipak, odlučiti da napravi neku ,,edit" varijantu koja bi bila ,,televizičnija". Videćemo.
Čuju se mišljenja da je ovaj album mnogo "smireniji" od prethodnih, da ne upotrebimo onaj opšti izraz - zreliji?
- Ta priča postoji čak smo je pročitali i u nekim novinoma (smeh). Šta bismo rekli na tu temu... Pa dobro, svi smo zreliji. Slučajno se dogodilo da je to grupa pesama koje su... tako, i mirnije i staloženije od, na primer, prethodnog polualbuma sa muzikom za predstavu ,,Trejnspoting". Nova ploča ie tematski široka, puna svega i svačega. Mi i inače tako pravimo muziku: potpuno otvoreni za sve i u interakciji sa okolinom. U principu, sam zvuk ploče je onaj zvuk koji nas prati intimno u toku nekog perioda. Stalno slušamo nešto na radiju ili u klubu koji posećujemo, pa je i muzika koju pravimo u saglasnosti s tim. Živimo u Beogradu, '99. godine, pa dakle - zvučno sasvim odslikavamo tu činjenicu. Da živimo u Brazilu verovatno bi naša muzika bila drugačija.
Da li je u vašim tekstovima dominantan uticaj okoline, ili su oni rezultat nekih drugih iskustava?
- Oni su nastavok duge i kompleksne serije tekstova kojom smo sublimirali neke prethodne teme i iskustva. Sažimali smo reči pesama, po četiri reda koji su aritmično raspoređeni, ali kompletno u funkciji muzike. Uspeli smo da misao učinimo ritmičnom.
Da li Darkvud Dab pristaje na klasifikaciju po kojoj je izrazito ,urbani" bend?
- Iskreno govoreći, nama je ta reč toliko ,,pregažena" da smo jedno vreme sami sebe nazivoli ,,ruralni" bend (smeh). Naravno, kao i muzika, i naši tekstovi odražavaju upravo iskustva gradskog čoveka. Naša aktivnost nije direktan već kreativan odgovor, ne odraz događaja već doživljaj onoga šta se događa. Prilično smo intimni u tom smislu. Što se ove ploče tiče, priča da je ona introvertna i ,,distancirana", jeste poprilično tačna. Ona je nastala i funkcioniše u nekom intimnom krugu, bez eksplicitnog preslikavanja stvarnosti. Mnogi ljudi su prepoznali naše kodove.
Vaš novi album se zove "Elektropionir" kao i školski komplet zo tehničko obrazovanje dece u SFRJ. Otkud to?
- Za nas su to, otprilike dve stvari: blaga elegija i seta zbog vremena "elektropionira" u kome je sve bilo potpuno drugačije; ali i eskapizam i korak ka ,,unutrašnjoj emigraciji". Ime, takođe, asocira na nešto što nas prati celog života, barem njegovog kreativnijeg dela, od kada se bavimo muzikom: budženje pomoću Štapa i kanapa. Nikad nismo imali iole adekvatne uslove za bavljenje muzikom, nikad pravu opremu, nikad dovoIjno vremena. Jednostavno smo morali da, kao i elektropionir, sve sklapamo od sitnih tehničkih delova i koristimo stvari koje se inače ne koriste ili koje imaju drugu svrhu. E, to hje suština tog naslova - "štap i kanap" princip koji smo prinuđeni da koristimo.
Reklamirate se na oglasnim tablama po gradu što je pomalo neuobičajeno za bend vaše orijentacije. Darkvud Dab između Pireli guma i Meriminih šampona...
- To je jedna nova mogućnost koja nije preterano kontradiktorna našim idejama i onda - zašto da ne? Disk, šta god da je na njemu, jeste proizvod, iako možda neko želi da to posmatra drugačije. Mi želimo da naš disk dođe do što više Ijudi. Muzika može biti ovakva ili onakva, neko je može smatrati umetničkim delom ili delom svoje intime, ali kad se nađe na kompakt disku koji neko hoće da kupi, to je proizvod i tako ga treba tretirati. Bilbordi su vrlo logično mesto jer ih je pun grad i tu je najlakše oglasiti da se nešto dogodilo.
I još jedna stvar u vezi sa tim - kao što se ime ,,elektropionir" može tumačiti kao ,,pionir" u elektronici, elektrotehnici, ili kao igračka, tako i oveoglase po gradu možete shvatiti kao kao duhovitost i reklamairanje jednog proizvoda namenjenog manjem krugu ljudi. Mislimo da je ovaj pokušaj privlačenja masovne publike veoma zabavan, a svako tumačenje je legitimno.
Estetski taj bilbord deluje "otkačeno" i poboljšava izgled grada. Zanimljivo je kako rani ljudi na raznim mestima tumače te razne "otvorene" varijante. Tako je i sa većinom naših pesama. Gde god odemo javi se poneki obožavalac koji ima svoje viđenje teksta, samih reči, čak i načina njihovog izgovora. nama je sve to interesantno jer želimo da budemo slojeviti u izrazu i da nas tako i razumeju...
Branimir Gajić
DARKWOOD DUB: ŠTAP I KANAP
Darkwood Dub
Naša muzika i tekstovi odražavaju upravo iskustva gradskog čoveka. Ali ne kao direktan već kao kreativan odgovor na uticaj okoline...
Dok se u ružičastim medijima i na posterima šećerne, cvetne Srbije reklamiraju reciklirane pesme protagonista sistema, ispod površine pulsira naš Beograd. Njegovi legitimni predstavnici su Darkvud dab. Razgovaramo sa Vladom Jerićem, Lavom Bratušom i Mikijem...
Spot za pesmu "Elektro pionir" je nedeljama aktuelan na TV stanicoma. Da li spremate još neki spot za numere sa ovog albuma?
- Sledeći spot će biti za numeru ,,Pustinja", koji je već završen i samo čeka ,,doterivanje", pa do bude pušten. Uradio ga je Miloš Stojanović u produkciji ,,Raketa", nešto drugačije nego do sada. Ne bismo hteli da ga prepričavamo unapred, jer ga je veoma teško objasniti. Recimo samo da zbog jednog čudnog efekta koji ide preko celog spota, izgleda kao animirani strip sa nekoliko jarkih boja koje su u neprestanom pokretu. Treći spot, koji bi takođe trebalo da se pojavi i to neposredno posle Nove godine, jeste ,,Zapremina tela" u produkciji ,,Mechanical duck", delo Ivana Šijaka koji je radio i ,,Elektro pionir".
,,Pustinja" traje sedam minuta. Kakva će, po vašem očekivanju, biti sudbina spota koji se po dužini ne uklapa u stroge televizijske šeme?
- U ovom trenutku ne znamo šta će odlučiti Ivan Sijak. Možda će napraviti integralnu varijantu i onda je ostaviti televiziiama na milost i nemilost - neka urednici odluće koliko će pustiti, a koliko baciti u smeće. Možda će, ipak, odlučiti da napravi neku ,,edit" varijantu koja bi bila ,,televizičnija". Videćemo.
Čuju se mišljenja da je ovaj album mnogo "smireniji" od prethodnih, da ne upotrebimo onaj opšti izraz - zreliji?
- Ta priča postoji čak smo je pročitali i u nekim novinoma (smeh). Šta bismo rekli na tu temu... Pa dobro, svi smo zreliji. Slučajno se dogodilo da je to grupa pesama koje su... tako, i mirnije i staloženije od, na primer, prethodnog polualbuma sa muzikom za predstavu ,,Trejnspoting". Nova ploča ie tematski široka, puna svega i svačega. Mi i inače tako pravimo muziku: potpuno otvoreni za sve i u interakciji sa okolinom. U principu, sam zvuk ploče je onaj zvuk koji nas prati intimno u toku nekog perioda. Stalno slušamo nešto na radiju ili u klubu koji posećujemo, pa je i muzika koju pravimo u saglasnosti s tim. Živimo u Beogradu, '99. godine, pa dakle - zvučno sasvim odslikavamo tu činjenicu. Da živimo u Brazilu verovatno bi naša muzika bila drugačija.
Da li je u vašim tekstovima dominantan uticaj okoline, ili su oni rezultat nekih drugih iskustava?
- Oni su nastavok duge i kompleksne serije tekstova kojom smo sublimirali neke prethodne teme i iskustva. Sažimali smo reči pesama, po četiri reda koji su aritmično raspoređeni, ali kompletno u funkciji muzike. Uspeli smo da misao učinimo ritmičnom.
Da li Darkvud Dab pristaje na klasifikaciju po kojoj je izrazito ,urbani" bend?
- Iskreno govoreći, nama je ta reč toliko ,,pregažena" da smo jedno vreme sami sebe nazivoli ,,ruralni" bend (smeh). Naravno, kao i muzika, i naši tekstovi odražavaju upravo iskustva gradskog čoveka. Naša aktivnost nije direktan već kreativan odgovor, ne odraz događaja već doživljaj onoga šta se događa. Prilično smo intimni u tom smislu. Što se ove ploče tiče, priča da je ona introvertna i ,,distancirana", jeste poprilično tačna. Ona je nastala i funkcioniše u nekom intimnom krugu, bez eksplicitnog preslikavanja stvarnosti. Mnogi ljudi su prepoznali naše kodove.
Vaš novi album se zove "Elektropionir" kao i školski komplet zo tehničko obrazovanje dece u SFRJ. Otkud to?
- Za nas su to, otprilike dve stvari: blaga elegija i seta zbog vremena "elektropionira" u kome je sve bilo potpuno drugačije; ali i eskapizam i korak ka ,,unutrašnjoj emigraciji". Ime, takođe, asocira na nešto što nas prati celog života, barem njegovog kreativnijeg dela, od kada se bavimo muzikom: budženje pomoću Štapa i kanapa. Nikad nismo imali iole adekvatne uslove za bavljenje muzikom, nikad pravu opremu, nikad dovoIjno vremena. Jednostavno smo morali da, kao i elektropionir, sve sklapamo od sitnih tehničkih delova i koristimo stvari koje se inače ne koriste ili koje imaju drugu svrhu. E, to hje suština tog naslova - "štap i kanap" princip koji smo prinuđeni da koristimo.
Reklamirate se na oglasnim tablama po gradu što je pomalo neuobičajeno za bend vaše orijentacije. Darkvud Dab između Pireli guma i Meriminih šampona...
- To je jedna nova mogućnost koja nije preterano kontradiktorna našim idejama i onda - zašto da ne? Disk, šta god da je na njemu, jeste proizvod, iako možda neko želi da to posmatra drugačije. Mi želimo da naš disk dođe do što više Ijudi. Muzika može biti ovakva ili onakva, neko je može smatrati umetničkim delom ili delom svoje intime, ali kad se nađe na kompakt disku koji neko hoće da kupi, to je proizvod i tako ga treba tretirati. Bilbordi su vrlo logično mesto jer ih je pun grad i tu je najlakše oglasiti da se nešto dogodilo.
I još jedna stvar u vezi sa tim - kao što se ime ,,elektropionir" može tumačiti kao ,,pionir" u elektronici, elektrotehnici, ili kao igračka, tako i oveoglase po gradu možete shvatiti kao kao duhovitost i reklamairanje jednog proizvoda namenjenog manjem krugu ljudi. Mislimo da je ovaj pokušaj privlačenja masovne publike veoma zabavan, a svako tumačenje je legitimno.
Estetski taj bilbord deluje "otkačeno" i poboljšava izgled grada. Zanimljivo je kako rani ljudi na raznim mestima tumače te razne "otvorene" varijante. Tako je i sa većinom naših pesama. Gde god odemo javi se poneki obožavalac koji ima svoje viđenje teksta, samih reči, čak i načina njihovog izgovora. nama je sve to interesantno jer želimo da budemo slojeviti u izrazu i da nas tako i razumeju...
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:04 pm
"XZabava", br. 14, februar 1998.
piše: Saša M. Marković
Skica za portret: DARKWOOD DUB
Nakon deset godina postojanja, tri albuma i komponovanja muzike za više filmova i jednu pozorišnu predstavu, Darkwood Dub se konačno oslobodio etikete elitističkog benda i polako počeo da dobija tretman kakav odavno zaslužuje u ovoj sredini.
Ipak, ocenjivati rad ove grupe aršinima koji se primenjuju na domaću rock muziku nema puno smisla pošto su Darkwood Dub još davno raskrstili sa (za nas) neizbežnim sindromom provincijalizma hrabro stremeći izazovima moderne svetske produkcije, svesni talenta i sposobnosti da iskažu svoje ideje koje nose i pečat podneblja iz kojeg potiču. Ta činjenica je veoma bitna za razumevanje zašto je Darkwood Dub već duže vreme praktično jedini domaći muzički proizvod koji bi se mogao ponuditi zapadnom tržištu, naravno - kad bi to bilo moguće i kad bi Srbija imala makar i posredan pristup velikom muzičkom biznisu. Pošto znamo da to nije moguće (i da verovatno nikad neće biti), Darkwood Dub su prinuđeni da egzistiraju u sredini koja ih (dobrim delom) ne razume (samim tim i osporava) i u okviru koje ne postoji konkurencija kao motiv za dalje napredovanje. Povod za ovakvo teoretisanje je novi CD naslovljen samo imenom grupe (izdanje B92). U poslednjih nekoliko godina bili ste više puta u prilici (naročito na stranicama ovog magazina) da pročitate razne napise i intervjue sa članovima grupe Darkwood Dub, ali su pri tom detalji vezani za istorijat: benda ostali nepoznanica širem krugu Ijubitelja muzike.
Interesantno je da su Darkwood Dub osnovani u (blago rečeno) neobičnoj postavi od dve bas gitare, jedne ritam-mašine i dva bubnjara koji su svirali jedan set bubnjeva. Primarna ideja bila je da se svira baš dub muzika, ali je ubrzo postalo jasno da u domaćim uslovima to neće biti jednostavno. Prvu postavu su sačinjavali današnji pevač Dejan Vučetić Vuča (koji je svirao bas gitaru), sadašnji gitarista Vlada Jeric - Vlidi (tad takođe na basu), te bubnjari Lunogled i Peđa. Vuča i Lunogled su imali neki bend i u osnovnoj školi, dok je Vlidi u osnovnoj skoli svirao u grupi Ruž (!). Embrionalna postava je trajala samo nedelju dana. Onda dolazi basista Milorad Ristić Miki (iz grupe Prizori sa venčanja) i, po Vučinim rečima, "zavodi red". Vlidi prelazi na gitaru, a Peđa odlazi u inostranstvo i više ga niko nije video. Druge gitare se latio Vuk (koji je pekao zanat u raznim hard-core bendovima) i ta postava se održala oko godinu dana. Grupa je još tražila svoj zvuk, tako da iz tog vremena ne postoje nikakvi studijski zapisi. Godine 1990. Lunogleda menja bubnjar Blaža (iz grupe Nuovo) i Darkwoodi prvi put ulaze u studio. U studiju Focus na Banjici snimljene su dve pesme - On poskakuje mlad (kasnije ponovo snimIjena za album Paramparčad) i Knor (nikad nije objavljena). Dolaskom gitariste grupe Vudu Bojana Drobca Bambija (koji je zamenio Vuka) formirano je jezgro današnje postave i grupa ulazi u studio gde snima numere Veliki duh i Srećna glava za kompilacijski LP Želim jahati do ekstaze (Nova Aleksandrija) na kom se pored Darkvvood Duba nalaze još Presing, Klajberi, Kazna za uši i Euforija. Ploča odmah postaje raritet je počeo rat, a ceo tiraž je ostao zarobljen u Zagrebu pošto je album rezan.
U Darkwood Dub ubrzo iz Klajbera prelazi bubnjar Miladin Radivojević Miško (umesto Blaže) i grupa početkom 1992. u podrumu u Sinđelićevoj ulici snima šest pesama: Lunogled na krovu, Jednom sam se vozio brzo kao mlaznjak, Superkul, Zgodna sala, Smak i Jagodnja polja. Poslednje dve pesme nisu objavljene, dok se ostale nalaze na albumu Paramparčad. Ova ploča je snimana u studiju Akademija u dva navrata. U decembru 1992. godine je snimljeno sedam pesama i odmah zatim Miško napušta bend i prelazi u Plejboj. Menja ga bubnjar grupe Fake Madonna's Underwear Lav Bratuša i ova postava ostaje nepromenjena pet godina, do danas.
U maju 1993. snima se još deset numera za Paramparčad koji objavljuje izdavačka kuća Take It Or Leave It. Naredne 1994. godine Darkwood Dub snimaju cetrdesetak minuta potpuno nove muzike za omniibus-film Paket Aranžrnan. Ovaj materijal sadrži pregršt izvrsnih dubova pesama čije će se vokalne varijante pojaviti na albumu U nedogled, kao i briljantnu ubrzanu varijantu pesme Kolotečina pod nazivom Kolohaust. Na ovom sound-tracku beležimo i prvu verziju numere Karavan osećanja, kao i jednu od mnogobrojnih varijanti pesme Fejd koja je uvek ispadala kao višak na albumima.
Tokom 1995. godine Darkwood Dub snimaju još dva soundtracka za filmove Geto i Paramparčad (film o samom bendu) kao i album U nedogled. Tendencija pravljenja namenske muzike nastavljena je i u 1996. godini kad u aprilu i maju snimaju materijal za pozorišnu predstavu Trejnspoting koji čini osnovu novog diska. Album otvara briljantna numera Sila, furiozni i popaljivi (dub-jungle s puno semplova u kome se Vučin glas sporadično pojavljuje i to u ulozi još jednog instrumenta (klasičan pristup za dub muziku), a odmah upada u oči za naše prilike superiorna produkcija. Strategija bumerang je pesma koja dokazuje da su Darkwood Dub (možda i nesvesno) prvi domaci postrock bend: iza simpatične sexy funky a la Jamiroquai melodije fenomenalni bubnjar Bratuša ponovo diskretno svira drum'n'bass. Takav princip naizgled nekonvencionalnog pristupa i nenametljivog iscrtavanja svesnosti o aktuelnim zbivanjima jeste jedan od osnovnih postulata postrocka. Numera Sistem je prvi singl (spot) i poruke ove pesme ("Bacam kamenje na sistem") se sigurno secate sa građanskih demonstracija prošle zime. Dogadaj bez presedana je još jedan vrlo dobar dub s mnoštvom studijskih zezalica i drum'n'bass elementima, dok je hitična Danguba gotovo sigurno drugi spot. Prvi deo albuma zatvara dub numera Monoventil čija atmosfera više podseća na album U nedogled. Posebno poglavlje albuma (i, rekao bih, od revolucionarnog značaja za ovo podneblje) predstavlja drugi deo koji sadrži remikse pesama. Osim što ovi remiksi zvuče vrlo interesantno, važno je konstatovati (uslovno rečeno) promociju domaće techno scene Strategija bumerang (Chiq Toxiq) je odlično urađen jungle kakav se, ruku na srce, u svetu svirao još 1995. godine. Događaj bez presedana (Chiq Toxiq) je pravo otkrovenje pošto remiks (iako je osnovna tema zadržana) daje pesmi i drugu, takode uzbudljivu boju. Velja Mijanovic je drastično promenio strategiju prilagodivsi je svojim interesovanjima. Posle remiksa pesme Sistem (opet Chiq Toxiq) CD ima kulminaciju u vidu numere koja zatvara album Radionica 301 (uslovno rečeno remiks pesme Dogadaj bez presedana koji su uradili sami Darkvvood Dub) je filmski masterpiece, pesma koja puca od energije, snage i tenzije.
Mada sam na početku naglasio da se na Darkwood Dub ne mogu primeniti kriterijumi ocenjivanja domaće muzike, morale bi se istaći i mane ovog izdanja. Prvo, nivoi snimaka su različiti od pesme do pesme što naročito smeta prilikom preslušavanja diska sa slušalicama. Drugo, ovo su praktično dva albuma u jednom, a svuda u svetu se remiksi objavIjuju kao posebno izdanje. Kao što je očigledno da je novi album Darkwood Duba najbolja ploča na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina (još od albuma Paramparčad), tako je očigledno da ona nije korak ka komercijalizaciji; drugim recima - Darkwood Dub su upravo ono što žele da budu.
Saša M. Marković
piše: Saša M. Marković
Skica za portret: DARKWOOD DUB
Nakon deset godina postojanja, tri albuma i komponovanja muzike za više filmova i jednu pozorišnu predstavu, Darkwood Dub se konačno oslobodio etikete elitističkog benda i polako počeo da dobija tretman kakav odavno zaslužuje u ovoj sredini.
Ipak, ocenjivati rad ove grupe aršinima koji se primenjuju na domaću rock muziku nema puno smisla pošto su Darkwood Dub još davno raskrstili sa (za nas) neizbežnim sindromom provincijalizma hrabro stremeći izazovima moderne svetske produkcije, svesni talenta i sposobnosti da iskažu svoje ideje koje nose i pečat podneblja iz kojeg potiču. Ta činjenica je veoma bitna za razumevanje zašto je Darkwood Dub već duže vreme praktično jedini domaći muzički proizvod koji bi se mogao ponuditi zapadnom tržištu, naravno - kad bi to bilo moguće i kad bi Srbija imala makar i posredan pristup velikom muzičkom biznisu. Pošto znamo da to nije moguće (i da verovatno nikad neće biti), Darkwood Dub su prinuđeni da egzistiraju u sredini koja ih (dobrim delom) ne razume (samim tim i osporava) i u okviru koje ne postoji konkurencija kao motiv za dalje napredovanje. Povod za ovakvo teoretisanje je novi CD naslovljen samo imenom grupe (izdanje B92). U poslednjih nekoliko godina bili ste više puta u prilici (naročito na stranicama ovog magazina) da pročitate razne napise i intervjue sa članovima grupe Darkwood Dub, ali su pri tom detalji vezani za istorijat: benda ostali nepoznanica širem krugu Ijubitelja muzike.
Interesantno je da su Darkwood Dub osnovani u (blago rečeno) neobičnoj postavi od dve bas gitare, jedne ritam-mašine i dva bubnjara koji su svirali jedan set bubnjeva. Primarna ideja bila je da se svira baš dub muzika, ali je ubrzo postalo jasno da u domaćim uslovima to neće biti jednostavno. Prvu postavu su sačinjavali današnji pevač Dejan Vučetić Vuča (koji je svirao bas gitaru), sadašnji gitarista Vlada Jeric - Vlidi (tad takođe na basu), te bubnjari Lunogled i Peđa. Vuča i Lunogled su imali neki bend i u osnovnoj školi, dok je Vlidi u osnovnoj skoli svirao u grupi Ruž (!). Embrionalna postava je trajala samo nedelju dana. Onda dolazi basista Milorad Ristić Miki (iz grupe Prizori sa venčanja) i, po Vučinim rečima, "zavodi red". Vlidi prelazi na gitaru, a Peđa odlazi u inostranstvo i više ga niko nije video. Druge gitare se latio Vuk (koji je pekao zanat u raznim hard-core bendovima) i ta postava se održala oko godinu dana. Grupa je još tražila svoj zvuk, tako da iz tog vremena ne postoje nikakvi studijski zapisi. Godine 1990. Lunogleda menja bubnjar Blaža (iz grupe Nuovo) i Darkwoodi prvi put ulaze u studio. U studiju Focus na Banjici snimljene su dve pesme - On poskakuje mlad (kasnije ponovo snimIjena za album Paramparčad) i Knor (nikad nije objavljena). Dolaskom gitariste grupe Vudu Bojana Drobca Bambija (koji je zamenio Vuka) formirano je jezgro današnje postave i grupa ulazi u studio gde snima numere Veliki duh i Srećna glava za kompilacijski LP Želim jahati do ekstaze (Nova Aleksandrija) na kom se pored Darkvvood Duba nalaze još Presing, Klajberi, Kazna za uši i Euforija. Ploča odmah postaje raritet je počeo rat, a ceo tiraž je ostao zarobljen u Zagrebu pošto je album rezan.
U Darkwood Dub ubrzo iz Klajbera prelazi bubnjar Miladin Radivojević Miško (umesto Blaže) i grupa početkom 1992. u podrumu u Sinđelićevoj ulici snima šest pesama: Lunogled na krovu, Jednom sam se vozio brzo kao mlaznjak, Superkul, Zgodna sala, Smak i Jagodnja polja. Poslednje dve pesme nisu objavljene, dok se ostale nalaze na albumu Paramparčad. Ova ploča je snimana u studiju Akademija u dva navrata. U decembru 1992. godine je snimljeno sedam pesama i odmah zatim Miško napušta bend i prelazi u Plejboj. Menja ga bubnjar grupe Fake Madonna's Underwear Lav Bratuša i ova postava ostaje nepromenjena pet godina, do danas.
U maju 1993. snima se još deset numera za Paramparčad koji objavljuje izdavačka kuća Take It Or Leave It. Naredne 1994. godine Darkwood Dub snimaju cetrdesetak minuta potpuno nove muzike za omniibus-film Paket Aranžrnan. Ovaj materijal sadrži pregršt izvrsnih dubova pesama čije će se vokalne varijante pojaviti na albumu U nedogled, kao i briljantnu ubrzanu varijantu pesme Kolotečina pod nazivom Kolohaust. Na ovom sound-tracku beležimo i prvu verziju numere Karavan osećanja, kao i jednu od mnogobrojnih varijanti pesme Fejd koja je uvek ispadala kao višak na albumima.
Tokom 1995. godine Darkwood Dub snimaju još dva soundtracka za filmove Geto i Paramparčad (film o samom bendu) kao i album U nedogled. Tendencija pravljenja namenske muzike nastavljena je i u 1996. godini kad u aprilu i maju snimaju materijal za pozorišnu predstavu Trejnspoting koji čini osnovu novog diska. Album otvara briljantna numera Sila, furiozni i popaljivi (dub-jungle s puno semplova u kome se Vučin glas sporadično pojavljuje i to u ulozi još jednog instrumenta (klasičan pristup za dub muziku), a odmah upada u oči za naše prilike superiorna produkcija. Strategija bumerang je pesma koja dokazuje da su Darkwood Dub (možda i nesvesno) prvi domaci postrock bend: iza simpatične sexy funky a la Jamiroquai melodije fenomenalni bubnjar Bratuša ponovo diskretno svira drum'n'bass. Takav princip naizgled nekonvencionalnog pristupa i nenametljivog iscrtavanja svesnosti o aktuelnim zbivanjima jeste jedan od osnovnih postulata postrocka. Numera Sistem je prvi singl (spot) i poruke ove pesme ("Bacam kamenje na sistem") se sigurno secate sa građanskih demonstracija prošle zime. Dogadaj bez presedana je još jedan vrlo dobar dub s mnoštvom studijskih zezalica i drum'n'bass elementima, dok je hitična Danguba gotovo sigurno drugi spot. Prvi deo albuma zatvara dub numera Monoventil čija atmosfera više podseća na album U nedogled. Posebno poglavlje albuma (i, rekao bih, od revolucionarnog značaja za ovo podneblje) predstavlja drugi deo koji sadrži remikse pesama. Osim što ovi remiksi zvuče vrlo interesantno, važno je konstatovati (uslovno rečeno) promociju domaće techno scene Strategija bumerang (Chiq Toxiq) je odlično urađen jungle kakav se, ruku na srce, u svetu svirao još 1995. godine. Događaj bez presedana (Chiq Toxiq) je pravo otkrovenje pošto remiks (iako je osnovna tema zadržana) daje pesmi i drugu, takode uzbudljivu boju. Velja Mijanovic je drastično promenio strategiju prilagodivsi je svojim interesovanjima. Posle remiksa pesme Sistem (opet Chiq Toxiq) CD ima kulminaciju u vidu numere koja zatvara album Radionica 301 (uslovno rečeno remiks pesme Dogadaj bez presedana koji su uradili sami Darkvvood Dub) je filmski masterpiece, pesma koja puca od energije, snage i tenzije.
Mada sam na početku naglasio da se na Darkwood Dub ne mogu primeniti kriterijumi ocenjivanja domaće muzike, morale bi se istaći i mane ovog izdanja. Prvo, nivoi snimaka su različiti od pesme do pesme što naročito smeta prilikom preslušavanja diska sa slušalicama. Drugo, ovo su praktično dva albuma u jednom, a svuda u svetu se remiksi objavIjuju kao posebno izdanje. Kao što je očigledno da je novi album Darkwood Duba najbolja ploča na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina (još od albuma Paramparčad), tako je očigledno da ona nije korak ka komercijalizaciji; drugim recima - Darkwood Dub su upravo ono što žele da budu.
Saša M. Marković
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:05 pm
DŽONI ŠTULIĆ interview (prvi dio)
list "ĆAO" vanredno izdanje "Legende osamdesetih";
mart-april 1990. piše: Petar Popović
Predvodeći "Azru" prvi je pevao kako je govorio - govorio kako je mislio, a mislio je uvek drugačije. Prvi je snimio trostruke i četvorostruke ploče, prvi ujedao i sam sebe žrtvovao, prvi smeo sve i prvi se neporažen povukao.
- Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi.
- Jedino sa boljim od sebe je duboki ljudski interes. Od takvog možeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš.
- Šta očekuješ od devedesetih? - Vatromet!
Od svih epiteta, koje je Branimir Džoni Štulić, gitarista, pesnik, pevač, govornik i naslućivač stekao tokom svoje karijere, najprikladniji je kaskader. Sve vreme, često i nesmotreno, izazivao je sudbinu. Gonjen velikom željom da obelodani sve svoje istine, svestan da su putevi novih ideja istovremeno putevi velikih drama, umeo je da liši sebe radosti čoveka, koji je prvi u pravu, nametnuo poguban ritam objavljivanja ploča, žestokog istupanja u medijima i stalnog sviranja. Šatra pod koju je on kročio početkom osamdesetih, i nad čijim je grotlom on iskušavao strah, neskriveno tražeći od svih da ga slušaju ali o svemu i razmisle, istovremeno je i riskantan trapez izdignut od onoga gde su se, inače, dešavale stvari u domaćem rokenrolu. Dok je glavnokomandujući Bregović izdavao komandu za dug put sledbenika: "Svi marš na ples" a ovdašnji novi talas na svojim vrhovima penio ,Plamene zore bude nas iz sna' kako bi svako lakše mogao da .Zamisli život u ritmu muzike za ples* — Štutić je otvorio deceniju deklaracijom ,Nema vremena za bolju budućnost'. U prva četiri godine, obzirom da je to vreme kad Džoni nezaustavljivo istovaruje sve nataloženo sa svoje buntovne duše, izbombardovao je domaću scenu izazvavši nesagledive posledice. Njegov podvig je u tome što nije radio sporo i mučno. Munjevito je, setite se uostalom, saopštio kako je u njegovom (našem?) srcu PoIjska, kako ne voli "provincijske balove sa pjesmom na kraju", kako sve čini jer je "svjesno revoltiran urbani tip" što i jeste suština kazivanja u roku. S gorkim ukusom pevao je supruzi kažnjenika, koji čami zbog aluzija na Zaštićenog, nagovestio kako su .filigranski pločnici puni baruta" a ,sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom', govorio je o patriotizmu generacija" i pitao je li to (danas) skup interesa nekorisnih Ijudi', kako "velikoj ulici trofeja ponestaje snage". Pavel iz njegove pesme upozorava na "neman pred vratima'. Pre punih sedam godina obećao je "Vratiće se šezdeset osma" i zabrinuto saopstio da je nedaleko od nas "proleće stiglo 13. u decembru". Valja podsetiti da je 1982. u jednom razgovoru, rekao "Samo borba Srbina spašava!. Dok se nismo zvanično izjasnili govorio je o Iranu gde "Imam pretvara moru u Teheran" da bi kasnije, kao prvi pevac praskozorja, pevao "koliko demagogije sustavno poređane u artljerijske salve' i ,koliko pokidanih misli Iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti'. Na samom kraju svoje prve predstave zaključuje ,i niko nema snage da odagna propadanje, i nitko ne pokušava da bude više od hladne želatine'.
Muzičar, koji je zanat pretpostavio ideji i pesnik koji je prvi smeo sve; ni pobednik kakav je morao da bude ni poražen kako se moglo tih dana očekivati da završi, već samo napaćen i pretovaren stegonoša, naglo je otišao.
Dok se kritika podelila u rasponu "akustičar nevešto kamufliran električnoin gttarom" do ,evo nama, i vama, nesumnjivo novog i velikog čoveka' (NIN, septembar 1980) publika ga je, kao i sve svoje drugo drago i sveto, zaključala u legendu opraštajući mu kasnije ploče, pesme i pisanja što su stizali iz dobrovoljne izolacije u Holandiji.
U sve ovo ušao je sa strašnom željom da ga čuju i s običnom akustičnom gitarom. U Holandiju je otputovao s tri skupocene električne gitare i koferom punim novinskih isečaka kao dokazom da su ga mnogo slušali i različito shvatali.
Od imovine ni onda, ni danas, nema ništa. Golja. U Jugoslaviji bez adrese. Kad dođe, a to je vrlo retko, daje telefone stanova s kojih se dan-dva odaziva.
Jesen 1989. dočekao je u Zagrebu. Stigao je da podigne jednogodišnju zaradu od ploča i video-kasete. Iznos: tri i po hiljade maraka. Dinar je još platežno a marka obračunsko sredstvo. Kaže: .Zamisli, tri nove novčanlce za deset meseci, teško se snalazlm. Pravilo je da čovek vredi koliko mu vredi valuta. U ratu je bilo: jedan Nemac, pet ili deset nedužnih za odmazdu. Sada, u mlru, jedna marka trenutno 20 hiljada dinara ili četiri maršala. To se nije smelo dopustiti". Dosta se promenio, ali i posle svih godina ne odriče se gesla .Jebem ti umetnost, koja je prvo podobna pa onda sve ostalo'. Nosi mnogo dugu kosu. Sugestivan i brz u govoru. Oči mu, i dalje, drugačije svetle.
* * * Razgovor vođen u Zagrebu, Šumski dvor, 26. septembar 1989. * * *
KAKO JE ,,DAVID" POBEDIO ,,GOLIJATA"?
— Govorimo o početku: Šta pamtiš iz tih dana? Da li si imao neki osećaj koliko, i doke možeš stići?
DŽONI: — Ja sam nazirao kraj tunela, imao sam viziju udaljenog svetla, ali nisam znao dokle ću, i da li ću uopšte uspeti, jer su moje istorijske okolnosti bile drugačije. Muzičari su svirali a ja sam hteo da mislim svojom glavom uz sve svoje greške i mane. To je najviše bilo što sam svojoj zemlji mogao da ponudim. Moja karijera — to je veliko neslaganje sa osrednošću, koja vlada svuda.
- Kako sad pamtiš osamdesete?
DŽONI: — Ja sam, de fakto, bio prisutan nepune četiri godlne; znači, sa punim saznanjem o sebi, kada je "Azra' bila nacionalna atrakcija. Mogu reći dve stvari, sa kojima sam zadovoljan. Prvo: samo munjevito! Drugo: što je dobro uvek traje kratko.
To što sam hteo, to sam napravio. Da sam uživao u svemu nikada ništa ne bih napravio. Ne bih umeo da nastavim dalje. Kad se radi zbog uživanja onda ne sme da se uživa, jer time sebe poništava.
Svoju revoluciju sam finansirao sam, pokazao sam da mogu, izveo što je trebalo i — znao sam na vreme da odem. Šta bi još trebalo? Ono, što sam ja napravio, nije niko pre mene. Problemi, na koje sam nailazio, bili su vrlo korisni. tako sam jedino i mogao da pobedim. Jer, kako je čovek pobedio životinju? Tako što je mislio a slabiji misli i pobedi.
— U kojoj su se meri tvoja proročanstva, naznačena u pesmama, obistinila?
DŽONI: - Sve se dogodilo. Evo, nek' ljudi sada pročitaju .Krivo srastanje". Sve važi i danas, i nikad nije bilo aktuelnije. Tamo sve lepo piše.
— Znači ti to da tvoje ploče možemo uzeti i kao neki ,novi zavet" jugoslovenskog roka osamdesetih?
DŽONI: — Da, all ne samo jugoslovenskog. U ovim godinama ceo svet se strašno pretvorio u šou biznis. Muzika je stvar u koju se svi guraju — od političara do velikog biznisa, nikada nije blla tako eksponirana. Ali jedino što vredi jeste američka crna scena. A kada njih čovek gleda, sluša i čita to je kao Azra sa svojih početaka. Mi smo bili avangarda, jer smo imali bunt da oni su sada pravi, jer imaju svoje razloge za bunt. Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi. A sva ova bela muzika je tako tužna.
— Osamdesete si započeo pesmom "Balkan" a, praktlčno, zavrilo albumom .Balkanska rapsodija': Ima li tu neke simbolike?
DŽONI: — Između prve pesme i poslednje kolekcije je sve. Balkan je moja fascinacija. Ja ga vidim kao Spartu. Ona je bila sastavljena Iz četiri plemena, a možda su i Židovi tu bili, jer se u sve nekako upetljaju; no, to nikada neću saznati. Sparta, o kojoj ja pevam, to je Balkan sa četiri svoja plemena: Albanlja, Bugarska, Rumunija i Jugoslavija. Grčka tu dođe kao Hong-kong Kini. To čudesno tlo je na mnoge načine zanimljivo. Voleo blh da kažem kako je za svaku državu, kao i za svakog čoveka, važno da je rođena pod srećnom zvezdom. Zvezde ispod kojih je Balkan rođen još su velika tajna.
- Kad smo kod rođenja, nikome nije jasno — šta sl ti, zapravo? Možeš li sebe odrediti u tom Balkanu?
DŽONI: — Ne mogu; ja se tražim. Na ovoj planeti Ijudi su se nekoliko puta selili od severne do južne kape. Tako imamo Ijude, koji po izgledu ne pripadaju mestu i rasi u kojoj su rođeni. Čovek se hiljadama godina taložio. U nama je sadržano sve. To što sam se prilikom rođenja negde zadesio ne znači ništa.
Kada se jednom donese balkanski ustav, prva dva člana će biti: čovek nije kriv što Je živ, i jači tlači! Vremenom će iovako napraviti dve hiljade amandmana... Ovo govorim zato što nas niko ne pita gde želimo da smo rođeni. Ja znam gde sam roden i ko su mi roditelji, ali to ne daje sve odgovore.
Mislim da se, u Jugoslaviji, sve dešava kao voda: sa višeg na nlže. Tako i Ijudi: oduvek su se selili ka nižem, ka moru. Ne sećam se da je neka civilizacija išla od mora do unutrašnjosti. Migracije na ovom tlu, a poslednjih nekoliko stoleća, to najbolje i potvrđuju. Pola Dalmacije je otišlo preko dalekih mora, bolesti dolazlle i uništavale cele gradove. šta onda rade fratri? Nasele Ijude iz zaleđa. Umesto njih u zalede dođe neko drugi. Ko je to mogao da zauzme, naseli? Otkud se taj svet spuštao nego od onoga što nazivamo Srbijom? Ja mislim da je, zapravo ne znam za Sloveniju, ogroman procenat Srba. Samo da bi se u ovim krajevima moglo živeti, moralo se biti katolik. To je tako u poslednjim vekovima. Kao što je onaj u Makedoniji morao da menja ime: ili grčko ili srpsko ili albansko ili makedonsko ili bugarsko. Jači je nametao ime. Kao što će moje dete, ako ostanem u Holandiji, biti Holanđanin bez obzira što će mu geni ostati kakvi jesu.
- Pet godina živiš u Holandiji. Kakva iskustva Imaš u toj zemlji?
DŽONI: — Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa, možda nekoliko dobrih adresa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma. Holandlja je ispod nivoa mora, ali je to — za mene — zemlja dobrog pregleda. Suočen sa svim, tamo imam veći strah pa bolje mislim. Kod nas ne može puno da se misli. Mi smo vrlo pametni kad smo instinktivni, kad počnemo puno da mislimo nešto ne funkcionira. Tamo nema puno instikata, tamo sve imaju, sa puno promišljaja. Na ovim prostorima izgleda da nikada nismo imali vremena da dovoljno mislimo, i oduvek smo se oslanjali na instinkt.
- Očekuješ li vreme kad će morati da se misli?
DŽONI: — Ne znam, ali sam siguran da će morati da se radi ono što se mora raditi. Neophodno je izmeniti pristup u privredi, kulturi, politici.
- Već si rekao da te je zanimalo da radiš munjevito. Da Ii te je brzina, i užasna produktivnost u tom periodu naterala na kasnije odustajanje, povlačenje, smirivanje?
DŽONI: — Je, sigumo, ali valja znati da ja nikad — pri toj brzini — nisam sklanjao. Nije moj ritam bio poguban nego je moj stil i da radim u refulima. Napravim puno, pa onda imam dozu relaksa.
— Kakvu vrstu odgovornosti prihvataš?
DŽONI: — Ja sam se suočio sa svim stranama odgovomosti, i dugo nastojim da izađem iz muzike. Želja mi je da snimim još jednu ploču, radnl naziv je "Anali", i da se definitivno isključim. Meni se odavno gadi, pošto su Ijudi skužiti da je to sve veliki uticaj i ubacili su tu. Zbog toga sam napisao "na njihovlm mestima strateški Ijudl" i "kosa mi se na glavi diže, i strašno me Ijuti kad vidim da idioti postaju cenjeni Ijudi". Naivno sam verovao kako je muzika izuzeta, ali nije. Taj sistem funkcioniše i u ovom mediju a ja neću da pripada takvom društvu: zato mi je teško i zato radim brzo da spasem živu glavu. Jer, što posmatraš to i postaješ! Znao sam da, ako dugo ostanem, da ću se pokvariti i da — od mene — ništa neće biti. Jurišao sam radi čistoće ideje. Ako juriš ne uspe, ti si gotov.
- Juriš uspeo i ti se sklonio. Odustao?
DŽONI: — Nisam ni pobegao ni odustao ni potražio zavetrinu. Uradio sam ono i što je i Likung napravio:,napravio što sam hteo i sklonio se da ne smetam svom delu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu — od tebe se, obično, ne vidi šta si napravio. Dao sam što niko nije i — sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni, koji naprave, zasednu i ne daju drugima. Ja to nisam hteo. Mene niko nije skinuo, i to je važno da se zna.
— Ono, što si snimio tokom poslednjih pet godina, nije u ukupnostl, značaju i dometlma na nivou prethodnog?
DŽONI: — Još je značajnije! Važnije, pošto je nastalo kad sam otišao. Otišao sam dobrovoljno, a to nikad niko nije uradio. lli su bili maknuti il' su se usmrdili Na ovom svetu nema dobrovoljnih odlazaka i zato je ono, što sam uradio po odlasku, značajnije od svega prethodnog. To, što je cena moga rada bila ogromna a problemi mnogi, o tome se ne priča u dobrom društvu. Nepristojno je.
— Vratimo se tvojim počecima. Ko je, na tebe, i kako uticao?
DŽONI: — Kao mall voleo sam BitIse. Pojedinaca, koji su na mene uticali, nema! Ja sam lično izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve posleratno na jednom mestu.
list "ĆAO" vanredno izdanje "Legende osamdesetih";
mart-april 1990. piše: Petar Popović
Predvodeći "Azru" prvi je pevao kako je govorio - govorio kako je mislio, a mislio je uvek drugačije. Prvi je snimio trostruke i četvorostruke ploče, prvi ujedao i sam sebe žrtvovao, prvi smeo sve i prvi se neporažen povukao.
- Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi.
- Jedino sa boljim od sebe je duboki ljudski interes. Od takvog možeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš.
- Šta očekuješ od devedesetih? - Vatromet!
Od svih epiteta, koje je Branimir Džoni Štulić, gitarista, pesnik, pevač, govornik i naslućivač stekao tokom svoje karijere, najprikladniji je kaskader. Sve vreme, često i nesmotreno, izazivao je sudbinu. Gonjen velikom željom da obelodani sve svoje istine, svestan da su putevi novih ideja istovremeno putevi velikih drama, umeo je da liši sebe radosti čoveka, koji je prvi u pravu, nametnuo poguban ritam objavljivanja ploča, žestokog istupanja u medijima i stalnog sviranja. Šatra pod koju je on kročio početkom osamdesetih, i nad čijim je grotlom on iskušavao strah, neskriveno tražeći od svih da ga slušaju ali o svemu i razmisle, istovremeno je i riskantan trapez izdignut od onoga gde su se, inače, dešavale stvari u domaćem rokenrolu. Dok je glavnokomandujući Bregović izdavao komandu za dug put sledbenika: "Svi marš na ples" a ovdašnji novi talas na svojim vrhovima penio ,Plamene zore bude nas iz sna' kako bi svako lakše mogao da .Zamisli život u ritmu muzike za ples* — Štutić je otvorio deceniju deklaracijom ,Nema vremena za bolju budućnost'. U prva četiri godine, obzirom da je to vreme kad Džoni nezaustavljivo istovaruje sve nataloženo sa svoje buntovne duše, izbombardovao je domaću scenu izazvavši nesagledive posledice. Njegov podvig je u tome što nije radio sporo i mučno. Munjevito je, setite se uostalom, saopštio kako je u njegovom (našem?) srcu PoIjska, kako ne voli "provincijske balove sa pjesmom na kraju", kako sve čini jer je "svjesno revoltiran urbani tip" što i jeste suština kazivanja u roku. S gorkim ukusom pevao je supruzi kažnjenika, koji čami zbog aluzija na Zaštićenog, nagovestio kako su .filigranski pločnici puni baruta" a ,sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom', govorio je o patriotizmu generacija" i pitao je li to (danas) skup interesa nekorisnih Ijudi', kako "velikoj ulici trofeja ponestaje snage". Pavel iz njegove pesme upozorava na "neman pred vratima'. Pre punih sedam godina obećao je "Vratiće se šezdeset osma" i zabrinuto saopstio da je nedaleko od nas "proleće stiglo 13. u decembru". Valja podsetiti da je 1982. u jednom razgovoru, rekao "Samo borba Srbina spašava!. Dok se nismo zvanično izjasnili govorio je o Iranu gde "Imam pretvara moru u Teheran" da bi kasnije, kao prvi pevac praskozorja, pevao "koliko demagogije sustavno poređane u artljerijske salve' i ,koliko pokidanih misli Iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti'. Na samom kraju svoje prve predstave zaključuje ,i niko nema snage da odagna propadanje, i nitko ne pokušava da bude više od hladne želatine'.
Muzičar, koji je zanat pretpostavio ideji i pesnik koji je prvi smeo sve; ni pobednik kakav je morao da bude ni poražen kako se moglo tih dana očekivati da završi, već samo napaćen i pretovaren stegonoša, naglo je otišao.
Dok se kritika podelila u rasponu "akustičar nevešto kamufliran električnoin gttarom" do ,evo nama, i vama, nesumnjivo novog i velikog čoveka' (NIN, septembar 1980) publika ga je, kao i sve svoje drugo drago i sveto, zaključala u legendu opraštajući mu kasnije ploče, pesme i pisanja što su stizali iz dobrovoljne izolacije u Holandiji.
U sve ovo ušao je sa strašnom željom da ga čuju i s običnom akustičnom gitarom. U Holandiju je otputovao s tri skupocene električne gitare i koferom punim novinskih isečaka kao dokazom da su ga mnogo slušali i različito shvatali.
Od imovine ni onda, ni danas, nema ništa. Golja. U Jugoslaviji bez adrese. Kad dođe, a to je vrlo retko, daje telefone stanova s kojih se dan-dva odaziva.
Jesen 1989. dočekao je u Zagrebu. Stigao je da podigne jednogodišnju zaradu od ploča i video-kasete. Iznos: tri i po hiljade maraka. Dinar je još platežno a marka obračunsko sredstvo. Kaže: .Zamisli, tri nove novčanlce za deset meseci, teško se snalazlm. Pravilo je da čovek vredi koliko mu vredi valuta. U ratu je bilo: jedan Nemac, pet ili deset nedužnih za odmazdu. Sada, u mlru, jedna marka trenutno 20 hiljada dinara ili četiri maršala. To se nije smelo dopustiti". Dosta se promenio, ali i posle svih godina ne odriče se gesla .Jebem ti umetnost, koja je prvo podobna pa onda sve ostalo'. Nosi mnogo dugu kosu. Sugestivan i brz u govoru. Oči mu, i dalje, drugačije svetle.
* * * Razgovor vođen u Zagrebu, Šumski dvor, 26. septembar 1989. * * *
KAKO JE ,,DAVID" POBEDIO ,,GOLIJATA"?
— Govorimo o početku: Šta pamtiš iz tih dana? Da li si imao neki osećaj koliko, i doke možeš stići?
DŽONI: — Ja sam nazirao kraj tunela, imao sam viziju udaljenog svetla, ali nisam znao dokle ću, i da li ću uopšte uspeti, jer su moje istorijske okolnosti bile drugačije. Muzičari su svirali a ja sam hteo da mislim svojom glavom uz sve svoje greške i mane. To je najviše bilo što sam svojoj zemlji mogao da ponudim. Moja karijera — to je veliko neslaganje sa osrednošću, koja vlada svuda.
- Kako sad pamtiš osamdesete?
DŽONI: — Ja sam, de fakto, bio prisutan nepune četiri godlne; znači, sa punim saznanjem o sebi, kada je "Azra' bila nacionalna atrakcija. Mogu reći dve stvari, sa kojima sam zadovoljan. Prvo: samo munjevito! Drugo: što je dobro uvek traje kratko.
To što sam hteo, to sam napravio. Da sam uživao u svemu nikada ništa ne bih napravio. Ne bih umeo da nastavim dalje. Kad se radi zbog uživanja onda ne sme da se uživa, jer time sebe poništava.
Svoju revoluciju sam finansirao sam, pokazao sam da mogu, izveo što je trebalo i — znao sam na vreme da odem. Šta bi još trebalo? Ono, što sam ja napravio, nije niko pre mene. Problemi, na koje sam nailazio, bili su vrlo korisni. tako sam jedino i mogao da pobedim. Jer, kako je čovek pobedio životinju? Tako što je mislio a slabiji misli i pobedi.
— U kojoj su se meri tvoja proročanstva, naznačena u pesmama, obistinila?
DŽONI: - Sve se dogodilo. Evo, nek' ljudi sada pročitaju .Krivo srastanje". Sve važi i danas, i nikad nije bilo aktuelnije. Tamo sve lepo piše.
— Znači ti to da tvoje ploče možemo uzeti i kao neki ,novi zavet" jugoslovenskog roka osamdesetih?
DŽONI: — Da, all ne samo jugoslovenskog. U ovim godinama ceo svet se strašno pretvorio u šou biznis. Muzika je stvar u koju se svi guraju — od političara do velikog biznisa, nikada nije blla tako eksponirana. Ali jedino što vredi jeste američka crna scena. A kada njih čovek gleda, sluša i čita to je kao Azra sa svojih početaka. Mi smo bili avangarda, jer smo imali bunt da oni su sada pravi, jer imaju svoje razloge za bunt. Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi. A sva ova bela muzika je tako tužna.
— Osamdesete si započeo pesmom "Balkan" a, praktlčno, zavrilo albumom .Balkanska rapsodija': Ima li tu neke simbolike?
DŽONI: — Između prve pesme i poslednje kolekcije je sve. Balkan je moja fascinacija. Ja ga vidim kao Spartu. Ona je bila sastavljena Iz četiri plemena, a možda su i Židovi tu bili, jer se u sve nekako upetljaju; no, to nikada neću saznati. Sparta, o kojoj ja pevam, to je Balkan sa četiri svoja plemena: Albanlja, Bugarska, Rumunija i Jugoslavija. Grčka tu dođe kao Hong-kong Kini. To čudesno tlo je na mnoge načine zanimljivo. Voleo blh da kažem kako je za svaku državu, kao i za svakog čoveka, važno da je rođena pod srećnom zvezdom. Zvezde ispod kojih je Balkan rođen još su velika tajna.
- Kad smo kod rođenja, nikome nije jasno — šta sl ti, zapravo? Možeš li sebe odrediti u tom Balkanu?
DŽONI: — Ne mogu; ja se tražim. Na ovoj planeti Ijudi su se nekoliko puta selili od severne do južne kape. Tako imamo Ijude, koji po izgledu ne pripadaju mestu i rasi u kojoj su rođeni. Čovek se hiljadama godina taložio. U nama je sadržano sve. To što sam se prilikom rođenja negde zadesio ne znači ništa.
Kada se jednom donese balkanski ustav, prva dva člana će biti: čovek nije kriv što Je živ, i jači tlači! Vremenom će iovako napraviti dve hiljade amandmana... Ovo govorim zato što nas niko ne pita gde želimo da smo rođeni. Ja znam gde sam roden i ko su mi roditelji, ali to ne daje sve odgovore.
Mislim da se, u Jugoslaviji, sve dešava kao voda: sa višeg na nlže. Tako i Ijudi: oduvek su se selili ka nižem, ka moru. Ne sećam se da je neka civilizacija išla od mora do unutrašnjosti. Migracije na ovom tlu, a poslednjih nekoliko stoleća, to najbolje i potvrđuju. Pola Dalmacije je otišlo preko dalekih mora, bolesti dolazlle i uništavale cele gradove. šta onda rade fratri? Nasele Ijude iz zaleđa. Umesto njih u zalede dođe neko drugi. Ko je to mogao da zauzme, naseli? Otkud se taj svet spuštao nego od onoga što nazivamo Srbijom? Ja mislim da je, zapravo ne znam za Sloveniju, ogroman procenat Srba. Samo da bi se u ovim krajevima moglo živeti, moralo se biti katolik. To je tako u poslednjim vekovima. Kao što je onaj u Makedoniji morao da menja ime: ili grčko ili srpsko ili albansko ili makedonsko ili bugarsko. Jači je nametao ime. Kao što će moje dete, ako ostanem u Holandiji, biti Holanđanin bez obzira što će mu geni ostati kakvi jesu.
- Pet godina živiš u Holandiji. Kakva iskustva Imaš u toj zemlji?
DŽONI: — Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa, možda nekoliko dobrih adresa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma. Holandlja je ispod nivoa mora, ali je to — za mene — zemlja dobrog pregleda. Suočen sa svim, tamo imam veći strah pa bolje mislim. Kod nas ne može puno da se misli. Mi smo vrlo pametni kad smo instinktivni, kad počnemo puno da mislimo nešto ne funkcionira. Tamo nema puno instikata, tamo sve imaju, sa puno promišljaja. Na ovim prostorima izgleda da nikada nismo imali vremena da dovoljno mislimo, i oduvek smo se oslanjali na instinkt.
- Očekuješ li vreme kad će morati da se misli?
DŽONI: — Ne znam, ali sam siguran da će morati da se radi ono što se mora raditi. Neophodno je izmeniti pristup u privredi, kulturi, politici.
- Već si rekao da te je zanimalo da radiš munjevito. Da Ii te je brzina, i užasna produktivnost u tom periodu naterala na kasnije odustajanje, povlačenje, smirivanje?
DŽONI: — Je, sigumo, ali valja znati da ja nikad — pri toj brzini — nisam sklanjao. Nije moj ritam bio poguban nego je moj stil i da radim u refulima. Napravim puno, pa onda imam dozu relaksa.
— Kakvu vrstu odgovornosti prihvataš?
DŽONI: — Ja sam se suočio sa svim stranama odgovomosti, i dugo nastojim da izađem iz muzike. Želja mi je da snimim još jednu ploču, radnl naziv je "Anali", i da se definitivno isključim. Meni se odavno gadi, pošto su Ijudi skužiti da je to sve veliki uticaj i ubacili su tu. Zbog toga sam napisao "na njihovlm mestima strateški Ijudl" i "kosa mi se na glavi diže, i strašno me Ijuti kad vidim da idioti postaju cenjeni Ijudi". Naivno sam verovao kako je muzika izuzeta, ali nije. Taj sistem funkcioniše i u ovom mediju a ja neću da pripada takvom društvu: zato mi je teško i zato radim brzo da spasem živu glavu. Jer, što posmatraš to i postaješ! Znao sam da, ako dugo ostanem, da ću se pokvariti i da — od mene — ništa neće biti. Jurišao sam radi čistoće ideje. Ako juriš ne uspe, ti si gotov.
- Juriš uspeo i ti se sklonio. Odustao?
DŽONI: — Nisam ni pobegao ni odustao ni potražio zavetrinu. Uradio sam ono i što je i Likung napravio:,napravio što sam hteo i sklonio se da ne smetam svom delu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu — od tebe se, obično, ne vidi šta si napravio. Dao sam što niko nije i — sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni, koji naprave, zasednu i ne daju drugima. Ja to nisam hteo. Mene niko nije skinuo, i to je važno da se zna.
— Ono, što si snimio tokom poslednjih pet godina, nije u ukupnostl, značaju i dometlma na nivou prethodnog?
DŽONI: — Još je značajnije! Važnije, pošto je nastalo kad sam otišao. Otišao sam dobrovoljno, a to nikad niko nije uradio. lli su bili maknuti il' su se usmrdili Na ovom svetu nema dobrovoljnih odlazaka i zato je ono, što sam uradio po odlasku, značajnije od svega prethodnog. To, što je cena moga rada bila ogromna a problemi mnogi, o tome se ne priča u dobrom društvu. Nepristojno je.
— Vratimo se tvojim počecima. Ko je, na tebe, i kako uticao?
DŽONI: — Kao mall voleo sam BitIse. Pojedinaca, koji su na mene uticali, nema! Ja sam lično izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve posleratno na jednom mestu.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:05 pm
intervju dzoni stulic (drugi dio)
- Kako tumačiš činjenicu da su tri vodeće ličnosti domaćeg roka iz vojničkih porodica (Bregović, Đorđević, Štulić)?
DŽONI: — 0 tome nisam razmišljao, ali vjerujem da u tim porodicama ima dosta "ratničkog" duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Hteo sam da budem bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga. čovek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv ubeđenja svojih roditeIja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspeo svoje da napravim. Međutim, mene mama i tata nisu u ovom ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju.
- Mozeš li nešto reći o tvojim ispisnicima. Da li je neko uspeo i ono što si ti želeo?
DŽONI: — Mene takmičenje nikada nije zanimalo. Samo sam napravio što sam znao da mogu. Ne guram se u ono što mogu. Nemam šanse u srljanju, za to nisam školovan. Učen sam da napravim ono što naumim.
,ĆAO':-Da li si ikad srljao?
DŽONI: — Ne mogu da žive kad slabije rade. Kako da mu veruješ ill ideš na koncert kada to nije bolje od onog što smo mi napravili? Nekoliko ih prolazi zahvaljujući krivom tumačenju demokratije: vidite kako smo svi jednaki! Ima da se volimo pošto smo jednaki... Ali ti u zivotu, nikad ne tražiš jednakog - tražiš boljeg: Jedino sa boljim od sebe je duboki Ijudski interes. Od takvog mozeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš. Mi kao zajednica, trebamo bolje. Da podsetim, jedino su Mongoli imali poslovicu "časno je izgubiti od boljeg', i zbog toga ga nikad nisu našli. Jer, kad boIjeg tražiš nikad ga ne nađeš, ali je nusprodukt toga da si ti najbolji... Vidiš kakvu mi poslovicu imamo: ,Jao meni do boga miloga, što pogubih od sebe boljega". To niko drugi do nas nema a to je, takođe, velika stvar.
— Da Ii si ubio neku svoju pesmu?
DŽONI: Jesam. Ubio sam ono što se moglo ubiti, esenciju nisam. A to, da sam htio, ne bih uspio, jer je nemoguće. Ja ću iovako otići a ideja će ostati.
- Za razliku od drugih si se dobro snalazlo pred cenzurom. Nisi imao problema i morao da ispaštaš kao, recimo, Gojko Đogo?
DŽONI: — Uzmimo Gojka Đoga i ,Vunena vremena". Ja to nlkad tako ne bih napisao. Zbog toga napisanog čoveka nikada ne bih osudio, ali je to ipak tako napisao da mi nije žao što su ga osudili. Imam moralno pravo da to kažem pošto sam mu napisao, snimio i objavio pesmu "Gorki okus". Da je on to pokušao tada u Zagrebu, ne bi uspeo objaviti. A da je objavio — ne bi mu sudili. U svakom slučaju ne bi išao u zatvor. Njega su osudili u njegovoj sredini a njegove sudije su sada najglavnije protiv Tita... E, to sebi čovek ne sme dozvoliti! Da se, na njemu, gori od njega iživljavaju. Meni je to najveća sramota, i zato sam vodio računa kako radim. U svakom slučaju, ja bih drugačije od Đoga i drugih.
Što se Tita tiče, na žalost ili na sreću, nikada nećemo saznati istinu do kraja. Četrdeset godina je bio dobar, četrdeset godina će ga proklinjati. Ko zna, kada se sve skupa okrene, možda će mu otkriti nešto novo dobro... E, na šta ja da datiram svoje pesme? Da li praviti pesmu čiji je rok tri ili trideset godina? Ja sam se trudio da taj rok bude što dalji, da ostane.
- Da li ti je krivo što su neke tvoje ploče prećutane?
DiONI: — Moje su ploče uvek navtačile određeni gnev. Kad se ploče nisu mogle uništiti — onda su izbegavane, prećutkivane. Recimo, "Krivo srastanje* je skroz prećutano; onda je engleska ploča "preskočena'. Oni, što su o njoj pisali, tvrdili su kako je to skup starih pesama, da je moj engleski loš. Moj engleski nije ništa gori od Marlijevog. Onda su mi iz tišine zamerili što na "Između krajnosti" nema politike... To sve ima i svojih prednosti. Što brzo uđe brzo i izađe; što sporije stigne, duže traje. A možda su sve ovo bile loše godine.
Ja sam se školovao za takve ploče. Pre njih imao sam dvadeset godina cehovske škole, i četiri godine velikog uspeha. To je samo završni čin onoga što sam skupljao, i onoga što sam voleo.
- Iz Holandije si svim svojim važnim kolegama nudio saradnju?
DŽONI: — Da, i svi su bežali od mene! Bežali, jer su frustrirani. Kad bi ljudi znali kakvi su privatno njihovi idoli — ne bih ih više voleli. lli možda bi, ali ja čisto sumnjam... Privatno, idoli su mediokriteti, guzičari i prevaranti. Mediokriteti nemaju pravo biti idoli, jer je to ogromna obaveza, odgovornost. Ovi naši će svakom služiti i svima se udvarati — da bi spasli svoju guzicu!
Zašto, kod nas, Ijudi idu u školu? Ne da nauče — nego da dobiju diplomu. Da tako stignu do nekog položaja i vrate onima, koji su ih nekad zlostavljali. Tako i muzičari. Ne radi muzike, ideje, nego radi slave. Da se dočepaju popularnosti i da se revanširaju svima... To je jedna velika peta kolona.
- Kad bi tebe Ijudi upoznali do kraja?
DŽONI: — Bogami, onesvestili bi se! A kada b! se probudili, šta bi onda bilo — ne znam.
- Objavio si tri knjige. Šta si njima hteo?
DŽONI: — Ja sam puno više knjiga pročitao nego čuo muzike, ali sam zato — na neki način — uvek više voleo muziku nego knjige. Želeo sam da otpevane pesme vidim oštampane, da budu ravnopravne. Važno je znati da sam ja, u životu, uvek prvo imao muziku pa onda tekst. Tako je i danas. Hitler je za sebe govorio "programski mislilac" a ja sam vrio programski muzičar. Ne znam ništa o poeziji. To sve gledam kao problem i, ako taj problem ne znam da rešim, ja sam ponižen. Nastojao sam da izbegnem bedastoće, da ne budu glupe. Ispostavilo se da skupljene u knjigama one produžavaju svoj život.
— Neke novine su objavljivale tvoja pisma iz Holandije?
DŽONI: — Pisati pismo ne košta mnogo, snimiti ploču je skup sport svuda. Imao sam potrebu za pisanjem... I dalje mislim da sam ja, ovde, nekoristan. Kad očaj zavlada — onda ja nastupam. Sada nema dovoljno očaja. Ko na strašnom mestu ume da izdrži — taj ima veću šansul
- Očekivao si svetsku slavu; nemaš je?
DŽONI: — Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam čučao u prašini trideset godina pre nego sam išta napravio, znači da bih i tamo morao čučati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hoću da čekam.
— Šta planiraš posle muzike?
DŽONI: — Želim da napravim Balkan sevdah bend, i da to guram do kraja života. Uzgred bih voleo da osnujem Balkansku partiju rada. Ona bi, u svom programu, insistirala na trima stvarima: trideset posto Ijudi bi se bavilo naukom, trideset posto turizmom, trideset posto agrokulturom a deset posto i ovako svuda i uvek smetate, na njih, ne treba ozbiljno računati. Mislim da je krajnje vreme da se ova zemlja okrene nauci, da veže i motiviše umni kapital kojim još raspolaže. Čovek ne može da dobije atomsku bombu sa nekoliko hidrocentrala. Znači, valja stvarno stvoriti kompletnu infrastrukturu, uslove za zaokret ili povratak naučnoj misli. Kad kažem turizam ne mislim na menjanje jastučnica, i da se pri odlasku maše gostima uz apel: Dođite nam opet! To znači da se zemlja toga ozbiljno prihvatila, da se održava u kondiciji. Da dihta. A ne da, kad padne kiša u Zagrebu, to odmah znači poplava. Tu podrazumevam i ekologiju, permanentno čuvanje prirode. Pod agrokulturom smatram ne samo proizvodnju hrane nego korišćenje svega što nam podneblje pruža; kvalitet, dopremanje, transport.
Mislim da su to tri fundamentalne stvari kojima se moramo okrenuti u sledećem periodu. Tako ćemo izaći i iz svoje zemlje. Praktična stvar je to što bismo tako korisno zaposlili Ijude za opšti interes. Tako se dobija naslućena snaga i mobilnost, a sa snagom ide mir. Mir je nužan ne radi mira samog, ili da bi neko plandovao, nego što bi se onda energija usmerila ka korisnom radu. Nismo mi hiljadama godina patili da bismo se opet prepucavali. Ovaj naš narod dokazao je u svojoj prošlosti, da može mnogo ako se mobiliše oko velikih i korisnih stvari.
— Svojevremeno si imao ambicija da budeš i predsednik?
DŽONI: — Prošlo me, video sam da svako može biti Predsednik. To me više ne zanima.
— Kako gledaš na tvoje naslednike?
DŽONI: — Ja sam mnoge uvukao u ovo, ali je problem što oni nisu sposobni. Nema kvaliteta, a kad bi svi uspevali — ne bi niko uspeo.
- Možeš li reći: kako sad doživljavaš Jugoslaviju?
DŽONI: — Ja, u nju, dolazim samo kada sviram. Tada zarađujem, i mogu sebi da platim putovanje i stanovanje — pošto nemam gde da živim. Mene niko ne finansira, meni nisu slali novce u duplim kovčezima kao nekima. U svojoj zemlji gostujem, i uvek je isto: prvi dan sve mi se ćini kao veliki geto, ali drugi dan se već naviknem i drago mi je da vidim kako sve, uprkos gluposti, funkcionira. Ja sam vezan za ovu zemlju. U njoj sam pokupio sve mirise, i moje delo zaslužuje da je ovde.
- Na koji način se obnavljaš u Holandiji?
DŽONI: - Nikako. Ja sam tamo kao medved, i samo spavam zimski san. Imam kanale preko kojih otkrivam stvamu u Jugoslaviji. Ako uočim neku nepoznatu iskru duha odmah tražim telefon, i kažem: Ja sam Džoni Štulić i hoću sa tobom da razgovaram! Niko srećniji od mene.
- Ima li takvlh osoba mnogo?
DŽONI: — U poslednjih pet godina sam u Zagrebu, otkrio dve osobe. On može proći, ona ne.
- Možeš li reći imena?
DŽONI: — Pre dve godine sam provalio u stan Torbarini. Želeo sam da vidim ko je to, ko u mom dvorištu živi a da o njoj ne znam mnogo. U američkom slendu Ti Ti ima sasvim određeno značenje. I ona, ništa više od toga. Ona je kao Bajaga ili Crvena Jabuka u muzici. Ni stida ni srama. Da se sa takvim pesmicama izlazilo sedamdesetih ili početkom osamdesetih — Ijudi bi ih linčovali. Druga osoba je Tom Gotovac. To je drugi par rukava. Jedan čudan, pomalo off čovek, zdrav mozak sa kojim se može komunicirati. Radi svoj paranoidni art i ostavlja utisak Volim Ijude koji misle svojom glavom... koji se trude, nisu pokondirene tikve. Koji imaju muda da sve izdrže, budu poslednji, pa na kraju dođu na svoje. Volim fajtere koji se ne svete.
— Kako ti se čini domaća rok-—scena?
DŽONI: — Ovo, što se zove sada rok, to su padavičari. Nema mnogo interesantnih Ijudi, ideja.
- Posle svih godina, slažei li se s neklm kritikama na tvoj račun?
DŽONI: — Slažem se. Shvatio sam da je to bilo krivo ogledalo u čijem sam kutu mogao da otkrijem — šta se sve nakuplja?
- Mlsliš li da bi danas mogao da izguraš svoju ideju kao pre deset godina?
DŽONI: — Već nekoliko godina sve su veze pokidane po Jugoslaviji tako da bi to išlo dosta sporije, ali mene nije ni napravio neki jugoslovenski duh. Bio sam uvek okružen prezirom, bežali su od mene, pljuvali me. To me je napravilo. Meni ni jedno vreme nije bilo naklonjeno. Ja sam se borio!
— Mnoge tvoje kolege sad se izjašnjavaju o mnogim pitanjima?
DŽONI: — Ne znam za druge, ali kako da se izjašnjavam kad sam ja ništa?! Neću da se izjašnjavam, jer ne znam ni ko sam ni šta sam. Jesam navijač, ali ne navijač na utakmicama koje se sada igraju. Houra (vođa grupe .Prljavo kazalište" — op.a) ima veliki hit sa pesmom .Poslednja ruža Hrvatske' a on je Židov. Ne znam otkad su to Židovi postali Hrvati. Da on to nije — napravio bi neko drugi. Meni je to jeftino. Da je on pravi, on bi bez te pesme bio najbolji.
Moji su iz Nlna. To je Stounhendž Hrvatske. I šta ja treba da uradim? Kome šta da pokažem? Sve to ne razumem. Zapravo razumem, ali neću!
— U svemu ovome teško je ostati po strani?
DŽONI: — Najopasnije je živeti, ali ja u ovoj situaciji vidim i jednu dobru stvar. Sve ukazuje da neće još dugo ovako. Nužno je razrešenje.
- O politici si uvek pisao u zavijenim formama?
DŽONI: — Ne. Podrazumeva se da Džoni piše nerazumljivo. Što nerazumljivije to pametnije. Taj princip ne važi. Prosto, radi se o predrasudi. Nema tu šifara. Kad se bolje udubiš, vidiš da se radi o jednom pučkom tipu pesama... To, za Bajagu, niko ne kaže a on radi atmosfere često stavlja besmislene stvari. Ja sam smislen, to bi neko morao da skuži. Razumljiv sam, razume se ne kao Bora Đordevlć, to sigurno. Ja sam razumljiv kao Bregović, s tim što sam, mislim, literarno talentovaniji od njega — za stih, ali je to ta kategorija.
- Šta te je najviše iznenadllo kad je tvoje delo u pitanju?
DŽONI: — Krivo mi je što Ijudi, koji su pisali o roku, nikad nisu otkrili stvari koje su skužili Ijudi iz sasvim pedesetih filmova. Iznenadilo me je kad sam čuo da je moje pesme znao jedan Bernard Vukas. Kud bi on znao za mene? A, znao je...
— Šta, iz osamdesetih, iznosiš kao najdragocenije iskustvo?
DŽONI: — To, da sam bio u pravu; da nisam uzalud straćio svoj život.
- Šta očekuješ od devedesetih?'
DŽONI:- Vatromet!
Petar Popović
- Kako tumačiš činjenicu da su tri vodeće ličnosti domaćeg roka iz vojničkih porodica (Bregović, Đorđević, Štulić)?
DŽONI: — 0 tome nisam razmišljao, ali vjerujem da u tim porodicama ima dosta "ratničkog" duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Hteo sam da budem bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga. čovek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv ubeđenja svojih roditeIja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspeo svoje da napravim. Međutim, mene mama i tata nisu u ovom ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju.
- Mozeš li nešto reći o tvojim ispisnicima. Da li je neko uspeo i ono što si ti želeo?
DŽONI: — Mene takmičenje nikada nije zanimalo. Samo sam napravio što sam znao da mogu. Ne guram se u ono što mogu. Nemam šanse u srljanju, za to nisam školovan. Učen sam da napravim ono što naumim.
,ĆAO':-Da li si ikad srljao?
DŽONI: — Ne mogu da žive kad slabije rade. Kako da mu veruješ ill ideš na koncert kada to nije bolje od onog što smo mi napravili? Nekoliko ih prolazi zahvaljujući krivom tumačenju demokratije: vidite kako smo svi jednaki! Ima da se volimo pošto smo jednaki... Ali ti u zivotu, nikad ne tražiš jednakog - tražiš boljeg: Jedino sa boljim od sebe je duboki Ijudski interes. Od takvog mozeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš. Mi kao zajednica, trebamo bolje. Da podsetim, jedino su Mongoli imali poslovicu "časno je izgubiti od boljeg', i zbog toga ga nikad nisu našli. Jer, kad boIjeg tražiš nikad ga ne nađeš, ali je nusprodukt toga da si ti najbolji... Vidiš kakvu mi poslovicu imamo: ,Jao meni do boga miloga, što pogubih od sebe boljega". To niko drugi do nas nema a to je, takođe, velika stvar.
— Da Ii si ubio neku svoju pesmu?
DŽONI: Jesam. Ubio sam ono što se moglo ubiti, esenciju nisam. A to, da sam htio, ne bih uspio, jer je nemoguće. Ja ću iovako otići a ideja će ostati.
- Za razliku od drugih si se dobro snalazlo pred cenzurom. Nisi imao problema i morao da ispaštaš kao, recimo, Gojko Đogo?
DŽONI: — Uzmimo Gojka Đoga i ,Vunena vremena". Ja to nlkad tako ne bih napisao. Zbog toga napisanog čoveka nikada ne bih osudio, ali je to ipak tako napisao da mi nije žao što su ga osudili. Imam moralno pravo da to kažem pošto sam mu napisao, snimio i objavio pesmu "Gorki okus". Da je on to pokušao tada u Zagrebu, ne bi uspeo objaviti. A da je objavio — ne bi mu sudili. U svakom slučaju ne bi išao u zatvor. Njega su osudili u njegovoj sredini a njegove sudije su sada najglavnije protiv Tita... E, to sebi čovek ne sme dozvoliti! Da se, na njemu, gori od njega iživljavaju. Meni je to najveća sramota, i zato sam vodio računa kako radim. U svakom slučaju, ja bih drugačije od Đoga i drugih.
Što se Tita tiče, na žalost ili na sreću, nikada nećemo saznati istinu do kraja. Četrdeset godina je bio dobar, četrdeset godina će ga proklinjati. Ko zna, kada se sve skupa okrene, možda će mu otkriti nešto novo dobro... E, na šta ja da datiram svoje pesme? Da li praviti pesmu čiji je rok tri ili trideset godina? Ja sam se trudio da taj rok bude što dalji, da ostane.
- Da li ti je krivo što su neke tvoje ploče prećutane?
DiONI: — Moje su ploče uvek navtačile određeni gnev. Kad se ploče nisu mogle uništiti — onda su izbegavane, prećutkivane. Recimo, "Krivo srastanje* je skroz prećutano; onda je engleska ploča "preskočena'. Oni, što su o njoj pisali, tvrdili su kako je to skup starih pesama, da je moj engleski loš. Moj engleski nije ništa gori od Marlijevog. Onda su mi iz tišine zamerili što na "Između krajnosti" nema politike... To sve ima i svojih prednosti. Što brzo uđe brzo i izađe; što sporije stigne, duže traje. A možda su sve ovo bile loše godine.
Ja sam se školovao za takve ploče. Pre njih imao sam dvadeset godina cehovske škole, i četiri godine velikog uspeha. To je samo završni čin onoga što sam skupljao, i onoga što sam voleo.
- Iz Holandije si svim svojim važnim kolegama nudio saradnju?
DŽONI: — Da, i svi su bežali od mene! Bežali, jer su frustrirani. Kad bi ljudi znali kakvi su privatno njihovi idoli — ne bih ih više voleli. lli možda bi, ali ja čisto sumnjam... Privatno, idoli su mediokriteti, guzičari i prevaranti. Mediokriteti nemaju pravo biti idoli, jer je to ogromna obaveza, odgovornost. Ovi naši će svakom služiti i svima se udvarati — da bi spasli svoju guzicu!
Zašto, kod nas, Ijudi idu u školu? Ne da nauče — nego da dobiju diplomu. Da tako stignu do nekog položaja i vrate onima, koji su ih nekad zlostavljali. Tako i muzičari. Ne radi muzike, ideje, nego radi slave. Da se dočepaju popularnosti i da se revanširaju svima... To je jedna velika peta kolona.
- Kad bi tebe Ijudi upoznali do kraja?
DŽONI: — Bogami, onesvestili bi se! A kada b! se probudili, šta bi onda bilo — ne znam.
- Objavio si tri knjige. Šta si njima hteo?
DŽONI: — Ja sam puno više knjiga pročitao nego čuo muzike, ali sam zato — na neki način — uvek više voleo muziku nego knjige. Želeo sam da otpevane pesme vidim oštampane, da budu ravnopravne. Važno je znati da sam ja, u životu, uvek prvo imao muziku pa onda tekst. Tako je i danas. Hitler je za sebe govorio "programski mislilac" a ja sam vrio programski muzičar. Ne znam ništa o poeziji. To sve gledam kao problem i, ako taj problem ne znam da rešim, ja sam ponižen. Nastojao sam da izbegnem bedastoće, da ne budu glupe. Ispostavilo se da skupljene u knjigama one produžavaju svoj život.
— Neke novine su objavljivale tvoja pisma iz Holandije?
DŽONI: — Pisati pismo ne košta mnogo, snimiti ploču je skup sport svuda. Imao sam potrebu za pisanjem... I dalje mislim da sam ja, ovde, nekoristan. Kad očaj zavlada — onda ja nastupam. Sada nema dovoljno očaja. Ko na strašnom mestu ume da izdrži — taj ima veću šansul
- Očekivao si svetsku slavu; nemaš je?
DŽONI: — Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam čučao u prašini trideset godina pre nego sam išta napravio, znači da bih i tamo morao čučati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hoću da čekam.
— Šta planiraš posle muzike?
DŽONI: — Želim da napravim Balkan sevdah bend, i da to guram do kraja života. Uzgred bih voleo da osnujem Balkansku partiju rada. Ona bi, u svom programu, insistirala na trima stvarima: trideset posto Ijudi bi se bavilo naukom, trideset posto turizmom, trideset posto agrokulturom a deset posto i ovako svuda i uvek smetate, na njih, ne treba ozbiljno računati. Mislim da je krajnje vreme da se ova zemlja okrene nauci, da veže i motiviše umni kapital kojim još raspolaže. Čovek ne može da dobije atomsku bombu sa nekoliko hidrocentrala. Znači, valja stvarno stvoriti kompletnu infrastrukturu, uslove za zaokret ili povratak naučnoj misli. Kad kažem turizam ne mislim na menjanje jastučnica, i da se pri odlasku maše gostima uz apel: Dođite nam opet! To znači da se zemlja toga ozbiljno prihvatila, da se održava u kondiciji. Da dihta. A ne da, kad padne kiša u Zagrebu, to odmah znači poplava. Tu podrazumevam i ekologiju, permanentno čuvanje prirode. Pod agrokulturom smatram ne samo proizvodnju hrane nego korišćenje svega što nam podneblje pruža; kvalitet, dopremanje, transport.
Mislim da su to tri fundamentalne stvari kojima se moramo okrenuti u sledećem periodu. Tako ćemo izaći i iz svoje zemlje. Praktična stvar je to što bismo tako korisno zaposlili Ijude za opšti interes. Tako se dobija naslućena snaga i mobilnost, a sa snagom ide mir. Mir je nužan ne radi mira samog, ili da bi neko plandovao, nego što bi se onda energija usmerila ka korisnom radu. Nismo mi hiljadama godina patili da bismo se opet prepucavali. Ovaj naš narod dokazao je u svojoj prošlosti, da može mnogo ako se mobiliše oko velikih i korisnih stvari.
— Svojevremeno si imao ambicija da budeš i predsednik?
DŽONI: — Prošlo me, video sam da svako može biti Predsednik. To me više ne zanima.
— Kako gledaš na tvoje naslednike?
DŽONI: — Ja sam mnoge uvukao u ovo, ali je problem što oni nisu sposobni. Nema kvaliteta, a kad bi svi uspevali — ne bi niko uspeo.
- Možeš li reći: kako sad doživljavaš Jugoslaviju?
DŽONI: — Ja, u nju, dolazim samo kada sviram. Tada zarađujem, i mogu sebi da platim putovanje i stanovanje — pošto nemam gde da živim. Mene niko ne finansira, meni nisu slali novce u duplim kovčezima kao nekima. U svojoj zemlji gostujem, i uvek je isto: prvi dan sve mi se ćini kao veliki geto, ali drugi dan se već naviknem i drago mi je da vidim kako sve, uprkos gluposti, funkcionira. Ja sam vezan za ovu zemlju. U njoj sam pokupio sve mirise, i moje delo zaslužuje da je ovde.
- Na koji način se obnavljaš u Holandiji?
DŽONI: - Nikako. Ja sam tamo kao medved, i samo spavam zimski san. Imam kanale preko kojih otkrivam stvamu u Jugoslaviji. Ako uočim neku nepoznatu iskru duha odmah tražim telefon, i kažem: Ja sam Džoni Štulić i hoću sa tobom da razgovaram! Niko srećniji od mene.
- Ima li takvlh osoba mnogo?
DŽONI: — U poslednjih pet godina sam u Zagrebu, otkrio dve osobe. On može proći, ona ne.
- Možeš li reći imena?
DŽONI: — Pre dve godine sam provalio u stan Torbarini. Želeo sam da vidim ko je to, ko u mom dvorištu živi a da o njoj ne znam mnogo. U američkom slendu Ti Ti ima sasvim određeno značenje. I ona, ništa više od toga. Ona je kao Bajaga ili Crvena Jabuka u muzici. Ni stida ni srama. Da se sa takvim pesmicama izlazilo sedamdesetih ili početkom osamdesetih — Ijudi bi ih linčovali. Druga osoba je Tom Gotovac. To je drugi par rukava. Jedan čudan, pomalo off čovek, zdrav mozak sa kojim se može komunicirati. Radi svoj paranoidni art i ostavlja utisak Volim Ijude koji misle svojom glavom... koji se trude, nisu pokondirene tikve. Koji imaju muda da sve izdrže, budu poslednji, pa na kraju dođu na svoje. Volim fajtere koji se ne svete.
— Kako ti se čini domaća rok-—scena?
DŽONI: — Ovo, što se zove sada rok, to su padavičari. Nema mnogo interesantnih Ijudi, ideja.
- Posle svih godina, slažei li se s neklm kritikama na tvoj račun?
DŽONI: — Slažem se. Shvatio sam da je to bilo krivo ogledalo u čijem sam kutu mogao da otkrijem — šta se sve nakuplja?
- Mlsliš li da bi danas mogao da izguraš svoju ideju kao pre deset godina?
DŽONI: — Već nekoliko godina sve su veze pokidane po Jugoslaviji tako da bi to išlo dosta sporije, ali mene nije ni napravio neki jugoslovenski duh. Bio sam uvek okružen prezirom, bežali su od mene, pljuvali me. To me je napravilo. Meni ni jedno vreme nije bilo naklonjeno. Ja sam se borio!
— Mnoge tvoje kolege sad se izjašnjavaju o mnogim pitanjima?
DŽONI: — Ne znam za druge, ali kako da se izjašnjavam kad sam ja ništa?! Neću da se izjašnjavam, jer ne znam ni ko sam ni šta sam. Jesam navijač, ali ne navijač na utakmicama koje se sada igraju. Houra (vođa grupe .Prljavo kazalište" — op.a) ima veliki hit sa pesmom .Poslednja ruža Hrvatske' a on je Židov. Ne znam otkad su to Židovi postali Hrvati. Da on to nije — napravio bi neko drugi. Meni je to jeftino. Da je on pravi, on bi bez te pesme bio najbolji.
Moji su iz Nlna. To je Stounhendž Hrvatske. I šta ja treba da uradim? Kome šta da pokažem? Sve to ne razumem. Zapravo razumem, ali neću!
— U svemu ovome teško je ostati po strani?
DŽONI: — Najopasnije je živeti, ali ja u ovoj situaciji vidim i jednu dobru stvar. Sve ukazuje da neće još dugo ovako. Nužno je razrešenje.
- O politici si uvek pisao u zavijenim formama?
DŽONI: — Ne. Podrazumeva se da Džoni piše nerazumljivo. Što nerazumljivije to pametnije. Taj princip ne važi. Prosto, radi se o predrasudi. Nema tu šifara. Kad se bolje udubiš, vidiš da se radi o jednom pučkom tipu pesama... To, za Bajagu, niko ne kaže a on radi atmosfere često stavlja besmislene stvari. Ja sam smislen, to bi neko morao da skuži. Razumljiv sam, razume se ne kao Bora Đordevlć, to sigurno. Ja sam razumljiv kao Bregović, s tim što sam, mislim, literarno talentovaniji od njega — za stih, ali je to ta kategorija.
- Šta te je najviše iznenadllo kad je tvoje delo u pitanju?
DŽONI: — Krivo mi je što Ijudi, koji su pisali o roku, nikad nisu otkrili stvari koje su skužili Ijudi iz sasvim pedesetih filmova. Iznenadilo me je kad sam čuo da je moje pesme znao jedan Bernard Vukas. Kud bi on znao za mene? A, znao je...
— Šta, iz osamdesetih, iznosiš kao najdragocenije iskustvo?
DŽONI: — To, da sam bio u pravu; da nisam uzalud straćio svoj život.
- Šta očekuješ od devedesetih?'
DŽONI:- Vatromet!
Petar Popović
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:06 pm
DŽONI ŠTULIĆ monolog
"POP-ROK" br. 140, januar 1990.
piše: Vojislav Pantić
Što se tiče te slike na omotu "Filigranskih pločnika"... Ona mala i ja, bila le još jedna slika, identična, a koja je bila za sekundu kasnije napravljena. Na toj drugoj je milicija još za centimetar vlše odmakla. A ona i ja se gledamo i smijemo se. I ne znam zašto, a mogao sam i onu da stavlm, ali... Izabrao sam ovu "ozbiljnu". A da sam izabrao onu, ti bi vjerovatno nešto drugačije napisao. I možda bi trebalo napraviti remake pa da se vidi ta druga slika koja je napravljena sekundu kasnlje a gdje ona i ja u grohot padamo. Šta ćeš drugo nego da se smiješ! Ali, u onom trenutku mi se činilo da je bolje objaviti onu jer je bilo ozbiljnije vrijeme.
Ne bih se ja sad usudio da sviram u trojku! A onda sam morao, pošto niko nije htio sa mnom da svira i jedva sam skupio trojku. Nisam mogao da skupim Ijude, čovječe! Ja i Lainar smo se za prvi intervju slikali sa psom! Ozbiljno. Svi su bježali od mene... Pa ne znam, čovjek se mora snaći. Ja sam iz čiste panike svirao ovako (pokazuja rukom način na koji se svira ritam-gitara). Jer sam cijelo vrijeme bio u strahu da smo tanki. I onda samo lupaš bilo šta. Samo da ima zvuka. Usereš se od straha i onda udri, udri, i tako dva sata...
A prvi put kad sam dosao u selo, ja uopće nisam kužio kako to funkcionira. Bila je to neka tezga u Andrijevcima... I onda ml tako odsviramo program od sat i po i ja kažem: "Hvala lijepa, to bi bilo sve!' Mislio sam je l', ako Beatles sviraju pedeset minuta onda je sat i po dosta... A oni meni: "Kako? Pa tek ste došli." I ništa. Onda sve odsviramo još jedanput. A oni traže još... I onda smo odsvirali i treći put do pola pa su nas pustili...
"POP-ROK" br. 140, januar 1990.
autor teksta nije naveden
...Niko ne zna šta je muzika. To se ne jede, to se ne može onjušiti. To su neke stvari koje nam nisu potrebne. Mogli bismo bez njih, u principu. Samo smetaju.
... Nakon "Filigranskih pločnika" počelo je generalno kaširanje. Nisam ja kriv, nego oni koji se guraju preko mene. Ja nisam ni na kome napravio karijeru, a puno Ijudi je napravilo karijeru na meni. I nije mi žao zbog toga. Bolje da su se ogrebali o mene, nego o drugoga. Ja sam imao koristi od The Beatles, zato što su mi oni dali Ijepotu i ja sam to širio dalje. A ovi drugi samo uzimaju i nikakvu Ijepotu ne daju. Ako nemaju dignitet i ne poštuju to što rade, što se ne guraju negdje drugdje? Što će poslije ovih da dođe? Koga će oni da ubace u to? Ne kažem da je to loše. Možda su narodni heroji zato što su konačno zatvorili pristup u te gluposti koje rade. Ali, bilo šta što čovjek radi, to je štafeta. Da nije bilo nešto za mene, nikakve koristi od mene ne bi bilo. Oni su paraziti, {domaći muzičari - prim. red.) samo troše. A moraš, ne samo da im toleriraš. nego i da im pušiš... Da govoriš da su oni dobri, carevo novo ruho. Svi ostali su kukavice, niko to ne smije da kaže. Zapravo, mi smo najhrabriji kada seremo po Džonlju. Tako i treba...
ČIM ME NEMA NEŠTO FALI
... Vođa?... Bolje ja, nego bilo ko drugi. Što se mene tiče. Imaju dobar uzor, to je sigumo. Zašto Ijudi ne bi voljeli mene? Zašto ja nemam pravo da živim, a drugi imaju? Zašto Ijudi mogu da vole sve druge, ali mene ne smiju? To je još uvijek zabranjeno. Što si više zabranjen, više te vole. Nikada nisam bio idol. Ali mogao bih da budem...
... Čovjek ima strah, Kada ne bi imao strah, ne bi radio pjesme. Plašim se svega. Ja sam najveća kukavica na kugli zemaljskoj. Knjiga kaže: "Kad čovjek izgubi strah, nešto strašno će se dogoditi'. Strah je Božji. Dobar je strah. I tko se više boji, taj pobjedi. Na žalost. Jednom sam rekao: ,Kukavica sam zato što sam čovjek. Sve što čovjek radi, radl iz straha". Moram sebe da citiram, jer nitko bolje to od mene nije rekao...
... Šta ja, zapravo, radim? Muziku, melodiju? Poznat sam po tekstovima. Ako ćemo pošteno, više od tekstova i muzike, po intervjuima. Mogao btti naplaćivati intervjue... Ma, znam da mogu sve. Tko ima duha može sve, tko nema duha nema duha. A takvih ima koliko hoćeš. Pogledam oko sebe; ako drugi mogu, ja nemam šta da brinem. Kada sam ja prisutan, grozno je, užasno, svi se pljuju, ali opet funkcionira. Čim mene nema, nešto fali, je l' tako?
... Pjevanje je duh. Lenon je bio pravi pjevač. Imao je prije taj blues u glasu. Imao je tu tugu koja te veže. Jer, život je velika igra. Uglavnom za sve. Da nije tuga, ne bi ga bilo...
... Kada čovjek nešto ne vidi, on to i ne osjeća. Kada čovjek osjeća zavist, mržnju ili bilo šta drugo, to znači da i on može. Zašto bi inače bio zavidan, kada ne bi osjećao da je zakinut, znači da može. To je moja funkcija. Kao krpa pred bikom, koja stalno maše pred očima. To je vrlo riskantan biznis. Ali, u principu, Ijudi hoće da se zabavljaju, ako ništa drugo...
...Zašto sam ja počeo da radim pjesme? Ja sam počeo da radim pjesme zato što sam morao nešto svirati. Ne mogu se The Beatles bolje svirati, nego što se sviralo, tu nije bilo prostora za mene. Ja sam to napravio iz gole nužde. Više sam se trudio nego na svojim pjesmama, jer za tuđe stvari ja imam više respekta, nego za svoje. Meni je to drago i hoću to da sviram...
NE CIJENIM NIKOGA
...Vremenom će Ijudi sve više skidati moje stvari, jer nema pjesama. To je postalo moda kada sam ja to počeo da radim. Ja maknem, cijeli svijet se počne kretati. To bi čovjeku trebalo da laska. Meni ne laska.
... Teško komuniciram sa okolinom, ali se zato to kompezira u nakim drugim stvarima. Jebeš Ijude koje svi vole. Takvi ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svijet...
... Imam ili nemam poštovanja prema drugim muzičarima, to je moje privatno mišljenje. U principu, ne cijenim nikog. Sve ih znam, znam kakvi su i ne daj bože da Ijudi znaju kakvi su muzikanti. Njih trojica, četvorica, pa kad razvezu... To je sviranje. Ništa van toga nema. Svi ovi frustirani, sve je to...
... Volim snimati. Čovjek kada ide snimati, to je kao kada radi film. Ja sam ti i režiser i glumac... Nema prečih stvari od toga. Preča stvar je kada ovako objašnjavaš svoj javni rad, van toga nema ništa. Svirati, snimati. objašnjavati, više ti i ne treba.
"POP-ROK" br. 140, januar 1990.
piše: Vojislav Pantić
Što se tiče te slike na omotu "Filigranskih pločnika"... Ona mala i ja, bila le još jedna slika, identična, a koja je bila za sekundu kasnije napravljena. Na toj drugoj je milicija još za centimetar vlše odmakla. A ona i ja se gledamo i smijemo se. I ne znam zašto, a mogao sam i onu da stavlm, ali... Izabrao sam ovu "ozbiljnu". A da sam izabrao onu, ti bi vjerovatno nešto drugačije napisao. I možda bi trebalo napraviti remake pa da se vidi ta druga slika koja je napravljena sekundu kasnlje a gdje ona i ja u grohot padamo. Šta ćeš drugo nego da se smiješ! Ali, u onom trenutku mi se činilo da je bolje objaviti onu jer je bilo ozbiljnije vrijeme.
Ne bih se ja sad usudio da sviram u trojku! A onda sam morao, pošto niko nije htio sa mnom da svira i jedva sam skupio trojku. Nisam mogao da skupim Ijude, čovječe! Ja i Lainar smo se za prvi intervju slikali sa psom! Ozbiljno. Svi su bježali od mene... Pa ne znam, čovjek se mora snaći. Ja sam iz čiste panike svirao ovako (pokazuja rukom način na koji se svira ritam-gitara). Jer sam cijelo vrijeme bio u strahu da smo tanki. I onda samo lupaš bilo šta. Samo da ima zvuka. Usereš se od straha i onda udri, udri, i tako dva sata...
A prvi put kad sam dosao u selo, ja uopće nisam kužio kako to funkcionira. Bila je to neka tezga u Andrijevcima... I onda ml tako odsviramo program od sat i po i ja kažem: "Hvala lijepa, to bi bilo sve!' Mislio sam je l', ako Beatles sviraju pedeset minuta onda je sat i po dosta... A oni meni: "Kako? Pa tek ste došli." I ništa. Onda sve odsviramo još jedanput. A oni traže još... I onda smo odsvirali i treći put do pola pa su nas pustili...
"POP-ROK" br. 140, januar 1990.
autor teksta nije naveden
...Niko ne zna šta je muzika. To se ne jede, to se ne može onjušiti. To su neke stvari koje nam nisu potrebne. Mogli bismo bez njih, u principu. Samo smetaju.
... Nakon "Filigranskih pločnika" počelo je generalno kaširanje. Nisam ja kriv, nego oni koji se guraju preko mene. Ja nisam ni na kome napravio karijeru, a puno Ijudi je napravilo karijeru na meni. I nije mi žao zbog toga. Bolje da su se ogrebali o mene, nego o drugoga. Ja sam imao koristi od The Beatles, zato što su mi oni dali Ijepotu i ja sam to širio dalje. A ovi drugi samo uzimaju i nikakvu Ijepotu ne daju. Ako nemaju dignitet i ne poštuju to što rade, što se ne guraju negdje drugdje? Što će poslije ovih da dođe? Koga će oni da ubace u to? Ne kažem da je to loše. Možda su narodni heroji zato što su konačno zatvorili pristup u te gluposti koje rade. Ali, bilo šta što čovjek radi, to je štafeta. Da nije bilo nešto za mene, nikakve koristi od mene ne bi bilo. Oni su paraziti, {domaći muzičari - prim. red.) samo troše. A moraš, ne samo da im toleriraš. nego i da im pušiš... Da govoriš da su oni dobri, carevo novo ruho. Svi ostali su kukavice, niko to ne smije da kaže. Zapravo, mi smo najhrabriji kada seremo po Džonlju. Tako i treba...
ČIM ME NEMA NEŠTO FALI
... Vođa?... Bolje ja, nego bilo ko drugi. Što se mene tiče. Imaju dobar uzor, to je sigumo. Zašto Ijudi ne bi voljeli mene? Zašto ja nemam pravo da živim, a drugi imaju? Zašto Ijudi mogu da vole sve druge, ali mene ne smiju? To je još uvijek zabranjeno. Što si više zabranjen, više te vole. Nikada nisam bio idol. Ali mogao bih da budem...
... Čovjek ima strah, Kada ne bi imao strah, ne bi radio pjesme. Plašim se svega. Ja sam najveća kukavica na kugli zemaljskoj. Knjiga kaže: "Kad čovjek izgubi strah, nešto strašno će se dogoditi'. Strah je Božji. Dobar je strah. I tko se više boji, taj pobjedi. Na žalost. Jednom sam rekao: ,Kukavica sam zato što sam čovjek. Sve što čovjek radi, radl iz straha". Moram sebe da citiram, jer nitko bolje to od mene nije rekao...
... Šta ja, zapravo, radim? Muziku, melodiju? Poznat sam po tekstovima. Ako ćemo pošteno, više od tekstova i muzike, po intervjuima. Mogao btti naplaćivati intervjue... Ma, znam da mogu sve. Tko ima duha može sve, tko nema duha nema duha. A takvih ima koliko hoćeš. Pogledam oko sebe; ako drugi mogu, ja nemam šta da brinem. Kada sam ja prisutan, grozno je, užasno, svi se pljuju, ali opet funkcionira. Čim mene nema, nešto fali, je l' tako?
... Pjevanje je duh. Lenon je bio pravi pjevač. Imao je prije taj blues u glasu. Imao je tu tugu koja te veže. Jer, život je velika igra. Uglavnom za sve. Da nije tuga, ne bi ga bilo...
... Kada čovjek nešto ne vidi, on to i ne osjeća. Kada čovjek osjeća zavist, mržnju ili bilo šta drugo, to znači da i on može. Zašto bi inače bio zavidan, kada ne bi osjećao da je zakinut, znači da može. To je moja funkcija. Kao krpa pred bikom, koja stalno maše pred očima. To je vrlo riskantan biznis. Ali, u principu, Ijudi hoće da se zabavljaju, ako ništa drugo...
...Zašto sam ja počeo da radim pjesme? Ja sam počeo da radim pjesme zato što sam morao nešto svirati. Ne mogu se The Beatles bolje svirati, nego što se sviralo, tu nije bilo prostora za mene. Ja sam to napravio iz gole nužde. Više sam se trudio nego na svojim pjesmama, jer za tuđe stvari ja imam više respekta, nego za svoje. Meni je to drago i hoću to da sviram...
NE CIJENIM NIKOGA
...Vremenom će Ijudi sve više skidati moje stvari, jer nema pjesama. To je postalo moda kada sam ja to počeo da radim. Ja maknem, cijeli svijet se počne kretati. To bi čovjeku trebalo da laska. Meni ne laska.
... Teško komuniciram sa okolinom, ali se zato to kompezira u nakim drugim stvarima. Jebeš Ijude koje svi vole. Takvi ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svijet...
... Imam ili nemam poštovanja prema drugim muzičarima, to je moje privatno mišljenje. U principu, ne cijenim nikog. Sve ih znam, znam kakvi su i ne daj bože da Ijudi znaju kakvi su muzikanti. Njih trojica, četvorica, pa kad razvezu... To je sviranje. Ništa van toga nema. Svi ovi frustirani, sve je to...
... Volim snimati. Čovjek kada ide snimati, to je kao kada radi film. Ja sam ti i režiser i glumac... Nema prečih stvari od toga. Preča stvar je kada ovako objašnjavaš svoj javni rad, van toga nema ništa. Svirati, snimati. objašnjavati, više ti i ne treba.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:06 pm
DISCIPLINA KIČME
Intervju: Koja - Moral i bunt
"XZabava" - br. 4, februar-mart 1997.
piše: Saša M. Marković
Koja je ponovo u Beogradu. Tokom februara meseca bićemo prvi put u prilici da grupu Disciplin A Kitschme u Srbiji čujemo uživo.To je, uz činjenicu da se njihov album I Think I See Myself 0n CC TV pojavio na CD formatu, dovoljan je razlog za razgovor s Kojom, koji je vođen u nedigitalnoj atmosferi bgd. kafane "Morava".
Disciplin A Kitscme
XZ: Šta znači CC TV?
KOJA: To je Closed-Circuit Television; kamere koje su postavljene tobože radi reda i mira u državi Engleskoj i kojih ima na svakom koraku.
Zvuči orvelovski.
Ne znam šta je to, ne znam ko ti je taj baja (osmeh). Ali jeste, kamere su stvarno svuda postavljene i to je CC TV. Nalepnice "CC TV In Operation" su svugde. po radnjama na primer, pošto se, kao, osiguravaju. u masovnoj su upotrebi od strane policije, od strane svih Ijudi. Sve u svemu, jedno veliko posmatranje.
Neki Ijudi ovde kažu da tvoja nova ploča i nije nova muzika, zbog starih tekstova i melodija.
Ta teza je jako dosadna. Mislim da je to potpuno nova muzika i potpuno nov pristup svemu tome a takode mislim da tekstovi imaju smisla i u ovoj godini. Jednostavno, to tretiram kao DK standarde koji će se svirati i ubuduće.
Nova muzika (posebno jungle) nastaje korišćenjem starih obrazaca. Da li to ima veze s grupom DK koja koristi svoje stare pesme da bi pravila novu muziku ?
Misliš ideja ponavljanja? Ponavljanje je postojalo u ovom bendu od samog početka. Kad nije bilo nijedne pesme, odmah se ponavljalo. To je odluka urađena po osećaju: stari tekstovi, stare pesme, ali nove verzije. Nazovi to kako hoćeš.
Ja lično ne mislim da su to nove verzije. već nove pesme...
Pokušavam da to objasnim. To su standardi DK. Standardi, kao u ritmu i bluzu. Recimo, postoji pesma koja se zove Crossroads i koju svi sviraju na svakom jam-sessionu...
James Chance i dalje svira "Contort Yourself" na isti način kao pre 20 godina.
To je u redu, ali treba da ima sluha za novo vreme, za sebe u novom vremenu. On živi taj jedan život, nije se nimalo pomerio u stranu da sagleda o čemu se radi, da načulji uši.
Koliko postoji sadašnja postava DK? Zašto si odlučio da ne pevaš?
Dve godine sviramo u ovoj postavi. Kad sam došao u London, odlučio sam da ne pevam. Jednostavno, ne mogu da pevam na engleskom (tu i tamo mogu da podviknem nesto). Ne bih se dobro osećao, a ovako mogu više da se predam sviranju, što je bitno.
Ova postava je nekako najbliža prvoj DK-inkarnaciji (zato što su instrumenti samo bas i bubanj). To je svesna odluka. Tokom niza situacija i dešavanja, sve se, jednostavno, vratilo na ideju basa i bubnja. Svi bendovi sad imaju duvače, tako da sam malo pobegao od toga. Takođe sam shvatio da će to biti hard rock, techno ugođaja.
Koliko se muzički kapiraš s ostalim članovima benda ?
Pitanje je neumesno. Naravno da se slažemo. Mi smo se upoznali na jam sessionu j nastao je ROK BEND, što me jako zadovoljava. Nije bilo gitarskog pojačala, ja sam se uključio u razglas i svirao gitaru, onda je došao bubnjar Beat, tu je bila i Gofie Bebe i mi smo se skapirali, sasvim patetična priča. Ja sam već imao neki bend u to vreme, ali to nije bilo zadovoljavajuće. Razmenili smo telefone i posle mesec dana počeli da sviramo. Funk i blues je background celog benda.
Koliko Englezi znaju o DK? Izašla je ta recenzija u "Timesu". Čovek koji je radio intervju sa Neil Youngom napisao je da je ovo jedna od najintrigantnijih "pomerenih" ploča godine. Nazvao je našu muziku multinacionalnom agresijom bizarnih duša i što se mene tiće, moja misija je završena.
Sve ostalo je tamo pitanje novca. Ogroman se novac izdvaja za propagandu, što je potrebno. Rokenrol je veliki biznis i mi ćemo to da ispoštujemo. Sve se dešava po planu, ti ulaziš u sistem i slediš ga, posao je sve veći. Kod nas je sviranje još uvek bunt, dok je to tamo deo establišmenta. na žalost... budućnost muzike je u principu mračna. Pojavila se ta ogoljena elektronska muzika. Ono što je svetu potrebno je - DK, povratak žicama. Što se mene tiče, nema više semplera sto ne znači da ih neću koristiti za neke druge muzičke pokušaje lli savete drugima, ali u DK nikad više.
Kakav je trag ostavila negativna recenzija singla u "Melody Makeru"?
Neprijatelji su ovde jedva dočekali tu recenziju. U principu, i to je vrsta reklame. Mi smo je kasnije koristili na posterima i flajerima. Život jedne ploče tamo je nedelju dana. Ako si dobio recenziju te nedelje ili tog meseca eventualno, to je to. Sledećeg meseca ne možeš da dobiješ pošto su novi kontigenti ploča tu. U "Melody Makeru" i "N.M.E." nije izašla recenzija albuma. Oni dobijaju po 300 ploca nedeljno i to uglavnom brit pop. To je zastrašujuće velika industrija. Brit pop je kosmarni spoj Sex Pistolsa i Beatlesa. Tragedija. Svi imaju te distorzije, svi udaraju po gitarama i svi pevaju lepo. Dosta neoriginalno.
Na tvojoj novoj ploči ima puno nove muzike koja je pretežno elektronska (jungle npr.). Da li si time hteo da pokažeš da nije problem i takvu muziku svirati uživo?
Da, ali to je njima frka. Taj koncept je zamišljen s mašinama i ne vole kad im se neko meša u to, ali pojaviće se bendovi koji će to kasnije svirati. Jungle i techno je muzika devedesetih i ona može još da napreduje. Ostavljati prostor da uđeš unutra i radiš šta hoćeš, mada izgleda limitirano. Ima puno matorih muzicara koji se time bave, tako da ponovo počinje simfo rok. Goldie, na primer, za mene je simfo.
Simfo jungle?
Jadan je to jungle, intelidžent dram end bejs. Ja sam tu zaspao na koncertu. To su neki jazz akordi, kao. Ali postoji veza između jazza i junglea. Najbitnije je da je to sa ulice poteklo, iz državnih stanova i solitera, iz siromašne klase urbanih crnih Ijudi... Jungle je prva originalna muzika crnog čoveka koja je došla iz Londona. Rap nije njihova stvar. a i dosadan je već odavno. Ovde svi rapuju, koliko čujem...
"I Think I See Myself On CC TV" je u tom kontekstu misionarska ploča.
Da, to može da ostane eksces, ali verujem da će se pojaviti bendovi koji će svirati slično. Važno je da imamo dobrog distributera (Pinnacle - velika distributerska kuća) tako da se CD može nabaviti u svakoj prodavnici.
Na kom odeljku se kupuje ovaj CD?
Pop rock (zbog Pinnaclea). Vinilno izdanje singla se prodavalo na techno trance sekciji. U principu, trebalo bi da bude na alternativi, ali tu je njihov problem jer je nemoguća žanrovska definicija ove grupe. Oni imaju puno tih žanrova i samo o tome razmišljaju. Industrija se sastoji od toga da imaš jedno pa podeliš na deset. Sad se celi zanrovi prave na osnovu jednog rifa jedne pesme nekog benda (death metal npr.).
Da li na tvojoj ploči postoji hit?
Naravno, sve su to hitovi.
Koliko ostali članovi grupe utiču na zvuk?
Utiču mnogo, na probama svi zajedno pravimo aranžmane. Sve je to jako pozitivno, najbitnije je da se svira; tj. taj momenat prezentovanja uživo. Ja sam gledao mnoge koncerte svih vrsta. Na zalost, na dance koncertima se ništa ne dešava, Ijudi stoje i igraju. To nije koncert, to je nesto drugo. S druge strane postoji uniformno ponašanje klinaca koji gledaju nestašne grunge grupe. To nije bunt već ustaljeno ponašanje koje iritira.
Da li si ponekad poželeo da imaš gitaristu u grupi i sviras kao običan basista?
Ne, to onda nije taj bend. Osim bluz-gitare, posle Hendrixa, to više nema smisla. Ja to volim da uradim na basu. Gitara može samo da smeta.
Da li si ikad razmišljao o promeni instrumenta? Holger Czukay iz grupe Can je prestao da svira bas zato što mu je dosadio.
Ma kakvi bas da mi dosadi! Czukayu svaka čast, njemu je život interesantan. Bas je velika gitara sa četiri žice i pruža neograničene mogućnosti.
Album se prvo pojavio na CD formatu. Vinila još nema. Kako to objašnjavaš s obzirom da si veliki protivnik kompakt-diskova ?
Ovo je prvo javljanje DK u totalitarnom CD vremenu. Biće i vinil uskoro. Vinil je u svetu potpuno nestao, više ne mozeš da nađeš ploču u velikim radnjama. Ploče su samo pomoćno sredstvo DJ-eva koji menjaju brzine i skrečuju i tako prave svoju muziku. To je jako isplativo jer samo dva čoveka uzimaju pare. Vinil, na žalost, definitivno nema budućnost. Neil Young je rekao da će ovo vreme digitalnog snimanja biti zapamćeno kao mračno doba muzičke istorije.
Šta je Belgrade House?
Postoji ulica koja se zove Belgrade Road. U toj ullci su veliki opstinski državni stanovi za sirotinju (sve kuće u Engleskoj nose neko ime). Belgrade House je na kraju ulice. To je naš omiljeni kraj.
Kako zamišljas sledeću ploču DK?
Ne znam, predaću se vremenu.
Da li ti se u poslednje vreme neki koncert jako dopao?
Bilo je dosta toga, zaista. Peter Green, Patti Smith. Melvins (mada su malo prekardašili, ali OK), The Boo-Yaa T.R.I.B.E, Larry Graham (basista Sly & Family Stone) npr, ali rave... To je inače svuda oko tebe ako si u Londonu, ne moraš više da kupuješ ploče... Ne volim The Prodigy, previše kreveljenja za moj ukus, bolji su bili na početku... Sama ideja rejvovanja me buni, kao, dovoljno je da izađeš u disko i da se PROVEDEŠ, nehajno... To poprima neki izvitopereni oblik, ali srediće se.
Koliko si upoznat sa domaćom muzičkom scenom? Planiraš li saradnju s nekim muzičarima dok si ovde?
Generalno mislim da je O.K. i da je dobro da ima što više bendova. Zanimljivo je da se ovde svira puno različitih stilova i na neki način to je zdravo, za razliku od Engleske gde zbog industrije jedna struja preovlađuje. Ali vidim da i ovde postoji diktat muzičke industrije, a to je ovaj tzv. dance pop... Mnogo je medija, toliko mnogo da se gubi smisao, jednostavno nema razloga za tako šta. Samim tim, eto nama opet razloga za bunt, underground rokenrol usmerenja. Rok biznis može i u ovoj zemlji da funkcioniše, samo je to ovde još uvek, kao što rekosmo, pitanje morala, časti i bunta. Neka, tako i treba.
Saša M. Marković
Intervju: Koja - Moral i bunt
"XZabava" - br. 4, februar-mart 1997.
piše: Saša M. Marković
Koja je ponovo u Beogradu. Tokom februara meseca bićemo prvi put u prilici da grupu Disciplin A Kitschme u Srbiji čujemo uživo.To je, uz činjenicu da se njihov album I Think I See Myself 0n CC TV pojavio na CD formatu, dovoljan je razlog za razgovor s Kojom, koji je vođen u nedigitalnoj atmosferi bgd. kafane "Morava".
Disciplin A Kitscme
XZ: Šta znači CC TV?
KOJA: To je Closed-Circuit Television; kamere koje su postavljene tobože radi reda i mira u državi Engleskoj i kojih ima na svakom koraku.
Zvuči orvelovski.
Ne znam šta je to, ne znam ko ti je taj baja (osmeh). Ali jeste, kamere su stvarno svuda postavljene i to je CC TV. Nalepnice "CC TV In Operation" su svugde. po radnjama na primer, pošto se, kao, osiguravaju. u masovnoj su upotrebi od strane policije, od strane svih Ijudi. Sve u svemu, jedno veliko posmatranje.
Neki Ijudi ovde kažu da tvoja nova ploča i nije nova muzika, zbog starih tekstova i melodija.
Ta teza je jako dosadna. Mislim da je to potpuno nova muzika i potpuno nov pristup svemu tome a takode mislim da tekstovi imaju smisla i u ovoj godini. Jednostavno, to tretiram kao DK standarde koji će se svirati i ubuduće.
Nova muzika (posebno jungle) nastaje korišćenjem starih obrazaca. Da li to ima veze s grupom DK koja koristi svoje stare pesme da bi pravila novu muziku ?
Misliš ideja ponavljanja? Ponavljanje je postojalo u ovom bendu od samog početka. Kad nije bilo nijedne pesme, odmah se ponavljalo. To je odluka urađena po osećaju: stari tekstovi, stare pesme, ali nove verzije. Nazovi to kako hoćeš.
Ja lično ne mislim da su to nove verzije. već nove pesme...
Pokušavam da to objasnim. To su standardi DK. Standardi, kao u ritmu i bluzu. Recimo, postoji pesma koja se zove Crossroads i koju svi sviraju na svakom jam-sessionu...
James Chance i dalje svira "Contort Yourself" na isti način kao pre 20 godina.
To je u redu, ali treba da ima sluha za novo vreme, za sebe u novom vremenu. On živi taj jedan život, nije se nimalo pomerio u stranu da sagleda o čemu se radi, da načulji uši.
Koliko postoji sadašnja postava DK? Zašto si odlučio da ne pevaš?
Dve godine sviramo u ovoj postavi. Kad sam došao u London, odlučio sam da ne pevam. Jednostavno, ne mogu da pevam na engleskom (tu i tamo mogu da podviknem nesto). Ne bih se dobro osećao, a ovako mogu više da se predam sviranju, što je bitno.
Ova postava je nekako najbliža prvoj DK-inkarnaciji (zato što su instrumenti samo bas i bubanj). To je svesna odluka. Tokom niza situacija i dešavanja, sve se, jednostavno, vratilo na ideju basa i bubnja. Svi bendovi sad imaju duvače, tako da sam malo pobegao od toga. Takođe sam shvatio da će to biti hard rock, techno ugođaja.
Koliko se muzički kapiraš s ostalim članovima benda ?
Pitanje je neumesno. Naravno da se slažemo. Mi smo se upoznali na jam sessionu j nastao je ROK BEND, što me jako zadovoljava. Nije bilo gitarskog pojačala, ja sam se uključio u razglas i svirao gitaru, onda je došao bubnjar Beat, tu je bila i Gofie Bebe i mi smo se skapirali, sasvim patetična priča. Ja sam već imao neki bend u to vreme, ali to nije bilo zadovoljavajuće. Razmenili smo telefone i posle mesec dana počeli da sviramo. Funk i blues je background celog benda.
Koliko Englezi znaju o DK? Izašla je ta recenzija u "Timesu". Čovek koji je radio intervju sa Neil Youngom napisao je da je ovo jedna od najintrigantnijih "pomerenih" ploča godine. Nazvao je našu muziku multinacionalnom agresijom bizarnih duša i što se mene tiće, moja misija je završena.
Sve ostalo je tamo pitanje novca. Ogroman se novac izdvaja za propagandu, što je potrebno. Rokenrol je veliki biznis i mi ćemo to da ispoštujemo. Sve se dešava po planu, ti ulaziš u sistem i slediš ga, posao je sve veći. Kod nas je sviranje još uvek bunt, dok je to tamo deo establišmenta. na žalost... budućnost muzike je u principu mračna. Pojavila se ta ogoljena elektronska muzika. Ono što je svetu potrebno je - DK, povratak žicama. Što se mene tiče, nema više semplera sto ne znači da ih neću koristiti za neke druge muzičke pokušaje lli savete drugima, ali u DK nikad više.
Kakav je trag ostavila negativna recenzija singla u "Melody Makeru"?
Neprijatelji su ovde jedva dočekali tu recenziju. U principu, i to je vrsta reklame. Mi smo je kasnije koristili na posterima i flajerima. Život jedne ploče tamo je nedelju dana. Ako si dobio recenziju te nedelje ili tog meseca eventualno, to je to. Sledećeg meseca ne možeš da dobiješ pošto su novi kontigenti ploča tu. U "Melody Makeru" i "N.M.E." nije izašla recenzija albuma. Oni dobijaju po 300 ploca nedeljno i to uglavnom brit pop. To je zastrašujuće velika industrija. Brit pop je kosmarni spoj Sex Pistolsa i Beatlesa. Tragedija. Svi imaju te distorzije, svi udaraju po gitarama i svi pevaju lepo. Dosta neoriginalno.
Na tvojoj novoj ploči ima puno nove muzike koja je pretežno elektronska (jungle npr.). Da li si time hteo da pokažeš da nije problem i takvu muziku svirati uživo?
Da, ali to je njima frka. Taj koncept je zamišljen s mašinama i ne vole kad im se neko meša u to, ali pojaviće se bendovi koji će to kasnije svirati. Jungle i techno je muzika devedesetih i ona može još da napreduje. Ostavljati prostor da uđeš unutra i radiš šta hoćeš, mada izgleda limitirano. Ima puno matorih muzicara koji se time bave, tako da ponovo počinje simfo rok. Goldie, na primer, za mene je simfo.
Simfo jungle?
Jadan je to jungle, intelidžent dram end bejs. Ja sam tu zaspao na koncertu. To su neki jazz akordi, kao. Ali postoji veza između jazza i junglea. Najbitnije je da je to sa ulice poteklo, iz državnih stanova i solitera, iz siromašne klase urbanih crnih Ijudi... Jungle je prva originalna muzika crnog čoveka koja je došla iz Londona. Rap nije njihova stvar. a i dosadan je već odavno. Ovde svi rapuju, koliko čujem...
"I Think I See Myself On CC TV" je u tom kontekstu misionarska ploča.
Da, to može da ostane eksces, ali verujem da će se pojaviti bendovi koji će svirati slično. Važno je da imamo dobrog distributera (Pinnacle - velika distributerska kuća) tako da se CD može nabaviti u svakoj prodavnici.
Na kom odeljku se kupuje ovaj CD?
Pop rock (zbog Pinnaclea). Vinilno izdanje singla se prodavalo na techno trance sekciji. U principu, trebalo bi da bude na alternativi, ali tu je njihov problem jer je nemoguća žanrovska definicija ove grupe. Oni imaju puno tih žanrova i samo o tome razmišljaju. Industrija se sastoji od toga da imaš jedno pa podeliš na deset. Sad se celi zanrovi prave na osnovu jednog rifa jedne pesme nekog benda (death metal npr.).
Da li na tvojoj ploči postoji hit?
Naravno, sve su to hitovi.
Koliko ostali članovi grupe utiču na zvuk?
Utiču mnogo, na probama svi zajedno pravimo aranžmane. Sve je to jako pozitivno, najbitnije je da se svira; tj. taj momenat prezentovanja uživo. Ja sam gledao mnoge koncerte svih vrsta. Na zalost, na dance koncertima se ništa ne dešava, Ijudi stoje i igraju. To nije koncert, to je nesto drugo. S druge strane postoji uniformno ponašanje klinaca koji gledaju nestašne grunge grupe. To nije bunt već ustaljeno ponašanje koje iritira.
Da li si ponekad poželeo da imaš gitaristu u grupi i sviras kao običan basista?
Ne, to onda nije taj bend. Osim bluz-gitare, posle Hendrixa, to više nema smisla. Ja to volim da uradim na basu. Gitara može samo da smeta.
Da li si ikad razmišljao o promeni instrumenta? Holger Czukay iz grupe Can je prestao da svira bas zato što mu je dosadio.
Ma kakvi bas da mi dosadi! Czukayu svaka čast, njemu je život interesantan. Bas je velika gitara sa četiri žice i pruža neograničene mogućnosti.
Album se prvo pojavio na CD formatu. Vinila još nema. Kako to objašnjavaš s obzirom da si veliki protivnik kompakt-diskova ?
Ovo je prvo javljanje DK u totalitarnom CD vremenu. Biće i vinil uskoro. Vinil je u svetu potpuno nestao, više ne mozeš da nađeš ploču u velikim radnjama. Ploče su samo pomoćno sredstvo DJ-eva koji menjaju brzine i skrečuju i tako prave svoju muziku. To je jako isplativo jer samo dva čoveka uzimaju pare. Vinil, na žalost, definitivno nema budućnost. Neil Young je rekao da će ovo vreme digitalnog snimanja biti zapamćeno kao mračno doba muzičke istorije.
Šta je Belgrade House?
Postoji ulica koja se zove Belgrade Road. U toj ullci su veliki opstinski državni stanovi za sirotinju (sve kuće u Engleskoj nose neko ime). Belgrade House je na kraju ulice. To je naš omiljeni kraj.
Kako zamišljas sledeću ploču DK?
Ne znam, predaću se vremenu.
Da li ti se u poslednje vreme neki koncert jako dopao?
Bilo je dosta toga, zaista. Peter Green, Patti Smith. Melvins (mada su malo prekardašili, ali OK), The Boo-Yaa T.R.I.B.E, Larry Graham (basista Sly & Family Stone) npr, ali rave... To je inače svuda oko tebe ako si u Londonu, ne moraš više da kupuješ ploče... Ne volim The Prodigy, previše kreveljenja za moj ukus, bolji su bili na početku... Sama ideja rejvovanja me buni, kao, dovoljno je da izađeš u disko i da se PROVEDEŠ, nehajno... To poprima neki izvitopereni oblik, ali srediće se.
Koliko si upoznat sa domaćom muzičkom scenom? Planiraš li saradnju s nekim muzičarima dok si ovde?
Generalno mislim da je O.K. i da je dobro da ima što više bendova. Zanimljivo je da se ovde svira puno različitih stilova i na neki način to je zdravo, za razliku od Engleske gde zbog industrije jedna struja preovlađuje. Ali vidim da i ovde postoji diktat muzičke industrije, a to je ovaj tzv. dance pop... Mnogo je medija, toliko mnogo da se gubi smisao, jednostavno nema razloga za tako šta. Samim tim, eto nama opet razloga za bunt, underground rokenrol usmerenja. Rok biznis može i u ovoj zemlji da funkcioniše, samo je to ovde još uvek, kao što rekosmo, pitanje morala, časti i bunta. Neka, tako i treba.
Saša M. Marković
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:11 pm
EKATARINA VELIKA: DOBAR VETAR UZ LICE (prvi dio)
"POP-ROCK" br. 139; januar 1990.
piše: Vojislav Pantić
povodom izbora Ekatarine Velike
za rock grupu godine u izboru "Pop-rock-a"
Album "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." (Jugoton, jul 1981) porodio je i zbrisao istovremeno najmoćniju postavu u istoriji beogradskog rock'n'rolla, Šarla akrobatu. Po kratkom postupku. Fanovi sa koncerata znali su da Milan, Koja i Vd neće propustiti priliku da na prvom (a, na žalost, i jedinom) solo-projektu protnu značajno više žestine od one koja se čula sa "Paket aranžmana".
No, oni drugi, koji su tražili deset novih pesama a la "Ona se budi", ovom pločom, svakako, nisu mogli biti zadovoljni. Zato je njen kvalitet, koji pored čisto muzičkog obuhvata i onaj eksperimentalni aspekt, bio glavni uzrok slabog komercijalnog uspeha. Ova ploča, jednostavno, nije ni zamišljena kao hit-ploča, pa takvih stvari nije ni imala. Nisu to bite ni "O,o,o..." ni "Ja želim jako", iako su se vrtele na radiju. Uz to, ploča je, posle izvesnog odlaganja termina za snimanje, objavljena tek u julu, u vreme kada su klinci već bili na moru. Za ozbiljnu promociju će na jesen biti kasno... Nervoza u bendu, kao rezultat neadekvatne koncertne aktivnosti (dakle i nedovoljnog trošenja viška energije) bila je vidljiva. Milan će kasnije prićati kako je jedini pravi solistićki koncert Šarla održan u LjubIjani, pred oko hiljadu srećnika. Uostalom, u to vreme u Beogradu je i bio trend ,koktel" svirki. Pod firmom BAS redovno je nastupalo više gurpa (i, verujte mi na reč, niko se nije obazirao ko svira prvi. a ko poslednji), no ovo je rađalo problem kod ozvučavanja bendova nestandardnog zvuka odnosno rasporeda instrumenata, kakav je Šarlo upravo bio.Isti problem se ponovio i na koncertima u Poljskoj u jesen 1981. Upravo sa ovim organizaciono - promocionalnim nezadovoljstvima javljao se jak kreativni sukob dve, kako će se sledećih godina ispostaviti, potpuno muzički različite ličnosti - agresivnog i prijavog Dušana Kojića, odnosno nežnog, emotivnog i melodičnog Milana Mladenovića.
Još jedna bitna ličnost u priči je Goran Vejvoda. Kao jedan od prvih koji su u gradu posedovali novu generaciju sintija (njegov CASIO VL-2 daće 1982. značajan doprinos neobičnom bogatstvu novih zvukova na ploči 0dbrana i poslednji dani' grupe Idoli), bio je, logično, pozvan od strane Vda (Ivan Vdović - bubnjevi) da obogati zvuk Šaria, ali je bio glatko odbijen od strane Kojića. Najviše se, medutim, razočarao Milan. Ideja o sintiju nlje ga napuštala. A Kojić je pretio da će, ukollko Mllan kupi sinti, istupiti iz grupe. E, to je već bilo ozbiljno! Za sinti, koji je toliko želeo, Milan n!)e imao para. Sa tako organizovanim Šarlom, nije ih mogao ni zaraditi. Postojao je, dakle, ravnopravno jak finansijski problem. Milan će ga reiiti tek 1987. Koja ga neće ni rešavati.
Ipak sinti!
Krajem sedamdesetlh, Milan Mladenović i Gagi Mihajlović jmali su postavu koja se zvala Limunovo drvo. Kako to obično biva u mnogim domaćim rock'n'roll pričama iz onog vremena, grupa je puno svirala, promenila priličan broj članova i spremala materijal za ploču kod Trulog u Zagrebu. Poslednja formacija: Milan i Gagi - gitare Koja - bas, Vd - bubnjevi, pojavila se aprila 1980. kao predgrupa Pankrtlma. U krajnjem očajanju, novi proboj pokušala je, što je uobičajeno (ali je, začudo, ovde značilo i priličnu pozitivnu promenu u filosofiji) promenom imena. Ovaj, prvi, koncert Šarla akrobate, bio je istovremeno i poslednji za Gagija. Svoja muzička opredeljenja Gagi ce sačuvati sve do jeseni 1981. Posle nekoliko svirki sa Dr. Spirom, i konaćno poslednje (Atelje 212) grupa koja je pratila Dr Splru odlućila je da nastavi svojim putem. Pored Gagija, svirali su još i Švaba (kasnije Du-Du-A, El. Org. - bas) i Dule (bubnjevi). U ovom triju Gagi će sačekati gnevnog Milana i nekako u isto vreme nazvati bend (i patentirati ime!) - Katarina II.
Tokom 1982. godjne, a u saglasju sa Milanovom ambicijom iz vremena Šarla, bendu se priključuje Margita, nesuđena kuma prvog rock'n'roll grafita u gradu iz ulice Maršala Tolbuhina - neko je, u vreme najluđe Papićeve medijske euforije za Dećaclma (kasnije Idolil na zidu ispisao MARGITA JE DEČAK. Margita je tek 1982 godine uspešno završavala arhitekturu, i, uporedo s tim važila za jednog od najtalentovanijih klasičnih mladih pijanista u gradu. No, energija koju je jedne večen u sali bioskopa Topčiderska zvezda" primila slušajući Katarinu II presudila je u korist sasvim treće stvari - rock'n'rolla.
Prvog maja 1982. godine, Margita je upoznala Ijude iz i El. Orgazma. Počelo je druženje i tako je upoznala i Milana. Motivisan Margltinom izuzetnom voljom za istraživanje za nju potpuno nove muzike i fenomenalrom tehnikom, Mllan je kupio sinti na kojem je Margita imala prilike da vežba. Konačno (posle povratka sa tromesečnog puta u SAD), Margita postaje stalni član ekipe ispunjavajući time u potpunosti Milanovu potrebu za klavijaturama u bendu. U isto vreme, grupi se priključio i Bojan Pečar (bas, ex. Via Talasj Počeo je ozbiljan rad na materijalu. Postojale su već Treba da se čisti", Vrt", ,Ja znam..." i .Jesen", i postojao je poziv za Zagrebački bijenale, s kog se Katarina vratila dobro primljena od publike, ali i zapažena (pozitivno!) u mnogim novinskim reportažama. (Pitajte Žiklća, svoje oduševljenje nije ni malo skrivao -.Džuboks" br. 164). Zakone profesionalnog bavljenja muzikom, koji su se posle ovakvih uspeha morali poštovati, prvi nije mogao da ispoštuje Dule. Njegova interesovanja, jednostavno, nisu bila dovoljno jaka. Umesto njega, neposredno pred unapred zakazano snimanje u studiju .Druga maca' Enca Lesića, u grupu dolazi Vd. Snimanje kod Enca razvuklo se na pet meseci, ali se snimljena Jesen' već vrtela na Dlskomeru Studlja B i bilo je krajnje vreme da se posao ubrza. U susret je izašla produkcija RTV Ljubljane, zakazano je novo snimanje u .Akvarijusu* i, za ukupno pedeset satl (!), krajem decembra 1983. godine rodena je prva ploča.
Gagi je takav čovek...
Naziv prvog albuma (kao i ime grupe - .Katarina II") laika bi mogao prevariti da se radi o još jednom nemaštovitom projektu u jugoslovenskom rock'n'rollu. Stvarnost je bila sasvim suprotna. Na ploči je elegantno promešana Šartova punkoidnost kroz Bojanovo i Margitino klasičarsko nasleđe (muzički), odnosno, Milanova artistička senzibilnost kroz Gagijevu blago naglašenu angažovanost (tekstovi).
Zaboravljenom Hammond zvuku iz Margitinog sintija, koji je Katarinu II prevlačio patinom nekih ranijjh vremena, suprotstavljaju se ovde nove ideje (suzdržani beli reggae Police, i funk Talking Heads). Posebno to važi za ovo drugo. Headsoidne su ,Ja znam..." i Treba da se ćlsti" (obe verzije). Headsoidan je i Milanov način ispevanja, često recitovanje i brojni krikovi.
Uz sve navedeno, ploča je nosila sjajan potencijal za koncertno izvođenje. Sve je, zapravo, ostalo u skicama što ide, svakako, na dušu i kratkom roku za snimanje), a tekstovi, iako nadrealistički. sasvim su zgodno bili pamtljivi što je, naravno, produkovalo prave horove oduševIjenih fanova u publici. Zato je i logično da Milan nije mogao da čeka Gagijev povratak iz vojske. Ploču je trebalo hitno promovisati. Kada se Gagi vratio, Katarina II je imala-novog bubnjara (Vda je zamenio Firči) i nekoliko novih stvari, vidno komercijalnijih i stilski ujednačenijih. Ni Gagija, međutim, nije više zanimao ozbiljan rad... Godine 1985, povodom objavljivanja drugog albuma, Mllan će to objasniti ovakvim rečima:
- Gagi je sjajan gitarista. Međutim, on je čovek koji nikad neće dati sve od sebe da bi grupa što bolje funkcionisala. I, mrzeće ga da pomeri pojaćalo prema sebi, da okrene zvučnik kako bi se bolje čuo. Sve vreme sebe zavarava da nešto radi a, u stvari, ne radi ništa i ništa ne daje od sebe, iako bi mogao mnogo da pruži. Ali, jednostavno, takav je čovek. A za takve Ijude nema mesta - ili ćeš da radlš nešto kako treba ili nećeš da radiš nikako...
Očl boje meda
Uspešni koncerti po klubovima i manjim salama - ravnopravno u tri najveća rock'n'roll centra (Zagreb, Ljubljana, Beograd) bili su idealan poligon za ispitivanje novog zvuka. Već na sledećoj ploči pesme će postati komunikativnije, pitkije, ne izgubivši pri tom nadrealističnost i specifičnu muzičku boju. Ovo je potpuno razumljivo ako se pogleda poleđina omota prve ploče - najnekomunikativnije tekstove (mada nikako ne i loše!) - ,Vrt" i ,Platforme" napisao je upravo Gagi.
Za snimanje drugog albuma odabran je tada tek otvoreni studio SIM, u Zagrebu. Ploča je nastajala tokom janura i februara 1985, imajući neprijatnu sudbinu da svoje izdavanje dočeka u vreme najveće euforije klinaca za Bajagom, Plavim orkestrom i Dugmetom. Za razliku od tri navedena sastava.koji su svoje omote peglali tako da budu po ukusu male dece i starih čika, sa omota albuma grupe Ekatarina Velika, istog nazlva (Gagi je, setimo se, imao pravo na ime Katarina II) gledall su Milan, Magi, Bojan i Firči, iscrtani po licu i telu raznim simbolima (krstovi i drugo), nalik indijanskom obrednom tetovažu. Omot krajnje psihodeličan, čak mističan, pakovao je mnogo otvoreniju ploču od prvenca no, ipak, dovoljno daleku od šablona neophodnog za tiraže izražene u stotinama hiljada primeraka. Otvorenost su nosile pre svega kompozicije ,Modro i zeleno" (istovremeno i favorit dole potpisanog!), ,To sam ja" i .Tatoo". Za ,0či boje meda" urađen je sjajan spot (prvo mesto u referendunnu kritičara ROCK-a te godine). Kritičari su ovoj ploči podarili još tri plasmana u istoj anketi: drugo mesto (kategorija rock sastava) i dva treća - kategorije albuma i singlova (,0či boje meda"), Za reakcije publike, egzaltirane izgledom Malog Loše i Bajage, još uvek je bilo prerano. Konačno, ni EKV nije bila nezadovoljna. Baštu SKC-a je punila kao od šale, Kulušić isto...
Uz put. .Tatoo" je stigao i na film (Tajvanska kanasta", Gorana Markovfća). Margita fenomenalno glumi sestru glavnog junaka, a ima i bend (naravno, kompletan EKV), koji u pivari izvodi Tatoo". Ovaj aspekt multimedijalnog rada nikako nije zanemarljiv u slučaju EKV. Mllan je snimao film ,Cma Marija", a Žika, sadašnji bubnjar EKV je profesionalni glumac. Margita je radila muziku za dve pozorišne predstave (.Klasni naprijatelj', Tri sestre") i TV-dramu .Plavi, Plavi". Pored toga Margita je sarađivala sa grupom Karlovy Wary, a Milan se bavio produkcijom (Gustav i njegovi dobrl duhovi, Fit.).
Ti si sav moj bol"
Ni 1986. godina nije mogla da prode bez personalnih promena. Ovoga puta, zbog neozbiljnosti je izleteo Firči (Marina, ah, Marina'), a za bubnjeve je seo jedan od najperspektivnijih mladih beogradskih bubnjara - Ivan Ranković, zvani Raka, bivši član grupe Tvrdo srca i velike uši. Njegovim dolaskom EKV nije dobila samo dobrog svirača svog instrumenta, već i kompletnog muzičara. Raka je solidan gitarista, dakle (barem idejno) mogao je doprineti kvalitetu novih kompozicja. Studio SIM je takođe imao novog gosta. Zvao se Emulator II i predstavfjao je prvi pravi sampler u našim krajevima. Pisac ovih redova se i te kako seća Margitine radosne face po povratku iz Zagreba. Ono što je iz ove saradnje čovek / mašina izašlo, slušao je radosno nekoliko nedelja kasnije... Svojim magičnim bojama, Emulator II je (što u oblasti korišćenja samplera u našim krajevima nije mnogo čest slučaj) doprineo pravom oplemenjenju zvuka EKV. Pametno, sve je to na sve strane rašireno u produkciji, pa je krajnji produkt bila vedra, jaka, skoro navijačka (u kompozicljama ,Ti si sav moj bol i ,Budi sam na ulici") ploča, pod nazivom ,S vetrom uz llce". Jasno, primedba nekih mojih kolega da ploča suviše duguje vinilnim ostvarenjima grupe Simple Mlnds stoji, no, čini mi se da nije sramota dobro i pošteno pozajmljivati od onih najvećih.
Dalje, ova ploča ima neviđeno dobru dinaniiku (za naše uslove, naravno), do vrhunca dovedenu EKV filosofiju u tekstovima, veliki hit - .Novac u rukama", i konačno, najmoćniju EKV pesmu do danas - .Tl sl sav moj bol" - onu istu koja će i najdrvenije na koncertima uspevati da razdrma. Lično, spisku pomenutih pesama rado bih pridodao .Kao da je bllo nekad', .Stvaran svet oko mene i Soba" koje su muzički najjaće, a koje svojim egzotičnim ritmičko-melodijskim rešenjima donose sasvim nov kvalitet opusu EKV. Sve zajedno, sasvim dovoljno za novu uspešnu seriju svirki i za dobre plasmane u godišnjim anketama: u anketi kritičara ROCK-a album je zauzeo četvrto mesto, a sama EKV je na petom (rock sastavi), i četvrtom mestu (scenski nastup), a Marglta na trećem (instrumenti sa klavijaturom). Iste godine, EKV snima živi album (5.11., Kulušić) koristeći na najbolji način rastuću populamost. Dobrom živom pločom ,EKV - live 1986." grupa je na najbolji način raznim pametnjakovićima dokazala da dobri zapisi sa živih dešavanja nisu karakteristika samo Engleza i Amerikanaca. (Čast Orgazmu, Valjku, i Kazalištu!). No, shodno svojoj lepršavoj pnrodi i neviđenoj energiji, Raka odlučuje da ode iz sastava kako bi, kao gitarista, sa svojim starim drugarima iz Tvrdog srca napravio Ulicu od meseca. '
Ljubav"... ah. Ljubav
Godina je 1987. Opet novi bubnjar, opet dobar, ovog puta Žika Todorović iz Dlscipline kičme. Ploča rađena u leto. Milan će kasnije za ROCK pričati kako ovaj, četvrti studijski album u karijeri grupe, nazvan ,Ljubav", nije pretrpeo veliki uticaj od strane producenta Teodora Janija (Theodore Yanni). U redu, nemam prava da nekom imputiram da greši, pogotovu kad priča o svom sopstvenom projektu (pa on je prisustvovao svim snimanjima) ali ja zaista stojim da je Janijeva zasluga u uspehu ovog albuma kod publike velika. Pre svega, to je snažna rock ploča, sa agresivnim gitarama i pumpajućom ritam-sekcijom. Drugo, to je ploča koja zvuči začuđujuće živo, gotovo kao da je snimana all together kako se radilo početkom šezdesetih... Treće, (a to je svakako i producentova zasluga), uspeo je da oseti hit (Zemlja). Pričajući posle nekog vremena sa ljudima iz PGP RTB-a, zaprepastio sam se zbog činjenice da na ovu pesmu niko u prvom momentu nije računao. A ona je zapravo nosila jednu snažnu, Ijudsku poruku koja je morala da privuče... Intimno, tekstovi su jača strana ove ploče. U stvari, ako bi se složili da je, muzički, ,S vetrom uz lice" najinteresantnija EKV ploća, tad EKV zaista svoj muzički iizraz na albumima koji slede postepeno pojednostavljuje, dobijajući time prostor za emitovanje (naroćito koncertno!) atomske enegije svirajući nešto lakše forme. Samo ovako radena ploča mogla je EKV preseliti a malih sala u velike hale. Imajući ovo u vidu, jasno je kako je EKV mogla tako lako da puni halu ,Pionir" (kapaciteta oko 6000 mesta) dva dana uzastopce. Još nešto je vrlo bitno. Čini se da je ova ploča kod publike probudila neke sasvim nove, tople emocije, a to upravo zbog takvih tekstova. Milan je to ovako objasnio:
"POP-ROCK" br. 139; januar 1990.
piše: Vojislav Pantić
povodom izbora Ekatarine Velike
za rock grupu godine u izboru "Pop-rock-a"
Album "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." (Jugoton, jul 1981) porodio je i zbrisao istovremeno najmoćniju postavu u istoriji beogradskog rock'n'rolla, Šarla akrobatu. Po kratkom postupku. Fanovi sa koncerata znali su da Milan, Koja i Vd neće propustiti priliku da na prvom (a, na žalost, i jedinom) solo-projektu protnu značajno više žestine od one koja se čula sa "Paket aranžmana".
No, oni drugi, koji su tražili deset novih pesama a la "Ona se budi", ovom pločom, svakako, nisu mogli biti zadovoljni. Zato je njen kvalitet, koji pored čisto muzičkog obuhvata i onaj eksperimentalni aspekt, bio glavni uzrok slabog komercijalnog uspeha. Ova ploča, jednostavno, nije ni zamišljena kao hit-ploča, pa takvih stvari nije ni imala. Nisu to bite ni "O,o,o..." ni "Ja želim jako", iako su se vrtele na radiju. Uz to, ploča je, posle izvesnog odlaganja termina za snimanje, objavljena tek u julu, u vreme kada su klinci već bili na moru. Za ozbiljnu promociju će na jesen biti kasno... Nervoza u bendu, kao rezultat neadekvatne koncertne aktivnosti (dakle i nedovoljnog trošenja viška energije) bila je vidljiva. Milan će kasnije prićati kako je jedini pravi solistićki koncert Šarla održan u LjubIjani, pred oko hiljadu srećnika. Uostalom, u to vreme u Beogradu je i bio trend ,koktel" svirki. Pod firmom BAS redovno je nastupalo više gurpa (i, verujte mi na reč, niko se nije obazirao ko svira prvi. a ko poslednji), no ovo je rađalo problem kod ozvučavanja bendova nestandardnog zvuka odnosno rasporeda instrumenata, kakav je Šarlo upravo bio.Isti problem se ponovio i na koncertima u Poljskoj u jesen 1981. Upravo sa ovim organizaciono - promocionalnim nezadovoljstvima javljao se jak kreativni sukob dve, kako će se sledećih godina ispostaviti, potpuno muzički različite ličnosti - agresivnog i prijavog Dušana Kojića, odnosno nežnog, emotivnog i melodičnog Milana Mladenovića.
Još jedna bitna ličnost u priči je Goran Vejvoda. Kao jedan od prvih koji su u gradu posedovali novu generaciju sintija (njegov CASIO VL-2 daće 1982. značajan doprinos neobičnom bogatstvu novih zvukova na ploči 0dbrana i poslednji dani' grupe Idoli), bio je, logično, pozvan od strane Vda (Ivan Vdović - bubnjevi) da obogati zvuk Šaria, ali je bio glatko odbijen od strane Kojića. Najviše se, medutim, razočarao Milan. Ideja o sintiju nlje ga napuštala. A Kojić je pretio da će, ukollko Mllan kupi sinti, istupiti iz grupe. E, to je već bilo ozbiljno! Za sinti, koji je toliko želeo, Milan n!)e imao para. Sa tako organizovanim Šarlom, nije ih mogao ni zaraditi. Postojao je, dakle, ravnopravno jak finansijski problem. Milan će ga reiiti tek 1987. Koja ga neće ni rešavati.
Ipak sinti!
Krajem sedamdesetlh, Milan Mladenović i Gagi Mihajlović jmali su postavu koja se zvala Limunovo drvo. Kako to obično biva u mnogim domaćim rock'n'roll pričama iz onog vremena, grupa je puno svirala, promenila priličan broj članova i spremala materijal za ploču kod Trulog u Zagrebu. Poslednja formacija: Milan i Gagi - gitare Koja - bas, Vd - bubnjevi, pojavila se aprila 1980. kao predgrupa Pankrtlma. U krajnjem očajanju, novi proboj pokušala je, što je uobičajeno (ali je, začudo, ovde značilo i priličnu pozitivnu promenu u filosofiji) promenom imena. Ovaj, prvi, koncert Šarla akrobate, bio je istovremeno i poslednji za Gagija. Svoja muzička opredeljenja Gagi ce sačuvati sve do jeseni 1981. Posle nekoliko svirki sa Dr. Spirom, i konaćno poslednje (Atelje 212) grupa koja je pratila Dr Splru odlućila je da nastavi svojim putem. Pored Gagija, svirali su još i Švaba (kasnije Du-Du-A, El. Org. - bas) i Dule (bubnjevi). U ovom triju Gagi će sačekati gnevnog Milana i nekako u isto vreme nazvati bend (i patentirati ime!) - Katarina II.
Tokom 1982. godjne, a u saglasju sa Milanovom ambicijom iz vremena Šarla, bendu se priključuje Margita, nesuđena kuma prvog rock'n'roll grafita u gradu iz ulice Maršala Tolbuhina - neko je, u vreme najluđe Papićeve medijske euforije za Dećaclma (kasnije Idolil na zidu ispisao MARGITA JE DEČAK. Margita je tek 1982 godine uspešno završavala arhitekturu, i, uporedo s tim važila za jednog od najtalentovanijih klasičnih mladih pijanista u gradu. No, energija koju je jedne večen u sali bioskopa Topčiderska zvezda" primila slušajući Katarinu II presudila je u korist sasvim treće stvari - rock'n'rolla.
Prvog maja 1982. godine, Margita je upoznala Ijude iz i El. Orgazma. Počelo je druženje i tako je upoznala i Milana. Motivisan Margltinom izuzetnom voljom za istraživanje za nju potpuno nove muzike i fenomenalrom tehnikom, Mllan je kupio sinti na kojem je Margita imala prilike da vežba. Konačno (posle povratka sa tromesečnog puta u SAD), Margita postaje stalni član ekipe ispunjavajući time u potpunosti Milanovu potrebu za klavijaturama u bendu. U isto vreme, grupi se priključio i Bojan Pečar (bas, ex. Via Talasj Počeo je ozbiljan rad na materijalu. Postojale su već Treba da se čisti", Vrt", ,Ja znam..." i .Jesen", i postojao je poziv za Zagrebački bijenale, s kog se Katarina vratila dobro primljena od publike, ali i zapažena (pozitivno!) u mnogim novinskim reportažama. (Pitajte Žiklća, svoje oduševljenje nije ni malo skrivao -.Džuboks" br. 164). Zakone profesionalnog bavljenja muzikom, koji su se posle ovakvih uspeha morali poštovati, prvi nije mogao da ispoštuje Dule. Njegova interesovanja, jednostavno, nisu bila dovoljno jaka. Umesto njega, neposredno pred unapred zakazano snimanje u studiju .Druga maca' Enca Lesića, u grupu dolazi Vd. Snimanje kod Enca razvuklo se na pet meseci, ali se snimljena Jesen' već vrtela na Dlskomeru Studlja B i bilo je krajnje vreme da se posao ubrza. U susret je izašla produkcija RTV Ljubljane, zakazano je novo snimanje u .Akvarijusu* i, za ukupno pedeset satl (!), krajem decembra 1983. godine rodena je prva ploča.
Gagi je takav čovek...
Naziv prvog albuma (kao i ime grupe - .Katarina II") laika bi mogao prevariti da se radi o još jednom nemaštovitom projektu u jugoslovenskom rock'n'rollu. Stvarnost je bila sasvim suprotna. Na ploči je elegantno promešana Šartova punkoidnost kroz Bojanovo i Margitino klasičarsko nasleđe (muzički), odnosno, Milanova artistička senzibilnost kroz Gagijevu blago naglašenu angažovanost (tekstovi).
Zaboravljenom Hammond zvuku iz Margitinog sintija, koji je Katarinu II prevlačio patinom nekih ranijjh vremena, suprotstavljaju se ovde nove ideje (suzdržani beli reggae Police, i funk Talking Heads). Posebno to važi za ovo drugo. Headsoidne su ,Ja znam..." i Treba da se ćlsti" (obe verzije). Headsoidan je i Milanov način ispevanja, često recitovanje i brojni krikovi.
Uz sve navedeno, ploča je nosila sjajan potencijal za koncertno izvođenje. Sve je, zapravo, ostalo u skicama što ide, svakako, na dušu i kratkom roku za snimanje), a tekstovi, iako nadrealistički. sasvim su zgodno bili pamtljivi što je, naravno, produkovalo prave horove oduševIjenih fanova u publici. Zato je i logično da Milan nije mogao da čeka Gagijev povratak iz vojske. Ploču je trebalo hitno promovisati. Kada se Gagi vratio, Katarina II je imala-novog bubnjara (Vda je zamenio Firči) i nekoliko novih stvari, vidno komercijalnijih i stilski ujednačenijih. Ni Gagija, međutim, nije više zanimao ozbiljan rad... Godine 1985, povodom objavljivanja drugog albuma, Mllan će to objasniti ovakvim rečima:
- Gagi je sjajan gitarista. Međutim, on je čovek koji nikad neće dati sve od sebe da bi grupa što bolje funkcionisala. I, mrzeće ga da pomeri pojaćalo prema sebi, da okrene zvučnik kako bi se bolje čuo. Sve vreme sebe zavarava da nešto radi a, u stvari, ne radi ništa i ništa ne daje od sebe, iako bi mogao mnogo da pruži. Ali, jednostavno, takav je čovek. A za takve Ijude nema mesta - ili ćeš da radlš nešto kako treba ili nećeš da radiš nikako...
Očl boje meda
Uspešni koncerti po klubovima i manjim salama - ravnopravno u tri najveća rock'n'roll centra (Zagreb, Ljubljana, Beograd) bili su idealan poligon za ispitivanje novog zvuka. Već na sledećoj ploči pesme će postati komunikativnije, pitkije, ne izgubivši pri tom nadrealističnost i specifičnu muzičku boju. Ovo je potpuno razumljivo ako se pogleda poleđina omota prve ploče - najnekomunikativnije tekstove (mada nikako ne i loše!) - ,Vrt" i ,Platforme" napisao je upravo Gagi.
Za snimanje drugog albuma odabran je tada tek otvoreni studio SIM, u Zagrebu. Ploča je nastajala tokom janura i februara 1985, imajući neprijatnu sudbinu da svoje izdavanje dočeka u vreme najveće euforije klinaca za Bajagom, Plavim orkestrom i Dugmetom. Za razliku od tri navedena sastava.koji su svoje omote peglali tako da budu po ukusu male dece i starih čika, sa omota albuma grupe Ekatarina Velika, istog nazlva (Gagi je, setimo se, imao pravo na ime Katarina II) gledall su Milan, Magi, Bojan i Firči, iscrtani po licu i telu raznim simbolima (krstovi i drugo), nalik indijanskom obrednom tetovažu. Omot krajnje psihodeličan, čak mističan, pakovao je mnogo otvoreniju ploču od prvenca no, ipak, dovoljno daleku od šablona neophodnog za tiraže izražene u stotinama hiljada primeraka. Otvorenost su nosile pre svega kompozicije ,Modro i zeleno" (istovremeno i favorit dole potpisanog!), ,To sam ja" i .Tatoo". Za ,0či boje meda" urađen je sjajan spot (prvo mesto u referendunnu kritičara ROCK-a te godine). Kritičari su ovoj ploči podarili još tri plasmana u istoj anketi: drugo mesto (kategorija rock sastava) i dva treća - kategorije albuma i singlova (,0či boje meda"), Za reakcije publike, egzaltirane izgledom Malog Loše i Bajage, još uvek je bilo prerano. Konačno, ni EKV nije bila nezadovoljna. Baštu SKC-a je punila kao od šale, Kulušić isto...
Uz put. .Tatoo" je stigao i na film (Tajvanska kanasta", Gorana Markovfća). Margita fenomenalno glumi sestru glavnog junaka, a ima i bend (naravno, kompletan EKV), koji u pivari izvodi Tatoo". Ovaj aspekt multimedijalnog rada nikako nije zanemarljiv u slučaju EKV. Mllan je snimao film ,Cma Marija", a Žika, sadašnji bubnjar EKV je profesionalni glumac. Margita je radila muziku za dve pozorišne predstave (.Klasni naprijatelj', Tri sestre") i TV-dramu .Plavi, Plavi". Pored toga Margita je sarađivala sa grupom Karlovy Wary, a Milan se bavio produkcijom (Gustav i njegovi dobrl duhovi, Fit.).
Ti si sav moj bol"
Ni 1986. godina nije mogla da prode bez personalnih promena. Ovoga puta, zbog neozbiljnosti je izleteo Firči (Marina, ah, Marina'), a za bubnjeve je seo jedan od najperspektivnijih mladih beogradskih bubnjara - Ivan Ranković, zvani Raka, bivši član grupe Tvrdo srca i velike uši. Njegovim dolaskom EKV nije dobila samo dobrog svirača svog instrumenta, već i kompletnog muzičara. Raka je solidan gitarista, dakle (barem idejno) mogao je doprineti kvalitetu novih kompozicja. Studio SIM je takođe imao novog gosta. Zvao se Emulator II i predstavfjao je prvi pravi sampler u našim krajevima. Pisac ovih redova se i te kako seća Margitine radosne face po povratku iz Zagreba. Ono što je iz ove saradnje čovek / mašina izašlo, slušao je radosno nekoliko nedelja kasnije... Svojim magičnim bojama, Emulator II je (što u oblasti korišćenja samplera u našim krajevima nije mnogo čest slučaj) doprineo pravom oplemenjenju zvuka EKV. Pametno, sve je to na sve strane rašireno u produkciji, pa je krajnji produkt bila vedra, jaka, skoro navijačka (u kompozicljama ,Ti si sav moj bol i ,Budi sam na ulici") ploča, pod nazivom ,S vetrom uz llce". Jasno, primedba nekih mojih kolega da ploča suviše duguje vinilnim ostvarenjima grupe Simple Mlnds stoji, no, čini mi se da nije sramota dobro i pošteno pozajmljivati od onih najvećih.
Dalje, ova ploča ima neviđeno dobru dinaniiku (za naše uslove, naravno), do vrhunca dovedenu EKV filosofiju u tekstovima, veliki hit - .Novac u rukama", i konačno, najmoćniju EKV pesmu do danas - .Tl sl sav moj bol" - onu istu koja će i najdrvenije na koncertima uspevati da razdrma. Lično, spisku pomenutih pesama rado bih pridodao .Kao da je bllo nekad', .Stvaran svet oko mene i Soba" koje su muzički najjaće, a koje svojim egzotičnim ritmičko-melodijskim rešenjima donose sasvim nov kvalitet opusu EKV. Sve zajedno, sasvim dovoljno za novu uspešnu seriju svirki i za dobre plasmane u godišnjim anketama: u anketi kritičara ROCK-a album je zauzeo četvrto mesto, a sama EKV je na petom (rock sastavi), i četvrtom mestu (scenski nastup), a Marglta na trećem (instrumenti sa klavijaturom). Iste godine, EKV snima živi album (5.11., Kulušić) koristeći na najbolji način rastuću populamost. Dobrom živom pločom ,EKV - live 1986." grupa je na najbolji način raznim pametnjakovićima dokazala da dobri zapisi sa živih dešavanja nisu karakteristika samo Engleza i Amerikanaca. (Čast Orgazmu, Valjku, i Kazalištu!). No, shodno svojoj lepršavoj pnrodi i neviđenoj energiji, Raka odlučuje da ode iz sastava kako bi, kao gitarista, sa svojim starim drugarima iz Tvrdog srca napravio Ulicu od meseca. '
Ljubav"... ah. Ljubav
Godina je 1987. Opet novi bubnjar, opet dobar, ovog puta Žika Todorović iz Dlscipline kičme. Ploča rađena u leto. Milan će kasnije za ROCK pričati kako ovaj, četvrti studijski album u karijeri grupe, nazvan ,Ljubav", nije pretrpeo veliki uticaj od strane producenta Teodora Janija (Theodore Yanni). U redu, nemam prava da nekom imputiram da greši, pogotovu kad priča o svom sopstvenom projektu (pa on je prisustvovao svim snimanjima) ali ja zaista stojim da je Janijeva zasluga u uspehu ovog albuma kod publike velika. Pre svega, to je snažna rock ploča, sa agresivnim gitarama i pumpajućom ritam-sekcijom. Drugo, to je ploča koja zvuči začuđujuće živo, gotovo kao da je snimana all together kako se radilo početkom šezdesetih... Treće, (a to je svakako i producentova zasluga), uspeo je da oseti hit (Zemlja). Pričajući posle nekog vremena sa ljudima iz PGP RTB-a, zaprepastio sam se zbog činjenice da na ovu pesmu niko u prvom momentu nije računao. A ona je zapravo nosila jednu snažnu, Ijudsku poruku koja je morala da privuče... Intimno, tekstovi su jača strana ove ploče. U stvari, ako bi se složili da je, muzički, ,S vetrom uz lice" najinteresantnija EKV ploća, tad EKV zaista svoj muzički iizraz na albumima koji slede postepeno pojednostavljuje, dobijajući time prostor za emitovanje (naroćito koncertno!) atomske enegije svirajući nešto lakše forme. Samo ovako radena ploča mogla je EKV preseliti a malih sala u velike hale. Imajući ovo u vidu, jasno je kako je EKV mogla tako lako da puni halu ,Pionir" (kapaciteta oko 6000 mesta) dva dana uzastopce. Još nešto je vrlo bitno. Čini se da je ova ploča kod publike probudila neke sasvim nove, tople emocije, a to upravo zbog takvih tekstova. Milan je to ovako objasnio:
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:12 pm
EKATARINA VELIKA (DRUGI DIO)
• Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reći (Ljubav. zemlja, istina, sloboda... prim. V. P) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem...
U izboru kritičara ROCK-a, .Ljubav" se 1987. godine nalazi na drugom mestu. U izboru publike, EKV ima čak šest plasmana: peta mesta (kategorije .rock sastav 1987., ,pevač 1987.' i .scenski nastup 1987."), četvrto mesto (kategorija ,albumi 1987.') te dva Margitina plasmana (treće mesto - klavijaturisti, odnosno drugo mesto - .najseksepilnija rockerka").
»Samo par godina za nas"
Vreme današnje, godina 1989. Posle uspešne turneje u 1988. godini, grupa je ponovo ušla u studio i svoji peti studijski album završila krajem januara. Ploća ,Samo par godlna za nas" izaziva podeljena mišljenja kod krrtičara, često pnlično negativna. O čemu se međutirn, radi. Otkrivši recept za stvarnje solidne komercijalne ploće, EKV je ovu ploću osmislio po ugledu na prethodnu, zadržavši karakterističnu EKV liriku i prepoznatljiv zvuk, ali sve zajedno još više uprostivši. To je siguran put i vrlo verovatno zvući konstatacija da EKV ne može da snimi lošu ploču. Takođe verovatno izgleda činjenica da EKV i od najjednostavnije melodije može da izgura hit. Na ovim prostorima oni još uvek nemaju adekvatne plagijatore, a znajući ih, odnosno znajući koliko oni zaista žive muziku koju sviraju, teško da će pravih plagijatora ikad imati.
Pričajući o najsvežijim momentima iz delovanja grupe, obavezno moram da pomenem da kvalitet njihovog scenskog nastupa i ove godine ide uzlaznom linijom, te da po čvrstoj i moćnoj svirci uživo sada u zemlji zaisla nemaju konkurente. Publika to itekako oseća. EKV je jedan od retkih bendova koje i danas, u surovo vreme nacionalnih podela, može ravnopravno dobro napuniti sale u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu.
Konačno, svojim ovogodišnjim nastupom na Festivalu EBU u Novom Sadu, EKV je skinula još jednu bezrazložnu mistifikaciju o domaćem rock'n'rolfu. Dokazala je da rock sastav, ako se profesionalno i pametno ponaša može dobro zvučati i preko televizije.
Verujući, intimno, u snagu i nepresušnu kreativnost pojedinaca i celog benda, toplo se nadam da će ovo priznanje inicirati neku, makar malu pozitivnu promenu, koja u ovako sušnim domaćim muzičkim vremenima može delovati kao prava pozitivna injekcija.
Jer, kako drukčije da sačuvaš sebe od promene sem putem promene...
Sve naravno, još jednom, pre svega za dobrobit rock'n'rolla...
======================================================
DODATAK:
"UKUS NESTAŠNIH"; br. 4 ; januar 1995.
piše: Petar Janjatović
Pred rat, avgusta 1991. izlazi im album "Dum-dum". Na omotu Milan sa srebrnim pištoljem uperenim u slepoočnicu. Za njega, koji je roden u Zagrebu, kao klinac živeo u Sarajevu a ključne stvari doživeo i ostvario u Beogradu, umiranje jedne zemlje je sigurno bilo veoma bolno. Album "Dum Dum" je stigao u vreme kada je rock muzika postala potpuno marginalna stvar. Pesme kao "Zabranjujem", "Glad", "Hladan", "Bledo" više nisu imale do koga da dopru.
Ratno vreme Ekatarina Velika je provela kao i većina drugih muzičara: zbunjeno i zanemelo. Sa kolegama Milan je početkom 1992. godine formirao ad hoc grupu Rimtutituki i snimili su sugestivnu pesmu "Slusaj ' vamo" sa ključnim refrenom "Mir, brate, mir". Zatim je počeo rat u Bosni.
Leta 1993. godine, posle duže pauze, sa Markom Milivojevićem za bubnjevima i Dragišom Uskokovićem - Ćimom na basu objavili su, sada već poslednji album "Neko nas posmatra" na kome se, za mnoge sasvim neočekivano, naišli Milanovi tekstovi ispunjeni optimizmom i verom u budućnost. Povodom te ploče je izjavio: "Da sam 1980. mogao da zavirim u današnje vrerne, mislim da bih bio zadovoljan sobom. Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio. Pesma "Ponos ostaje", koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već desava, čovek može da kaže miran sam jer nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde."
Početkom septembra 1993. EKV zajedno sa Električnim orgazmom i Partibrejkersima odlazi u Prag i Berlin gde na koncertima nazvanim "Ko to tamo pjeva" sviraju zajedno sa zagrebačkim Vješticama. Sviraju pretežno pred publikom koju čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.
Par meseci posle toga Milan odlazi u Brazil kod svog druga Mitra Subotića koji je svojevremeno u Novom Sadu delovao pod umetničkim imenom Rex Ilusivi. Mitar i Milan su već ranije radili zajedničku muziku, a ovog puta sa brazilskim muzičarima snimaju neobičan, ezoteričan materijal pod nazivom "Anđeoski dah". Milan u isto vreme gostuje na snimanju ploče jedne brazilske pevačice. "Andeoski dah" je zasada daleko od ušiju publike ali nudi pitak eksperiment, poigravanje udaraljkama i glasom, nudi jednog drugačijeg Milana, zainteresovanog za muziku tog nekog trećeg sveta, zainteresovanog za dalja muzička koračanja. U isto vreme se zanima za nove instrumente pa tako počinje da vežba trubu. Svoje planove ipak ne uspeva da ostvari. Čovek koji je vrlo davno proniknuo laž i mimikriu zaustavljen je na pola puta. Ne baveći se banalnim i direktnim slikama, na svojim pločama je svojevemeno iscrtao buducnost koja nas je snašla, pevajući mnogo pre raspada Jugoslavije da je ostalo "Još samo par godina za nas", da "Tonemo" da je ovo ipak Zemlja za nas, zemlja za sve naše Ijude" i da treba ostati. Ne predavati se i ne otići. Njegovu poruku su shvatale samo hiljade klinaca u publici i niko više. Političari i onako nemaju pojma o rok muzici.
Poslednji put kad sam s njim razgovarao za novine, leta 1993. za kraju intervjua sam mu, sasvim slučajno, postavio pitanje, šta misli koliko je godina ostalo za nas. "Jedino trideset, četrdeset. Za tebe i mene".
• Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reći (Ljubav. zemlja, istina, sloboda... prim. V. P) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem...
U izboru kritičara ROCK-a, .Ljubav" se 1987. godine nalazi na drugom mestu. U izboru publike, EKV ima čak šest plasmana: peta mesta (kategorije .rock sastav 1987., ,pevač 1987.' i .scenski nastup 1987."), četvrto mesto (kategorija ,albumi 1987.') te dva Margitina plasmana (treće mesto - klavijaturisti, odnosno drugo mesto - .najseksepilnija rockerka").
»Samo par godina za nas"
Vreme današnje, godina 1989. Posle uspešne turneje u 1988. godini, grupa je ponovo ušla u studio i svoji peti studijski album završila krajem januara. Ploća ,Samo par godlna za nas" izaziva podeljena mišljenja kod krrtičara, često pnlično negativna. O čemu se međutirn, radi. Otkrivši recept za stvarnje solidne komercijalne ploće, EKV je ovu ploću osmislio po ugledu na prethodnu, zadržavši karakterističnu EKV liriku i prepoznatljiv zvuk, ali sve zajedno još više uprostivši. To je siguran put i vrlo verovatno zvući konstatacija da EKV ne može da snimi lošu ploču. Takođe verovatno izgleda činjenica da EKV i od najjednostavnije melodije može da izgura hit. Na ovim prostorima oni još uvek nemaju adekvatne plagijatore, a znajući ih, odnosno znajući koliko oni zaista žive muziku koju sviraju, teško da će pravih plagijatora ikad imati.
Pričajući o najsvežijim momentima iz delovanja grupe, obavezno moram da pomenem da kvalitet njihovog scenskog nastupa i ove godine ide uzlaznom linijom, te da po čvrstoj i moćnoj svirci uživo sada u zemlji zaisla nemaju konkurente. Publika to itekako oseća. EKV je jedan od retkih bendova koje i danas, u surovo vreme nacionalnih podela, može ravnopravno dobro napuniti sale u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu.
Konačno, svojim ovogodišnjim nastupom na Festivalu EBU u Novom Sadu, EKV je skinula još jednu bezrazložnu mistifikaciju o domaćem rock'n'rolfu. Dokazala je da rock sastav, ako se profesionalno i pametno ponaša može dobro zvučati i preko televizije.
Verujući, intimno, u snagu i nepresušnu kreativnost pojedinaca i celog benda, toplo se nadam da će ovo priznanje inicirati neku, makar malu pozitivnu promenu, koja u ovako sušnim domaćim muzičkim vremenima može delovati kao prava pozitivna injekcija.
Jer, kako drukčije da sačuvaš sebe od promene sem putem promene...
Sve naravno, još jednom, pre svega za dobrobit rock'n'rolla...
======================================================
DODATAK:
"UKUS NESTAŠNIH"; br. 4 ; januar 1995.
piše: Petar Janjatović
Pred rat, avgusta 1991. izlazi im album "Dum-dum". Na omotu Milan sa srebrnim pištoljem uperenim u slepoočnicu. Za njega, koji je roden u Zagrebu, kao klinac živeo u Sarajevu a ključne stvari doživeo i ostvario u Beogradu, umiranje jedne zemlje je sigurno bilo veoma bolno. Album "Dum Dum" je stigao u vreme kada je rock muzika postala potpuno marginalna stvar. Pesme kao "Zabranjujem", "Glad", "Hladan", "Bledo" više nisu imale do koga da dopru.
Ratno vreme Ekatarina Velika je provela kao i većina drugih muzičara: zbunjeno i zanemelo. Sa kolegama Milan je početkom 1992. godine formirao ad hoc grupu Rimtutituki i snimili su sugestivnu pesmu "Slusaj ' vamo" sa ključnim refrenom "Mir, brate, mir". Zatim je počeo rat u Bosni.
Leta 1993. godine, posle duže pauze, sa Markom Milivojevićem za bubnjevima i Dragišom Uskokovićem - Ćimom na basu objavili su, sada već poslednji album "Neko nas posmatra" na kome se, za mnoge sasvim neočekivano, naišli Milanovi tekstovi ispunjeni optimizmom i verom u budućnost. Povodom te ploče je izjavio: "Da sam 1980. mogao da zavirim u današnje vrerne, mislim da bih bio zadovoljan sobom. Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio. Pesma "Ponos ostaje", koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već desava, čovek može da kaže miran sam jer nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde."
Početkom septembra 1993. EKV zajedno sa Električnim orgazmom i Partibrejkersima odlazi u Prag i Berlin gde na koncertima nazvanim "Ko to tamo pjeva" sviraju zajedno sa zagrebačkim Vješticama. Sviraju pretežno pred publikom koju čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.
Par meseci posle toga Milan odlazi u Brazil kod svog druga Mitra Subotića koji je svojevremeno u Novom Sadu delovao pod umetničkim imenom Rex Ilusivi. Mitar i Milan su već ranije radili zajedničku muziku, a ovog puta sa brazilskim muzičarima snimaju neobičan, ezoteričan materijal pod nazivom "Anđeoski dah". Milan u isto vreme gostuje na snimanju ploče jedne brazilske pevačice. "Andeoski dah" je zasada daleko od ušiju publike ali nudi pitak eksperiment, poigravanje udaraljkama i glasom, nudi jednog drugačijeg Milana, zainteresovanog za muziku tog nekog trećeg sveta, zainteresovanog za dalja muzička koračanja. U isto vreme se zanima za nove instrumente pa tako počinje da vežba trubu. Svoje planove ipak ne uspeva da ostvari. Čovek koji je vrlo davno proniknuo laž i mimikriu zaustavljen je na pola puta. Ne baveći se banalnim i direktnim slikama, na svojim pločama je svojevemeno iscrtao buducnost koja nas je snašla, pevajući mnogo pre raspada Jugoslavije da je ostalo "Još samo par godina za nas", da "Tonemo" da je ovo ipak Zemlja za nas, zemlja za sve naše Ijude" i da treba ostati. Ne predavati se i ne otići. Njegovu poruku su shvatale samo hiljade klinaca u publici i niko više. Političari i onako nemaju pojma o rok muzici.
Poslednji put kad sam s njim razgovarao za novine, leta 1993. za kraju intervjua sam mu, sasvim slučajno, postavio pitanje, šta misli koliko je godina ostalo za nas. "Jedino trideset, četrdeset. Za tebe i mene".
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:15 pm
POSLEDNJI INTERVJU MILANA MLADENOVIĆA:
I muzika je poruka
"RITAM", novembar 1994.
piše: Miljana Aksić
"Malo je Ijudi koji imaju šta da kažu svojoj publici". Gotovo sam bila sigurna i tada, početkom avgusta ove godine, a sada sam potpuno uverena, da je ova rečenica jednog od takvih retkih i izuzetnih Ijudi kakav je Milan Mladenović, izrečena na našem poslednjem susretu, apsolutno tačna.
Neposrednog povoda za razgovor, barem onakvog kakvog tako strogo i kruto zahtevaju dnevne novine nije bilo, ali razloga da se napravi intervju sa Milanom je, kao i uvek, bilo mnogo. EKV je proteklog leta odsvirala seriju sjajnih i dobro posećenih koncerata (poslednji, nekoliko dana pre našeg razgovora, 29. jula u bašti KST-a), Milan je gostovao na ploči Partibrejkersa, planirao da objavi materijal snimljen početkom godine u Brazilu sa grupom Angel's breath, da u septemhru Ekatarina udje u studio...
Deo ovog razgovora objavljen je sredinom avgusta 1994. u "Večernjim novostima". kao tekst sa naslovom "Šifra za novu publiku".
OSEĆAJ NOVOG
Listajući sada beleske koje su ostale sa tog intervjua, gotovo da bole i dobijaju prizvuk ironije sudbine posebno one rečenice iz kojih zrači pozitivizam:
"Imam osećaj nekog novog početka. Za dva meseca odsvirali smo 16 koncerata, neke na moru, neke na "kontinentu". Ali i ti koje smo svirali na moru nisu bili "morski". Odradili smo ih do kraja profesionalno. Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i Ijude iz drugih bandova. Beogradske grupe - EKV, Elektricni orgazam, Partibrejkeisi - prosle su sportsko-tamičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije".
Na letošnjim koncertima EKV bila je vidljiva i smena generacija u publici. Klinci koji su u vreme "novog vala" tek kretali u osnovnu školu ili još bili u obdaništu, znali su i pevusili i tekstove sa prvih ploča.
"Postoji veoma malo bandova koji govore nešto smisleno o onome cime smo svi trenutno okruženi. Zato se i ti mladi ljudi okreću bendovima od kojih imaju šta da čuju. Mi govorimo jednostavnim rock'n'roll recnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje i Ijudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke, i kada pokušaju da pridu nasoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama nasih pesama može
da pronadje život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje, jer jedino ako se razumemo možemo da ucinimo nešto da nam svima bude bolje".
Nesporazum o kojem je govorio bio je veoma konkretan i odnosio se jedan napis koji se ovih dana pojavio u stampi, na jedan pokusaj da se "protumače" skrivene poruke.
BRAZIL - DRUGA PLANETA
Posebno zanimljivo bilo je čuti Milanove impresi|e iz Brazila: "Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz nase perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te Ijude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno. Žive pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. Brazil je siromašna zemlja ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bi od njih i mi mogli da naučimo kako da budemo tolerantniji i opusteniji".
O ploči koju je snimio sa Angel's breath, grupom u kojoj su pored njega bili Mitar Subotić (nekada poznat kao Rex Ilusivii) i Brazilci Zo Paraiba i Fabio Golfeti, nlje govorio mnogo - "čuće se kada se na jesen pojavi". Pesme koje su otpevane na portugalskorn i srpskom okarakterisao je muzicki kao -psihodelični samba-rok na balkanski način". Interesovalo me je i zašto nije, uprkos mnogim putovanjima po svetu, poput dosta njegovih prijatelja, ali i čitave reke Ijudi iz njegove generacije, otišao u inostranstvo.
"Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom - ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nesto uradis, nesto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. Neću zato nikud otići, ali ću sigurno putovati kako bih upoznao i nesto što je drugačije".
ZVUK SMO - MI
Kako ni sama česo nisam bila načisto da li je Milan pre svega muzičar, a potom pesnik ili obnuto, intrigiralo me je i šta je njemu kao autoru vise znacilo, da li je u samom procesu stvaranja rnuzika inicirala stihove ili stihovi muziku.
"Poruka je u svakom slucaju na prvom mestu, ali je ne bi bilo bez muzike. Čak i muzika bez teksta sadrži poruku. Kada je rec o konkretnim pesmama koje smo napravili - kažem mi, jer u grupi postoji specifičan proces rada u kome svi učestvuju - nekada je značajnije jedno, nekada drugo. Dešavalo se i to da neke reči podvučene muzikom dobiju sasvim novo značenje. Čini mi se zato da su u rock'n'rollu poezija i muzika jedan medij. Skupe se u jednu loptu koju ne možeš da podeliš, jer ako je presečeš po polovini, ona se više ne kotrlja".
Ono u čemu su Ekatarina velika i Milan Mladenović bili skoro beskompromisni poslednjih deset godina je odupiranje trendovima koji su se nametali i na domaćoj i na svetskoj sceni. Sa svim menama i personalnim promenaina u grupi, zvucali su iskljucivo kao EKV, pa je neminovno bilo i zapitati kako su kao takvi uspeli da opstanu i ostanu dosledni sebi.
"Upornošću. Bili smo veoma uporni da bismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata u bivšoj i u skraćenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu. Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, sto je normalno, da to propustis kroz sebe. Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, sto ne znaci da ne priznajemo tuđi. Po tome sto smo različiti, sto imamo svoj jezik smo valjda i interesantni Ijudima. Muzika je nešto sto čovek nosi u sebi. I kada sviramo zajedno, to je nešto sto izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi, Mi se menjamo, a sa nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite".
Dotakli smo se i onoga što tišti sve koji od rock'n'rolla "jedu hleb" - premalog prostora u medijima, marginalizacije, okretanja klinaca "narodnjacima"...
"Gladni su muzike i zabave, a kada si gladan, jedeš ono sto je na trpezi".
Miljana Aksić
I muzika je poruka
"RITAM", novembar 1994.
piše: Miljana Aksić
"Malo je Ijudi koji imaju šta da kažu svojoj publici". Gotovo sam bila sigurna i tada, početkom avgusta ove godine, a sada sam potpuno uverena, da je ova rečenica jednog od takvih retkih i izuzetnih Ijudi kakav je Milan Mladenović, izrečena na našem poslednjem susretu, apsolutno tačna.
Neposrednog povoda za razgovor, barem onakvog kakvog tako strogo i kruto zahtevaju dnevne novine nije bilo, ali razloga da se napravi intervju sa Milanom je, kao i uvek, bilo mnogo. EKV je proteklog leta odsvirala seriju sjajnih i dobro posećenih koncerata (poslednji, nekoliko dana pre našeg razgovora, 29. jula u bašti KST-a), Milan je gostovao na ploči Partibrejkersa, planirao da objavi materijal snimljen početkom godine u Brazilu sa grupom Angel's breath, da u septemhru Ekatarina udje u studio...
Deo ovog razgovora objavljen je sredinom avgusta 1994. u "Večernjim novostima". kao tekst sa naslovom "Šifra za novu publiku".
OSEĆAJ NOVOG
Listajući sada beleske koje su ostale sa tog intervjua, gotovo da bole i dobijaju prizvuk ironije sudbine posebno one rečenice iz kojih zrači pozitivizam:
"Imam osećaj nekog novog početka. Za dva meseca odsvirali smo 16 koncerata, neke na moru, neke na "kontinentu". Ali i ti koje smo svirali na moru nisu bili "morski". Odradili smo ih do kraja profesionalno. Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i Ijude iz drugih bandova. Beogradske grupe - EKV, Elektricni orgazam, Partibrejkeisi - prosle su sportsko-tamičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije".
Na letošnjim koncertima EKV bila je vidljiva i smena generacija u publici. Klinci koji su u vreme "novog vala" tek kretali u osnovnu školu ili još bili u obdaništu, znali su i pevusili i tekstove sa prvih ploča.
"Postoji veoma malo bandova koji govore nešto smisleno o onome cime smo svi trenutno okruženi. Zato se i ti mladi ljudi okreću bendovima od kojih imaju šta da čuju. Mi govorimo jednostavnim rock'n'roll recnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje i Ijudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke, i kada pokušaju da pridu nasoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama nasih pesama može
da pronadje život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje, jer jedino ako se razumemo možemo da ucinimo nešto da nam svima bude bolje".
Nesporazum o kojem je govorio bio je veoma konkretan i odnosio se jedan napis koji se ovih dana pojavio u stampi, na jedan pokusaj da se "protumače" skrivene poruke.
BRAZIL - DRUGA PLANETA
Posebno zanimljivo bilo je čuti Milanove impresi|e iz Brazila: "Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz nase perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te Ijude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno. Žive pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. Brazil je siromašna zemlja ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bi od njih i mi mogli da naučimo kako da budemo tolerantniji i opusteniji".
O ploči koju je snimio sa Angel's breath, grupom u kojoj su pored njega bili Mitar Subotić (nekada poznat kao Rex Ilusivii) i Brazilci Zo Paraiba i Fabio Golfeti, nlje govorio mnogo - "čuće se kada se na jesen pojavi". Pesme koje su otpevane na portugalskorn i srpskom okarakterisao je muzicki kao -psihodelični samba-rok na balkanski način". Interesovalo me je i zašto nije, uprkos mnogim putovanjima po svetu, poput dosta njegovih prijatelja, ali i čitave reke Ijudi iz njegove generacije, otišao u inostranstvo.
"Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom - ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nesto uradis, nesto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. Neću zato nikud otići, ali ću sigurno putovati kako bih upoznao i nesto što je drugačije".
ZVUK SMO - MI
Kako ni sama česo nisam bila načisto da li je Milan pre svega muzičar, a potom pesnik ili obnuto, intrigiralo me je i šta je njemu kao autoru vise znacilo, da li je u samom procesu stvaranja rnuzika inicirala stihove ili stihovi muziku.
"Poruka je u svakom slucaju na prvom mestu, ali je ne bi bilo bez muzike. Čak i muzika bez teksta sadrži poruku. Kada je rec o konkretnim pesmama koje smo napravili - kažem mi, jer u grupi postoji specifičan proces rada u kome svi učestvuju - nekada je značajnije jedno, nekada drugo. Dešavalo se i to da neke reči podvučene muzikom dobiju sasvim novo značenje. Čini mi se zato da su u rock'n'rollu poezija i muzika jedan medij. Skupe se u jednu loptu koju ne možeš da podeliš, jer ako je presečeš po polovini, ona se više ne kotrlja".
Ono u čemu su Ekatarina velika i Milan Mladenović bili skoro beskompromisni poslednjih deset godina je odupiranje trendovima koji su se nametali i na domaćoj i na svetskoj sceni. Sa svim menama i personalnim promenaina u grupi, zvucali su iskljucivo kao EKV, pa je neminovno bilo i zapitati kako su kao takvi uspeli da opstanu i ostanu dosledni sebi.
"Upornošću. Bili smo veoma uporni da bismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata u bivšoj i u skraćenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu. Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, sto je normalno, da to propustis kroz sebe. Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, sto ne znaci da ne priznajemo tuđi. Po tome sto smo različiti, sto imamo svoj jezik smo valjda i interesantni Ijudima. Muzika je nešto sto čovek nosi u sebi. I kada sviramo zajedno, to je nešto sto izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi, Mi se menjamo, a sa nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite".
Dotakli smo se i onoga što tišti sve koji od rock'n'rolla "jedu hleb" - premalog prostora u medijima, marginalizacije, okretanja klinaca "narodnjacima"...
"Gladni su muzike i zabave, a kada si gladan, jedeš ono sto je na trpezi".
Miljana Aksić
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:16 pm
"POP-ROCK"; 7. mart 1990.
piše Zoran Trbović
MILAN MLADENOVIĆ: interview
- Kako se miriš sa činjenicom da si postao zvezda?
- Pa malo je neprijatno jer ne možes više da radiš šta hoćeš, Ijudi te sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim sa tim uveličavanjem na svim mogućim poljima, vremenom koje provedeš u razgovoru sa Ijudima koji te zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To može da bude vrlo neprijatno.
- Kao vanredno kvalitetan pevač, moraš biti svestan svoje snage. Da li te u tom smislu prožima neko posebno osećanje?
- Ne, ništa posebno Sve je to normalno ali čovek teško može da se pomiri s tim da izgubi svoju slobodu. Međutim, kod mene to još nije u tolikim razmerama da bi predstavljalo veliki problem.
- Šta misliš, kako se vaša muzika i tekstovi odnose prema generaciji kojoj se obraćate?
- Ovako mi smo mala grupa gorkih Ijudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, delimično nije. Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča, Ijudi će staviti tu ploču na gramofon, kasetu u kasetofon i slušati napredne misli, a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Zbog toga volim da kažem da EKV nije u jurnjavi za što većim brojem tih Ijudi, mi radimo jednostavno ono što nam se u određenom trenutku dopada. Međutim, mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo. E, sad. da li je to što je u nama došlo pre no što smo počeli da sviramo, ili posle, kada smo postaili grupa, to je pitanje toga što smo mi muzičari, što jako volimo muziku i što je muzika nešto što nas jako okupira, u svakom trenutku. To je jedna forma koja nam dopušta da neke stvari kažemo indirektno, da napravimo od njih neku vrstu definitivne estetike, a način na koji to govorimo zavisi od tog osećanja jake Ijubavi prema muzici. Jednostavnije rečeno, ne želimo ni da pokvarimo muziku time što ćemo u prvi plan gurnuti tekst, niti želimo da pokvarimo tekst time što ćemo u prvi plan da gurnemo muziku. Pokušavamo da pronademo neki balans.
- Imam utisak da vam je do sada uspevalo.
- Pa, manje ili više. To isto može da se kaže i u pozorištu, i na filmu, all ovo je najjednostavniji način.
Zajednica specifičnih individua
- Po zakonu šou-biznisa, u drugim bendovima uvek postoji čovek koji je eksponiran ispred ostalih članova. EKV je, čini se, homogena celina, svi ste unutra, nema lidera.
- Mi nismo hteli da se odreknemo nečega što se zove ideja. Nismo hteli da se odreknemo različitosti mnogih ideja koje se pojavljuju kod raznih članova benda. Ukoliko neko donese pesmu, to ne znači da će ona ostati u obliku u kojem ju je on doneo. Svako ima prava.da menja i dodaje nešto svoje.
- Da ti je to dobro ill loše?
- Mislim da je dobro. Na taj način muzika može samo da dobije. U svakom slučaju, ne može nešto da se izgubi. Mi smo Ijudi koji verujemo u muzički ukus onog drugog. Ako napraviš nešto što se zove pesma i voliš to što si napravio, neko ko je tvoj prijatelj, radi s tobom već dugo vremena i veruješ mu, neće da pokvari tvoju ideju, može samo da je učini boljom. Na taj način dosta toga uradili smo zajedno. Ima stvari koje su kompletno Bojanove, Margitine ili moje, ali u većini pesama svi zajedno smo učestvovali u njihovom stvaranju.
- Na taj način možda ste teže razumljivi medijima. Znaš i sam kako to ide... Ako hoćeš da vidiš kako funkcioniše Bijelo dugme, zoveš Gorana Bregovića, drugi, praktično, nemaju pravo glasa. To je kod vas pozitivno, i sa Ijudske i sa kreativne strane.
- Verovatno bi bilo jednostavnije da je tako, ali ja mislim da to nije dobro.
- EKV je zajednica specifičnih individua - Margite, Bojana i tebe?
- Tu se radi samo o poverenju, o suzbijanju ega. Ako imaš pored sebe još par Ijudi koji su jednako talentovani i i imaju šta da kažu , i ako im ne dozvolip da to kažu u muzici koju zajedno pravite, to onda znači da to više nije taj bend, to si onda ti sam. To nije dobro, mislim da je stvar mnogo vrednija ako izade iz zajedničkog rada. Nekoliko pari ušiju bolje čuje od samo jednog.
- Kod vas vlada neka vrsta muzičkog komunizma?
- Nas prati neko vreme inkubacije. Pojavi se ideja i bend krene nekim malo drugačijim putem, napravi potpuno nove pesme koje povuku sve nabolje. Onda se, odjednom, pojavi rupa, jer se svi zamore od frke i pesama i normalno je da se javi neka vrsta krize. Međutim, ako neko od nas zakaže, pojaviće se neko drugi sa svojim idejama.
- Možeš li da objasniš svoj talenat?
- Ne verujem u to da postoje Ijudi koji nisu u stanju ništa da naprave, koji nisu talentovani. Mislim da samo postoje Ijudi koji su otkrili mehanizam pravljenja stvari i Ijudi koji to nisu.
Automatske pesme
- Na koji način ti praviš pesme?
- Postoji neka vrsta automatizma. Ima jedna teorija koja kaže da svako u sebi ima robota koji je zauzeo njegovu svest, dok se njegov ego nalazi u podsvesti. Čovek obavlja gomilu funkcija po tom robotu. Onog momenta kada ja oslobodim svoju svest od svog robota, tada se događaju one kreativne stvari, dolazi do nesistemskih oblika ponašanja i izražavanja, jednog momenta to moje ja počne da piše nešto. U tom trenutku ti ne znaš šta si napisao, ali posle dva dana, kada to pročita tvoj robot, ti shvataš stvar i povezuješ sve što se dešava.
- Da li su ti prelasci iz robota u svoje ja česti?
- Ne mora da znači. Sve zavisi koliko moje ja voli da prelazi u robota.
Evo jednog tipično novinarskog pitanja. Zašto ti veruju? Jedna devojka iz Sarajeva poklonila ti je knjigu i napisala: "Verovaću ti dokle god budeš pevao".
- Pazi, mi radimo nešto što znači nešto mnogim Ijudima. Sve to što radimo nije ograničeno nečim što bi se moglo nazvati šou-biznisom ili zabavom. Mi to radimo na malo drugačiji način, ne dozvoljavamo da izađe u javnost nešto što nije proživljeno, što nema razloga da postoji. To nisu pesme koje su napravljene eto tako, da bi se napravile pesme, one sadrze u sebi neke emocije koje su nas naterale da napravimo te pesme. A, opet, to nisu samo emocije, to je više ogledalo onoga što se trenutno dešava, u Jugoslaviji, u našim životima. To je similarno, slično sa onim što se dešava i u tim mladim Ijudima koji žive na istom mestu kao mi, malo dalje ili malo bliže. Ima puno Ijudi koji su slični nama i to je ono što ih vezuje za naš rad. To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih. Kad napraviš jednu takvu pesmu kao što je, ne znam, "Par godina za nas", oni te neće tretirati na isti način kao kad im otpevaš pesmu o cmim čarapama, štiklama. banalnu priču koja ne sadrži ništa od onoga što ih okružuje. Čovek ne može da se veže za nešto što mu samo tako proleti, on se vezuje za nešto što sadrži ideal njegovog života, pretvoren u neke reči koje pogadaju suštinu problema, koji još uvek traje. Pesma ,Par godina za nas" bila je aktuelna prošle godine, ali, evo, i dan-danas je aktuelna. Ljudi se vezuju za nju zato što u njoj ima nešto više od puke zabave.
- Šta misliš o odnosu vaše muzike i spotova?
- Odnos je uvek u korist naše muzike, pošto svi znamo kako se prave spotovi. Mi nemamo kontrolu nad tim kako nam prave spotove i snimamo ih zbog prinudnog objavljivanja na televiziji, da bi Ijudi znali da smo živi, da postojimo, da radimo nesto novo. E sad, svi znamo da su ti spotovi užasno loši, da nikada nema dovoljno vremena, da nikada nema ni minimum para. Mi se još uvek nismo pomirili s tim pa mislim da ćemo uskoro snimiti neki mnogo bolji spot, sa samo našom kontrolom nad idejama.
- Šta sada uvežbavate u SKC-u? Novog bubnjara?
- Uvežbavamo Marka i paralelno načinjemo neke ideje koje nam uz put padaju na pamet. Nismo ništa konkretno napravili, ali je na pomolu.
- Zašto je Žika otišao iz benda?
- Rešio je da se posveti glumi, da završi školu. Talentovan je glumac i želi da pokuša da napravi nešto više.
- Marko?
- Marko je sin Nafte, čoveka koji je svirao sa mnogim poznatim jazz muzičarima. Od Ijudi koji se razumeju u tu scenu čuo sam da je jedan od najboljih jugoslovenskih bubnjara. Nadam se da je Marko ostao u tom miljeu.
- Imali ste nesreću da ste morali da menjate bubnjare, ali i sreću da su na niihovo mesto opet dolazili dobri.
- Žlka ima svoj stil, to je jedna engleska škola na bazi novog zvuka, koji je on preradio prema svojim mogućnostima, željama i potrebama, On ie jako konstruktivan, ima dobre ideje i uvek istu ideju o istoj pesmi.
- Voleo bih da progovorimo par reči o Bojanu, basisti godine po izboru čitalaca POP ROCK-a.
- Bojan je neverovatno talentovan. On je evoluirao sa svojim sviranjem basa. Tokom ovih godina koje smo proveli zajedno, on je izgustirao egzibicije na basu, tako da sada svira potpuno prečišćeno. Sve mi se više dopada kako svira i, uopšte, pristupa svom instrumentu. Bojan ima veoma izgrađen muzički ukus i dobar osećaj.
- A Magi? Misliš li da biste bolje zvučali da raspolaže opremom poput Laze Ristovskog?
- Da, to bi bitno popravilo stvar.
- Vaš peti član?
- To je Grga, naš organizator poslova. Između nas vlada puno poverenje.
Radost minimalne inovacije
- A ti? Imaš li neku predstavu o tome kako sviraš?
- Mislim da su egzibicije i na gitari i na bilo kom drugom instrumentu nešto što je najdosadnije. Ja sam svestan da nisam neki poseban gitarista, sviranje je kod mene više pitanje osećaja. Jedne večeri mogu da sviram jako dobro, druge večeri mogu da sviram sasvim loše. Ako mi se Bojan nasmeši dok sviram solo, to znači da sam ga odsvirao dobro, ako ne - prošlo je tek tako, zato što na tom mestu u pesmi dođe solo. Ako se dese momenti da napravimo nešto što je netipično za neku pesmu, ako je odsviramo malo drugačije ili napravimo drugačiju atmosferu, to mi je znak da je koncert uspeo i to me veoma raduje. Raduju me te minimalne inovacije unutar naših pesama.
- Kakvi su tvoji kontakti sa Subom (Mitar Subotić, Rex llusivii - prim. ur.)? Sta vi to zajedno radite?
- Ima malo Ijudi koji dobro pevaju kod nas. Naš jezik je jako težak za pevanje.
- Mi smo zajedno napravili dosta neke različite muzike u odnosu na ono sto on i ja radimo pojedinačno. On pravi muziku za pozorište, izdao je jednu ploču koja je izašla u jako malom tiražu. Radio je muziku Eriha Satija na svoj način, klavirsku muziku Šopena, ne pelja se suviše u rock'n'roll. Mi smo napravili par zajedničkih koncerata pod imenom Dah anđela. To je neka vrsta ,new age" muzike. Kako to zvuči, to je ne umem da objasnim, To je muzika koja zahteva pažnju slušalaca, to nije rock'n'roll, nema zabave u sebi, nema tekstova, ništa se ne peva. Moć komunikacije te muzike je mnogo manja u odnosu na. recimo rock'n'roll. Ona, zato, zahteva pažljive slušaoce i zato ih je relativno malo, do stotinu Ijudi po koncertu. Meni je žao što ti snimci nikada nisu izašli.
- Po Margitinoj teoriji, ti si reinkarnacija čovek - glas. Da li ti je to poznato?
- Mnogo je lakše pevati na engleskom. Treba pronaći način na koji naš jezik može da zvuči dobro, ali je malo ljudi uspelo da ga pronađe. Ipak, ima ih, nije da ih nema. Na primer, Dado Topić.
- Kad si spomenuo Dadu Topića - da li si imao svoje junake u mladostl?
- Pa, eto, Dado Topić mi je bio junak.
- A od gitarista?
- Vedran Božić, Boček, Dragi Jelić. Dragi mi nije odgovarao po stilu, ali je definitivno izmislio neki svoj način sviranja gitare.
- Šta voliš da radiš u slobodnom vremenu?
- Volim da igram bilijar, volim da čitam knjige. Naročito naučnu fantastiku.
- Ko je tvoj omiljeni autor naučne fantastike?
- Ursula le Guin, Asimov ponešto.
- Klasična dela si odavno pročitao?
- Da, svakako.
piše Zoran Trbović
MILAN MLADENOVIĆ: interview
- Kako se miriš sa činjenicom da si postao zvezda?
- Pa malo je neprijatno jer ne možes više da radiš šta hoćeš, Ijudi te sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim sa tim uveličavanjem na svim mogućim poljima, vremenom koje provedeš u razgovoru sa Ijudima koji te zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To može da bude vrlo neprijatno.
- Kao vanredno kvalitetan pevač, moraš biti svestan svoje snage. Da li te u tom smislu prožima neko posebno osećanje?
- Ne, ništa posebno Sve je to normalno ali čovek teško može da se pomiri s tim da izgubi svoju slobodu. Međutim, kod mene to još nije u tolikim razmerama da bi predstavljalo veliki problem.
- Šta misliš, kako se vaša muzika i tekstovi odnose prema generaciji kojoj se obraćate?
- Ovako mi smo mala grupa gorkih Ijudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, delimično nije. Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča, Ijudi će staviti tu ploču na gramofon, kasetu u kasetofon i slušati napredne misli, a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Zbog toga volim da kažem da EKV nije u jurnjavi za što većim brojem tih Ijudi, mi radimo jednostavno ono što nam se u određenom trenutku dopada. Međutim, mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo. E, sad. da li je to što je u nama došlo pre no što smo počeli da sviramo, ili posle, kada smo postaili grupa, to je pitanje toga što smo mi muzičari, što jako volimo muziku i što je muzika nešto što nas jako okupira, u svakom trenutku. To je jedna forma koja nam dopušta da neke stvari kažemo indirektno, da napravimo od njih neku vrstu definitivne estetike, a način na koji to govorimo zavisi od tog osećanja jake Ijubavi prema muzici. Jednostavnije rečeno, ne želimo ni da pokvarimo muziku time što ćemo u prvi plan gurnuti tekst, niti želimo da pokvarimo tekst time što ćemo u prvi plan da gurnemo muziku. Pokušavamo da pronademo neki balans.
- Imam utisak da vam je do sada uspevalo.
- Pa, manje ili više. To isto može da se kaže i u pozorištu, i na filmu, all ovo je najjednostavniji način.
Zajednica specifičnih individua
- Po zakonu šou-biznisa, u drugim bendovima uvek postoji čovek koji je eksponiran ispred ostalih članova. EKV je, čini se, homogena celina, svi ste unutra, nema lidera.
- Mi nismo hteli da se odreknemo nečega što se zove ideja. Nismo hteli da se odreknemo različitosti mnogih ideja koje se pojavljuju kod raznih članova benda. Ukoliko neko donese pesmu, to ne znači da će ona ostati u obliku u kojem ju je on doneo. Svako ima prava.da menja i dodaje nešto svoje.
- Da ti je to dobro ill loše?
- Mislim da je dobro. Na taj način muzika može samo da dobije. U svakom slučaju, ne može nešto da se izgubi. Mi smo Ijudi koji verujemo u muzički ukus onog drugog. Ako napraviš nešto što se zove pesma i voliš to što si napravio, neko ko je tvoj prijatelj, radi s tobom već dugo vremena i veruješ mu, neće da pokvari tvoju ideju, može samo da je učini boljom. Na taj način dosta toga uradili smo zajedno. Ima stvari koje su kompletno Bojanove, Margitine ili moje, ali u većini pesama svi zajedno smo učestvovali u njihovom stvaranju.
- Na taj način možda ste teže razumljivi medijima. Znaš i sam kako to ide... Ako hoćeš da vidiš kako funkcioniše Bijelo dugme, zoveš Gorana Bregovića, drugi, praktično, nemaju pravo glasa. To je kod vas pozitivno, i sa Ijudske i sa kreativne strane.
- Verovatno bi bilo jednostavnije da je tako, ali ja mislim da to nije dobro.
- EKV je zajednica specifičnih individua - Margite, Bojana i tebe?
- Tu se radi samo o poverenju, o suzbijanju ega. Ako imaš pored sebe još par Ijudi koji su jednako talentovani i i imaju šta da kažu , i ako im ne dozvolip da to kažu u muzici koju zajedno pravite, to onda znači da to više nije taj bend, to si onda ti sam. To nije dobro, mislim da je stvar mnogo vrednija ako izade iz zajedničkog rada. Nekoliko pari ušiju bolje čuje od samo jednog.
- Kod vas vlada neka vrsta muzičkog komunizma?
- Nas prati neko vreme inkubacije. Pojavi se ideja i bend krene nekim malo drugačijim putem, napravi potpuno nove pesme koje povuku sve nabolje. Onda se, odjednom, pojavi rupa, jer se svi zamore od frke i pesama i normalno je da se javi neka vrsta krize. Međutim, ako neko od nas zakaže, pojaviće se neko drugi sa svojim idejama.
- Možeš li da objasniš svoj talenat?
- Ne verujem u to da postoje Ijudi koji nisu u stanju ništa da naprave, koji nisu talentovani. Mislim da samo postoje Ijudi koji su otkrili mehanizam pravljenja stvari i Ijudi koji to nisu.
Automatske pesme
- Na koji način ti praviš pesme?
- Postoji neka vrsta automatizma. Ima jedna teorija koja kaže da svako u sebi ima robota koji je zauzeo njegovu svest, dok se njegov ego nalazi u podsvesti. Čovek obavlja gomilu funkcija po tom robotu. Onog momenta kada ja oslobodim svoju svest od svog robota, tada se događaju one kreativne stvari, dolazi do nesistemskih oblika ponašanja i izražavanja, jednog momenta to moje ja počne da piše nešto. U tom trenutku ti ne znaš šta si napisao, ali posle dva dana, kada to pročita tvoj robot, ti shvataš stvar i povezuješ sve što se dešava.
- Da li su ti prelasci iz robota u svoje ja česti?
- Ne mora da znači. Sve zavisi koliko moje ja voli da prelazi u robota.
Evo jednog tipično novinarskog pitanja. Zašto ti veruju? Jedna devojka iz Sarajeva poklonila ti je knjigu i napisala: "Verovaću ti dokle god budeš pevao".
- Pazi, mi radimo nešto što znači nešto mnogim Ijudima. Sve to što radimo nije ograničeno nečim što bi se moglo nazvati šou-biznisom ili zabavom. Mi to radimo na malo drugačiji način, ne dozvoljavamo da izađe u javnost nešto što nije proživljeno, što nema razloga da postoji. To nisu pesme koje su napravljene eto tako, da bi se napravile pesme, one sadrze u sebi neke emocije koje su nas naterale da napravimo te pesme. A, opet, to nisu samo emocije, to je više ogledalo onoga što se trenutno dešava, u Jugoslaviji, u našim životima. To je similarno, slično sa onim što se dešava i u tim mladim Ijudima koji žive na istom mestu kao mi, malo dalje ili malo bliže. Ima puno Ijudi koji su slični nama i to je ono što ih vezuje za naš rad. To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih. Kad napraviš jednu takvu pesmu kao što je, ne znam, "Par godina za nas", oni te neće tretirati na isti način kao kad im otpevaš pesmu o cmim čarapama, štiklama. banalnu priču koja ne sadrži ništa od onoga što ih okružuje. Čovek ne može da se veže za nešto što mu samo tako proleti, on se vezuje za nešto što sadrži ideal njegovog života, pretvoren u neke reči koje pogadaju suštinu problema, koji još uvek traje. Pesma ,Par godina za nas" bila je aktuelna prošle godine, ali, evo, i dan-danas je aktuelna. Ljudi se vezuju za nju zato što u njoj ima nešto više od puke zabave.
- Šta misliš o odnosu vaše muzike i spotova?
- Odnos je uvek u korist naše muzike, pošto svi znamo kako se prave spotovi. Mi nemamo kontrolu nad tim kako nam prave spotove i snimamo ih zbog prinudnog objavljivanja na televiziji, da bi Ijudi znali da smo živi, da postojimo, da radimo nesto novo. E sad, svi znamo da su ti spotovi užasno loši, da nikada nema dovoljno vremena, da nikada nema ni minimum para. Mi se još uvek nismo pomirili s tim pa mislim da ćemo uskoro snimiti neki mnogo bolji spot, sa samo našom kontrolom nad idejama.
- Šta sada uvežbavate u SKC-u? Novog bubnjara?
- Uvežbavamo Marka i paralelno načinjemo neke ideje koje nam uz put padaju na pamet. Nismo ništa konkretno napravili, ali je na pomolu.
- Zašto je Žika otišao iz benda?
- Rešio je da se posveti glumi, da završi školu. Talentovan je glumac i želi da pokuša da napravi nešto više.
- Marko?
- Marko je sin Nafte, čoveka koji je svirao sa mnogim poznatim jazz muzičarima. Od Ijudi koji se razumeju u tu scenu čuo sam da je jedan od najboljih jugoslovenskih bubnjara. Nadam se da je Marko ostao u tom miljeu.
- Imali ste nesreću da ste morali da menjate bubnjare, ali i sreću da su na niihovo mesto opet dolazili dobri.
- Žlka ima svoj stil, to je jedna engleska škola na bazi novog zvuka, koji je on preradio prema svojim mogućnostima, željama i potrebama, On ie jako konstruktivan, ima dobre ideje i uvek istu ideju o istoj pesmi.
- Voleo bih da progovorimo par reči o Bojanu, basisti godine po izboru čitalaca POP ROCK-a.
- Bojan je neverovatno talentovan. On je evoluirao sa svojim sviranjem basa. Tokom ovih godina koje smo proveli zajedno, on je izgustirao egzibicije na basu, tako da sada svira potpuno prečišćeno. Sve mi se više dopada kako svira i, uopšte, pristupa svom instrumentu. Bojan ima veoma izgrađen muzički ukus i dobar osećaj.
- A Magi? Misliš li da biste bolje zvučali da raspolaže opremom poput Laze Ristovskog?
- Da, to bi bitno popravilo stvar.
- Vaš peti član?
- To je Grga, naš organizator poslova. Između nas vlada puno poverenje.
Radost minimalne inovacije
- A ti? Imaš li neku predstavu o tome kako sviraš?
- Mislim da su egzibicije i na gitari i na bilo kom drugom instrumentu nešto što je najdosadnije. Ja sam svestan da nisam neki poseban gitarista, sviranje je kod mene više pitanje osećaja. Jedne večeri mogu da sviram jako dobro, druge večeri mogu da sviram sasvim loše. Ako mi se Bojan nasmeši dok sviram solo, to znači da sam ga odsvirao dobro, ako ne - prošlo je tek tako, zato što na tom mestu u pesmi dođe solo. Ako se dese momenti da napravimo nešto što je netipično za neku pesmu, ako je odsviramo malo drugačije ili napravimo drugačiju atmosferu, to mi je znak da je koncert uspeo i to me veoma raduje. Raduju me te minimalne inovacije unutar naših pesama.
- Kakvi su tvoji kontakti sa Subom (Mitar Subotić, Rex llusivii - prim. ur.)? Sta vi to zajedno radite?
- Ima malo Ijudi koji dobro pevaju kod nas. Naš jezik je jako težak za pevanje.
- Mi smo zajedno napravili dosta neke različite muzike u odnosu na ono sto on i ja radimo pojedinačno. On pravi muziku za pozorište, izdao je jednu ploču koja je izašla u jako malom tiražu. Radio je muziku Eriha Satija na svoj način, klavirsku muziku Šopena, ne pelja se suviše u rock'n'roll. Mi smo napravili par zajedničkih koncerata pod imenom Dah anđela. To je neka vrsta ,new age" muzike. Kako to zvuči, to je ne umem da objasnim, To je muzika koja zahteva pažnju slušalaca, to nije rock'n'roll, nema zabave u sebi, nema tekstova, ništa se ne peva. Moć komunikacije te muzike je mnogo manja u odnosu na. recimo rock'n'roll. Ona, zato, zahteva pažljive slušaoce i zato ih je relativno malo, do stotinu Ijudi po koncertu. Meni je žao što ti snimci nikada nisu izašli.
- Po Margitinoj teoriji, ti si reinkarnacija čovek - glas. Da li ti je to poznato?
- Mnogo je lakše pevati na engleskom. Treba pronaći način na koji naš jezik može da zvuči dobro, ali je malo ljudi uspelo da ga pronađe. Ipak, ima ih, nije da ih nema. Na primer, Dado Topić.
- Kad si spomenuo Dadu Topića - da li si imao svoje junake u mladostl?
- Pa, eto, Dado Topić mi je bio junak.
- A od gitarista?
- Vedran Božić, Boček, Dragi Jelić. Dragi mi nije odgovarao po stilu, ali je definitivno izmislio neki svoj način sviranja gitare.
- Šta voliš da radiš u slobodnom vremenu?
- Volim da igram bilijar, volim da čitam knjige. Naročito naučnu fantastiku.
- Ko je tvoj omiljeni autor naučne fantastike?
- Ursula le Guin, Asimov ponešto.
- Klasična dela si odavno pročitao?
- Da, svakako.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:18 pm
MARGITA STEFANOVIĆ (prvi dio)
interview list "ĆAO" vanredno izdanje piše: Petar Popović
Da li ti je sad žao što si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?
MARGITA: - Jedino može da mi bude žao za sam pijanizam, jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali, satisfakcija je što svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava s tim što se ovde radi o drugačijim punjenjima nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u krajnjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.
- Da si poštovala karijeru dokle bi, po tvom mišljenju, dogurala?
MARGITA: - Daleko! Jako sam neskromna, ali znam da bih došla do velikih daljina ili veliklh visina.
- Postoji Ii neko, od tvojih Ispisnika, ko je uspeo?
MARGITA: - Pogorelić. Išli smo kod istog profesora, Rusa Timakina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da ću ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina, a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar, koju je on znao a ja nisam, jeste trik sa jezikom, pa sam i to morala da naučim (demonstrira)... Takmičili smo se ko će više puta da ide na televiziju, ko će da ima više solističkih koncerata.
- Kako sl ga videla u dečačkim danima? Da li ti je delovao kao buduća svatska zvezda?
MARGITA: - Ja nisam, zapravo, znala šta je to svetska zvezda, ali... idemo na takmičenje pa sam, posle prve etape, ja druga, neka druga devojčica prva, pa me pitaju: "Šta će biti u sledećoj etapi"? Ja sam uvek govorila: ,Pa, prva ću biti". I uvek sam bila prva. A kod Ive je faktor neverovatnoće bio mnogo veći. Nije se ništa moglo predvideti. To je ono što ga je mnogo odvajalo od svih ostalih. Ja sam bila jako dobra a on je bio isto toliko dobar i još nepredvidljiv, sa deset godina.
Sećaš li se prekretničkih trenutaka u životu?
Ima dva trenutka. Prvi je moje prvo muzičko takmičenje u životu. To je kad si mali i sam sebi moraš da odrediš mesto, jer je to jedino kako možeš da prođeš. Drugi je kad sam završila jedan čist period svog života, studije arhitekture. Dešavale su mi se sve lepe stvari u životu; putovanja, Ijubavi... Jednog dana, vraćajući se kući avionom, gledala sam oblake ispod sebe i mislila da ću, u životu, ili tako lepo živeti i lagati se ili se neću lagati. Onda sam se odlučila za ovu drugu varijantu.
- Šta te je prvo odredilo ka muzici?
MARGITA: - Balet, kao i sve devojčice, ali sam potpuno pogrešno izgledala za balet. Drugo: to je kuća u kojoj sam odrasla, onaj prvi "televizijski soliter". Mi smo stanovali u prizemlju. Na osmom spratu stanovao je Mlloš Radović sa mamom i Duškom Radovićem; na devetom Danilo Nikolić, književnik i novinar i njegova ćerka Lidija: na četrnaestom Zoran Radetić, sin velikog muzičara Duška Radetića: preko puta Marina, ćerka Miće Orlovića. Svi smo odrasli zajedno. Tu je nastala serija ,Na slovo, na slovo', ,Džon Piplfoks', tu su se pokretale razne stvari. Kroz naše kuće su prolazili Ijudi, koji su tada bili jako veliki entuzijasti, koji su upravo stvarali televiziju. Moj tata je znao da radi i prenos fudbala i reportaže o zemljotresu u Skoplju. Tada nije postojao fazon honorarnog rada, tada su postojalj snovi, prve vespe i zapinjalo se na sve strane. Verovalo se u pravljenje mesta za sve individualne napore, za sve to što je lepo. Mi smo živeli svi zajedno, i puno je dece u našoj kući sviralo. Imali smo, u zgradi, i nekoliko devojaka univerzalnih idola. Sve nam je omogućavalo da imamo realne heroje plus muziku kao najbitniji faktor. Onda smo počeli da se delimo na Bitlse ili Stonse, Cepeline ili Parple. Ja sam pripađala onima, koji su se opredelili za Stonse. To je ono, voliš belu baštensku ružu a ne crveni pupoljak. Miloš Radović je, pre neki dan, našao staru rolnu filma na kojoj je snimio iz donjeg rakursa, dečjeg, tada nije znao da će se ovim baviti, našu Albansku ullcu. Svoju majku, i moju majku koja je tada imala manje godina nego ja sada.
- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?
MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.
- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.
MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.
- Da pričamo malo o Ekatarini. Šta muzika grupe zaslužuje?
MARGITA: - Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide, od početka, uz vetar. Svako od nas, je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo da nastane neka univerzalna muzika, koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao mi.
Verujem da je masovnost, koju naša muzika poprima, bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se, u trenutku, zalepe za jedan deo neke emoclje, koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.
Žao mi je što ne zivimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji; što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prizemniji pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bi drugačije razmišljali - zašto je odnos prema Ekatarini bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i pošteno.
- Postojl li opasnost da muzika postane kao pokretački razlog?
MARGiTA: - Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskušenjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život osim muzike tako da, svakog trenutka, nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano te vraća i sve više i više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.
Mi nikada nismo mislili, niti nam je ikada bio cilj, da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako i ostati, isti rezon - našu muziku.
- Kako bi nekome, manje verziranom, objasnila Ekatarinu?
MARGfTA: - Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono, što je kod svih različito, to je vaspitanje; priča iz koje je svako došao. Od krajnje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećanja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego grupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.
- Kao grupa prolazili ste kroz faze s različitim interesovanjjina. Imall ste peripd usamljenosti, period Biblije, na poslednjoj ploči bavite se opštim nejedinstvom uz strah od ,par godina za nas'. Koja je sledeća stvar oko koje ćete se okupiti?
MARGITA: - Sinhronizovanje. Ja se stalno nadam da ćemo, ako se ne desi veliko slamanje i utapanje u naš život, da ćemo uspeti da se konačno sinhronizujemo. Ne verujem da to može da bude loše, to može biti samo dobro!
- Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol. Brine Ii te nesigurnost trajanja?
MARGITA: - Nadam se da će, recimo za pedeset godina, sve biti u redu. Moj otac je pre pola veka, bio u sličnoj poziclji kao ja sada. Pravio je sve iz početka. Spavao u pozorištu. Ono, što te ne uplaši u nečemu koliko traje, jeste ono koliko si poštan u svemu tome. Nama, zapravo, nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789.' Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima. Ali, nema ni zakona od deset članova, koji se malo - malo ne menjaju...
- U ovim vremenima kakvim mladim Ijudima vi možete biti primer da pobegnu iz tišine u muziku?
MARGITA: - Kad smo mi počali želeli smo muziku, a današnji mladi ćovek želi kiosk za hamburger. Kod nas se i ne razmišlja da bi neko mogao sedeti u svojoj sobi, svirao gitaru i imao svoje mišljenje o svemu koje može, u tom trenutku, biti ispravno i pravo. Ko da dođe i da ga podrži? Kad otvoriš kiosk za hamburger rezultati su brži i vidljiviji makar su životno istinitiji rezultati u muzici. Mislim, takođe, da je tragedija ako ostaneš u muzici a ni jednog trenutka ne pogledaš da li je to što radiš dobro ili nije dobro ti ostaneš na periferiji.
- Kojoj vrsti publike ste dragi?
MARGITA: - Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili izmedu Bitlsa i Stounsa - dilema ovih, koji nas biraju, jeste: mi ili Bajaga? S nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.
interview list "ĆAO" vanredno izdanje piše: Petar Popović
Da li ti je sad žao što si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?
MARGITA: - Jedino može da mi bude žao za sam pijanizam, jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali, satisfakcija je što svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava s tim što se ovde radi o drugačijim punjenjima nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u krajnjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.
- Da si poštovala karijeru dokle bi, po tvom mišljenju, dogurala?
MARGITA: - Daleko! Jako sam neskromna, ali znam da bih došla do velikih daljina ili veliklh visina.
- Postoji Ii neko, od tvojih Ispisnika, ko je uspeo?
MARGITA: - Pogorelić. Išli smo kod istog profesora, Rusa Timakina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da ću ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina, a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar, koju je on znao a ja nisam, jeste trik sa jezikom, pa sam i to morala da naučim (demonstrira)... Takmičili smo se ko će više puta da ide na televiziju, ko će da ima više solističkih koncerata.
- Kako sl ga videla u dečačkim danima? Da li ti je delovao kao buduća svatska zvezda?
MARGITA: - Ja nisam, zapravo, znala šta je to svetska zvezda, ali... idemo na takmičenje pa sam, posle prve etape, ja druga, neka druga devojčica prva, pa me pitaju: "Šta će biti u sledećoj etapi"? Ja sam uvek govorila: ,Pa, prva ću biti". I uvek sam bila prva. A kod Ive je faktor neverovatnoće bio mnogo veći. Nije se ništa moglo predvideti. To je ono što ga je mnogo odvajalo od svih ostalih. Ja sam bila jako dobra a on je bio isto toliko dobar i još nepredvidljiv, sa deset godina.
Sećaš li se prekretničkih trenutaka u životu?
Ima dva trenutka. Prvi je moje prvo muzičko takmičenje u životu. To je kad si mali i sam sebi moraš da odrediš mesto, jer je to jedino kako možeš da prođeš. Drugi je kad sam završila jedan čist period svog života, studije arhitekture. Dešavale su mi se sve lepe stvari u životu; putovanja, Ijubavi... Jednog dana, vraćajući se kući avionom, gledala sam oblake ispod sebe i mislila da ću, u životu, ili tako lepo živeti i lagati se ili se neću lagati. Onda sam se odlučila za ovu drugu varijantu.
- Šta te je prvo odredilo ka muzici?
MARGITA: - Balet, kao i sve devojčice, ali sam potpuno pogrešno izgledala za balet. Drugo: to je kuća u kojoj sam odrasla, onaj prvi "televizijski soliter". Mi smo stanovali u prizemlju. Na osmom spratu stanovao je Mlloš Radović sa mamom i Duškom Radovićem; na devetom Danilo Nikolić, književnik i novinar i njegova ćerka Lidija: na četrnaestom Zoran Radetić, sin velikog muzičara Duška Radetića: preko puta Marina, ćerka Miće Orlovića. Svi smo odrasli zajedno. Tu je nastala serija ,Na slovo, na slovo', ,Džon Piplfoks', tu su se pokretale razne stvari. Kroz naše kuće su prolazili Ijudi, koji su tada bili jako veliki entuzijasti, koji su upravo stvarali televiziju. Moj tata je znao da radi i prenos fudbala i reportaže o zemljotresu u Skoplju. Tada nije postojao fazon honorarnog rada, tada su postojalj snovi, prve vespe i zapinjalo se na sve strane. Verovalo se u pravljenje mesta za sve individualne napore, za sve to što je lepo. Mi smo živeli svi zajedno, i puno je dece u našoj kući sviralo. Imali smo, u zgradi, i nekoliko devojaka univerzalnih idola. Sve nam je omogućavalo da imamo realne heroje plus muziku kao najbitniji faktor. Onda smo počeli da se delimo na Bitlse ili Stonse, Cepeline ili Parple. Ja sam pripađala onima, koji su se opredelili za Stonse. To je ono, voliš belu baštensku ružu a ne crveni pupoljak. Miloš Radović je, pre neki dan, našao staru rolnu filma na kojoj je snimio iz donjeg rakursa, dečjeg, tada nije znao da će se ovim baviti, našu Albansku ullcu. Svoju majku, i moju majku koja je tada imala manje godina nego ja sada.
- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?
MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.
- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.
MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.
- Da pričamo malo o Ekatarini. Šta muzika grupe zaslužuje?
MARGITA: - Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide, od početka, uz vetar. Svako od nas, je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo da nastane neka univerzalna muzika, koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao mi.
Verujem da je masovnost, koju naša muzika poprima, bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se, u trenutku, zalepe za jedan deo neke emoclje, koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.
Žao mi je što ne zivimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji; što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prizemniji pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bi drugačije razmišljali - zašto je odnos prema Ekatarini bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i pošteno.
- Postojl li opasnost da muzika postane kao pokretački razlog?
MARGiTA: - Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskušenjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život osim muzike tako da, svakog trenutka, nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano te vraća i sve više i više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.
Mi nikada nismo mislili, niti nam je ikada bio cilj, da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako i ostati, isti rezon - našu muziku.
- Kako bi nekome, manje verziranom, objasnila Ekatarinu?
MARGfTA: - Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono, što je kod svih različito, to je vaspitanje; priča iz koje je svako došao. Od krajnje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećanja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego grupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.
- Kao grupa prolazili ste kroz faze s različitim interesovanjjina. Imall ste peripd usamljenosti, period Biblije, na poslednjoj ploči bavite se opštim nejedinstvom uz strah od ,par godina za nas'. Koja je sledeća stvar oko koje ćete se okupiti?
MARGITA: - Sinhronizovanje. Ja se stalno nadam da ćemo, ako se ne desi veliko slamanje i utapanje u naš život, da ćemo uspeti da se konačno sinhronizujemo. Ne verujem da to može da bude loše, to može biti samo dobro!
- Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol. Brine Ii te nesigurnost trajanja?
MARGITA: - Nadam se da će, recimo za pedeset godina, sve biti u redu. Moj otac je pre pola veka, bio u sličnoj poziclji kao ja sada. Pravio je sve iz početka. Spavao u pozorištu. Ono, što te ne uplaši u nečemu koliko traje, jeste ono koliko si poštan u svemu tome. Nama, zapravo, nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789.' Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima. Ali, nema ni zakona od deset članova, koji se malo - malo ne menjaju...
- U ovim vremenima kakvim mladim Ijudima vi možete biti primer da pobegnu iz tišine u muziku?
MARGITA: - Kad smo mi počali želeli smo muziku, a današnji mladi ćovek želi kiosk za hamburger. Kod nas se i ne razmišlja da bi neko mogao sedeti u svojoj sobi, svirao gitaru i imao svoje mišljenje o svemu koje može, u tom trenutku, biti ispravno i pravo. Ko da dođe i da ga podrži? Kad otvoriš kiosk za hamburger rezultati su brži i vidljiviji makar su životno istinitiji rezultati u muzici. Mislim, takođe, da je tragedija ako ostaneš u muzici a ni jednog trenutka ne pogledaš da li je to što radiš dobro ili nije dobro ti ostaneš na periferiji.
- Kojoj vrsti publike ste dragi?
MARGITA: - Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili izmedu Bitlsa i Stounsa - dilema ovih, koji nas biraju, jeste: mi ili Bajaga? S nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:20 pm
- Kako sad vidiš generaclju beogradsklh muzičara, koja se oglasila na početku osamdesetih: Idoli, Šario akrobata, Električni orgazam?
MARGITA: - Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme, op. a) je genije, koji tera dalje ono što je Gile (Električni orgazam, op. a) trebao da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije, Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo Akrobata, Katarina II, Ekatarina vellka, op. a) je svima nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcioniše, i svi komentari na njegov način proističu iz neznanja njega kao ličnosti.
Problem je u tome što, na početku, to nije bila grupa prijatelja ili Ijudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da urade svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muzlku - što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što još živi ta jedna muzička beskompromisnost.
Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina. Ništa dalje. Ljudi, koji su u svemu tome učestvovali medijski, takođe su otišli na neke druge stvari, što njih i sudbinu svega objašnjava.
- Da ti li je čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava, koje su s podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?
MARGITA: - Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama, koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?
Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To Ijudi, izgleda, prepoznaju svuda.
- Ako je rokenrol gradska stvar, kako objašnjavaš što se mnogo toga - u Jugoslavlji, desilo nevezano za gradove - pozivajući se i zasnivajući na neurbanim momentima i elementima?
MARGITA: - Jugoslavija nema mnogo gradova. Ja već Ljubljanu ne smatram gradom. Ona mi je onako, jedna jako lepa varoš. Zbog toga se cela stvar rasula. Gradove su nam opkolili prijatelji, koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali.
Onda ne volim Arape i Grke koji su dosli da nam svašta rade i ne volim što ne postoje Ijudi, koji bi o tome vodili računa... Mi smo se zatvorili u bend i radimo da bismo što više Ijudi vezali za naš dragi gradski ego trend.
- Da li je uspeh EKV u člnjenici da je on jedan od retkih, koji je ostao samo gradski bend?
MARGITA: - Možda. Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.
- Kako doživljavaš Beograd?
MARGITA: - Iskreno, u tom gradu mi se jedino još dopada Novl Beograd. Ružan je, takav je kakav je, ali je grad. Takav je Beograd, u stvari. Sve ovo renoviranje po Beogradu, to su male šarene laže. Ti Ijudi, koji dolaze na rad u renoviranu Knez Mlhailovu to je divno i krasno, lepo izgleda, ali oni dolaze sa Novog Beograda i raznih naselja, izgledaju kako moraju posle gackanja po močvarama.
Sad je Društvo arhitekata uložilo protest što nema konkursa za rađenje zgrade nego se ide na pare i ponude. Ostaje blago rasulo u svemu tome. To nije sasvim loše pošto će grad biti raznovrsniji makar u toj ružnoći. Grad je godinama unakažavan zbog soc-realističke arhitekture. Zgrada pošte kod glavne železničke stanice koja je bila lepa sa kamenim lukovim i lepom fasadom, ogoljena je i pretvorena u današnju nakazu sa onom velikom petokrakom. I dan danas se slično događa. Svesno se ide na unakaživanje; da lepe kuće sa dvorištima uništiš i napraviš solitere što se dešava na Crvenom krstu. To je ružno.
- Ima li neki deo grada koji se spasao i koji ti voliš?
MARGITA: - Ja volim Čuburu. Čubura znači prazno bure. Tu je nekad bila periferija, i tu se nekad dolazilo na izlet i zabavu. Beograd je grad na reci i grad koji na nju nije izašao verovatno da se ne bi pravio ekskluzivitet stanovanja i da bi se sačuvao stari ekskluzivitet.
- Možemo li nešto lično: doživljavaš li sebe kao uticajnu?
MARGITA: - Ne. Meni su važni bili majka, otac i jedan prijatelj. Ne znam kako bih ja nekom mogla biti uticajna. Druge su osobe uticajne...
- Dobro, ne misliš da si fatalna u nekakvom staromodnom izdanju. Kao Niko ili Dženis?
MARGITA: - One su pošteno živele, i sada su pokojne... U Jugoslaviji su primeri sami krivi... Josipa Lisac je simbol jednog vremena. Vremena kad su se Ijudi zaljubljivali u slušanje ploča. Tog danas nema.
- Bilo je previše vetra u Ekatarinino lice. Da li bi volela malo tog istog vetra u leđa?
MARGITA: - Volela bih, samo nismo navikli. Ne umemo da funkcionišemo kad je sve dobro. Da li je pravi vetar u leđa ovde iko dobio?
- Kako vidiš kraj ove decenije?
MARGITA: - Krajnje je vreme da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigumije i definitivnije ka dole...
- Očekuješ Ii nekl lift?
MARGITA: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi i ne znamo.
- Mogu li te, na kraju pitati: kako sebe zamišljaš za deset godlna?
MARGITA: - Ne mogu sebe da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.
MARGITA: - Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme, op. a) je genije, koji tera dalje ono što je Gile (Električni orgazam, op. a) trebao da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije, Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo Akrobata, Katarina II, Ekatarina vellka, op. a) je svima nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcioniše, i svi komentari na njegov način proističu iz neznanja njega kao ličnosti.
Problem je u tome što, na početku, to nije bila grupa prijatelja ili Ijudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da urade svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muzlku - što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što još živi ta jedna muzička beskompromisnost.
Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina. Ništa dalje. Ljudi, koji su u svemu tome učestvovali medijski, takođe su otišli na neke druge stvari, što njih i sudbinu svega objašnjava.
- Da ti li je čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava, koje su s podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?
MARGITA: - Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama, koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?
Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To Ijudi, izgleda, prepoznaju svuda.
- Ako je rokenrol gradska stvar, kako objašnjavaš što se mnogo toga - u Jugoslavlji, desilo nevezano za gradove - pozivajući se i zasnivajući na neurbanim momentima i elementima?
MARGITA: - Jugoslavija nema mnogo gradova. Ja već Ljubljanu ne smatram gradom. Ona mi je onako, jedna jako lepa varoš. Zbog toga se cela stvar rasula. Gradove su nam opkolili prijatelji, koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali.
Onda ne volim Arape i Grke koji su dosli da nam svašta rade i ne volim što ne postoje Ijudi, koji bi o tome vodili računa... Mi smo se zatvorili u bend i radimo da bismo što više Ijudi vezali za naš dragi gradski ego trend.
- Da li je uspeh EKV u člnjenici da je on jedan od retkih, koji je ostao samo gradski bend?
MARGITA: - Možda. Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.
- Kako doživljavaš Beograd?
MARGITA: - Iskreno, u tom gradu mi se jedino još dopada Novl Beograd. Ružan je, takav je kakav je, ali je grad. Takav je Beograd, u stvari. Sve ovo renoviranje po Beogradu, to su male šarene laže. Ti Ijudi, koji dolaze na rad u renoviranu Knez Mlhailovu to je divno i krasno, lepo izgleda, ali oni dolaze sa Novog Beograda i raznih naselja, izgledaju kako moraju posle gackanja po močvarama.
Sad je Društvo arhitekata uložilo protest što nema konkursa za rađenje zgrade nego se ide na pare i ponude. Ostaje blago rasulo u svemu tome. To nije sasvim loše pošto će grad biti raznovrsniji makar u toj ružnoći. Grad je godinama unakažavan zbog soc-realističke arhitekture. Zgrada pošte kod glavne železničke stanice koja je bila lepa sa kamenim lukovim i lepom fasadom, ogoljena je i pretvorena u današnju nakazu sa onom velikom petokrakom. I dan danas se slično događa. Svesno se ide na unakaživanje; da lepe kuće sa dvorištima uništiš i napraviš solitere što se dešava na Crvenom krstu. To je ružno.
- Ima li neki deo grada koji se spasao i koji ti voliš?
MARGITA: - Ja volim Čuburu. Čubura znači prazno bure. Tu je nekad bila periferija, i tu se nekad dolazilo na izlet i zabavu. Beograd je grad na reci i grad koji na nju nije izašao verovatno da se ne bi pravio ekskluzivitet stanovanja i da bi se sačuvao stari ekskluzivitet.
- Možemo li nešto lično: doživljavaš li sebe kao uticajnu?
MARGITA: - Ne. Meni su važni bili majka, otac i jedan prijatelj. Ne znam kako bih ja nekom mogla biti uticajna. Druge su osobe uticajne...
- Dobro, ne misliš da si fatalna u nekakvom staromodnom izdanju. Kao Niko ili Dženis?
MARGITA: - One su pošteno živele, i sada su pokojne... U Jugoslaviji su primeri sami krivi... Josipa Lisac je simbol jednog vremena. Vremena kad su se Ijudi zaljubljivali u slušanje ploča. Tog danas nema.
- Bilo je previše vetra u Ekatarinino lice. Da li bi volela malo tog istog vetra u leđa?
MARGITA: - Volela bih, samo nismo navikli. Ne umemo da funkcionišemo kad je sve dobro. Da li je pravi vetar u leđa ovde iko dobio?
- Kako vidiš kraj ove decenije?
MARGITA: - Krajnje je vreme da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigumije i definitivnije ka dole...
- Očekuješ Ii nekl lift?
MARGITA: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi i ne znamo.
- Mogu li te, na kraju pitati: kako sebe zamišljaš za deset godlna?
MARGITA: - Ne mogu sebe da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:20 pm
HAUSTOR
"HEROINA"; br. 1;
24.prosinac 1990.
- Sanja Kovačević
Darko Rundek: Interview
Kaži nam nešto o samom nastanku grupe Haustor; koja je bila osnovna ideja, polazište?
Darko RUNDEK: Saher i ja smo se upoznali 78-e, 79-e godine. On je bio muzičar, istodobno i etnolog, arheolog, dok sam ja došao iz teatralnijeg, kabaretskijeg poigravanja. Srela su se dva elementa, a uz to — Saher se rado sjećao svoga gimnazijskog banda, i tako je počelo. Ime »Haustor« je odgovaralo jer je grupa imala veze s haustorskim dječjim maštarijama. Nismo bili jako mladi, ali je naša upornost doprinijela da zvučimo upravo tako. Imali smo koncept koji je ostao do danas — napraviti grupu u kojoj ćemo se igrati pravog banda. Radimo sve, svatko svira neki instrument, imamo turneje, snimamo ploče, cure nas vole.
Haustor nikad nije postao band tipa Bijelo dugme iako se to u jednom trenutku očekivalo: nakon Djevojaka u Ijetnim haljinama.
D. RUNDEK: To se ostvarilo onoliko koliko nam je to bilo opipljivo. Ponekad smo malo izašli iz okvira naivnosti, ali nikad se rad u grupi nije objektivizirao kao neki posao, ostvarivanje karijere. Uvijek je postojala dovoljna količina igre i neozbiljnosti.
Nakon poduže pauze uslijedio je Treći svijet
D. RUNDEK: Da, ta ploča je za nas same bila iznenađenje. Pričinila nam je veliki užitak, ali je dovela do nekih poteza unutar grupe jer smo morali primijeniti postavku zbog iznenadne mogućnosti profesionalizacije. Pojavili su se Ijudi koji bi to preciznije i profesionalnije radili. Treći svijet je objavljen nakon Saherova povratka iz vojske. U tom periodu smo dobro promislili i to, vjerojatno, daje tom LP-ju utemeljenost koju posjeduje. Sinteza mene i Sahera kao autora dosegla je vrhunac i nakon toga smo se razišli. On je htio voditi tu liniju do nekih novih konzekvencija, a za mene je to i bila krajnja granica moje prilagodljivosti, tako da više nismo mogli dalje...
Kako se razvijala glazbena svijest o tome što »Haustor« želi predstavljati kao grupa unutar pop glazbe?
D. RUNDEK; To mi nije najlakše ocjeniti. Moj subjektivni sud je da Haustor zauzima mjesto koje je prilično specifično, ne kolidira, ne susreće se s mnogo drugih bandova. Djelomično taj prostor zauzimaju jedno vrijeme EKV, Leb i sol, Lačni Franz - bendovi koji na svoj osobit način istraćuju komunikaciju i koji razvijaju svoj senzibilitet. Oni nisu populistički bendovi, više su autorski orijentirani; to bi se moglo nazvati autorskom glazbom.
Pojavom "Bolera" kod Haustora se pojavljuje video produkcija, stvaranje spotova. Nije li to bila svjesna namjera da se rade malo režiraniji spotovi nego što postoje u aktuelnoj produkciji pop glazbe?
D: RUNDEK: Ploča je imala polazište da se bavi jednim aspektom otklona od realnosti, prema projekciji, mašti. U pjesmama postoje filmične priče, i to jevjerovatno izazvalo takvu vrstu snimanja spotova. Svaka od tih pjesama je bila vezana za neki vid kulture.
Riječ je o intermedijalnosti...
Događa se da jedan medij interferira u drugi, da se krugovi asocijacija kreću unutar medijskog, ne samo stvarnog. Upravo Bolero se kreće unutar svijeta neke posredovane stvarnosti.
Kako je došlo do realizacije Tajnog grada, posljednje ploče?
D. RUNDEK: Tajni grad sam htio napraviti kao rezime jednog perioda. Imao sam osjećaj da je to posljednja ploča Haustora ili posljednja ploča u ciklusu rada projekta koji se zove »Haustor«, jer ima jos drugih stvari kojima se bavim, a koje tom projektu ne pripadaju Meni se Tajni grad čini, uz neke mane koje prepoznajem a ne želim ih imenovati, ploča jedne zrelosti, zaokruživanja neke autorske ideje. Ploča je raznolikija jer se u njoj sastaju neke linije koje su prije bile dominantne na pojedinim pločama.
Prošlo je gotovo dvije godine od objavljivanja Tajnog grada. Što je u pripremi?
D. RUNDEK: U pripremi je ploča koja će se zvati Dovitljivi mali čudaci. Nadam se da će izaći u veljači.
Trebala je izaći još prije dvije godine, ali se to malo oteglo. Ja nikad ne završavam materijale do kraja, nego ih ostavljam otvorene da bi ih u studiju završio. Upravo završavanje traje već godinu dana. Paralelno se priprema maxi-singl pod radnim naslovom Staro za novo. On je ideja firme Fame, a tu su dva osnovna motiva. Jedan od njih je da dvojica iz "Fame'-a rade u Jabuci, od kojih Alen kao D. J stalno osluškuje kako publika reagira. On je osjetio da je muzika novog vala u Jugoslaviji jako zanimljiva. Ona može biti relevantan činilac nove scene jer nisam primijetio da se nešto značajno dogodilo. Ocijenili smo da bi maxi-singl mnoge interesirao, one koji nisu mogli kupiti ploču prije deset godina. U međuvremenu su odrasli novi klinci koji to, također traže. Tu je i verzija Radničke klase koja odlazi u raj, a za koju mislim da je bolja nego na Trećem svijetu, pa zašto da se ne objavi. A kako nam je sad desetogodišnjica, to je dobra prilika za pogled unatrag. Na taj način bismo povezali stvari i stvorili osnovu za dalje. Staro za novo trebale bi činiti: Djevojke, Radnička klasa, jedna stvar s novog albuma i kratak dokumentarac, muzička priča, napravljena o nastanku pjesme Uzalud pitaš tko ide.
Prema čemu sad Haustor pretendira jer si spomenuo da je jedna faza iza vas, zaokruzena obljetnicom i maxi singlom?
D. RUNDEK: Mislim da će se i ova ploča oslanjati na staro. Sastav Ijudi je ostao isti; oni su se više okrenuli nekim drugim stvarima, ali ostaju prepoznatljivi. Ja sam si dao oduška u onom pravcu u kojem sam malo posustajao. Riječ je o fascinaciji ponavljanjem koje mislim još više ogoliti, s jedne strane, s druge, mislim na istraživanje same kvalitete zvuka. Riječ je o slojevitom pristupu koji se ne bi trebao izgubiti u radu pjesama. Kad se sve složi, vidjet ću u kojoj je mjeri moja potreba za jasno strukturiranom poetskom organizacijom. I dalje će biti pjesma, a atmosfera i muzika će živjeti s njom paralelno.
Sanja KOVAČEVIĆ
"HEROINA"; br. 1;
24.prosinac 1990.
- Sanja Kovačević
Darko Rundek: Interview
Kaži nam nešto o samom nastanku grupe Haustor; koja je bila osnovna ideja, polazište?
Darko RUNDEK: Saher i ja smo se upoznali 78-e, 79-e godine. On je bio muzičar, istodobno i etnolog, arheolog, dok sam ja došao iz teatralnijeg, kabaretskijeg poigravanja. Srela su se dva elementa, a uz to — Saher se rado sjećao svoga gimnazijskog banda, i tako je počelo. Ime »Haustor« je odgovaralo jer je grupa imala veze s haustorskim dječjim maštarijama. Nismo bili jako mladi, ali je naša upornost doprinijela da zvučimo upravo tako. Imali smo koncept koji je ostao do danas — napraviti grupu u kojoj ćemo se igrati pravog banda. Radimo sve, svatko svira neki instrument, imamo turneje, snimamo ploče, cure nas vole.
Haustor nikad nije postao band tipa Bijelo dugme iako se to u jednom trenutku očekivalo: nakon Djevojaka u Ijetnim haljinama.
D. RUNDEK: To se ostvarilo onoliko koliko nam je to bilo opipljivo. Ponekad smo malo izašli iz okvira naivnosti, ali nikad se rad u grupi nije objektivizirao kao neki posao, ostvarivanje karijere. Uvijek je postojala dovoljna količina igre i neozbiljnosti.
Nakon poduže pauze uslijedio je Treći svijet
D. RUNDEK: Da, ta ploča je za nas same bila iznenađenje. Pričinila nam je veliki užitak, ali je dovela do nekih poteza unutar grupe jer smo morali primijeniti postavku zbog iznenadne mogućnosti profesionalizacije. Pojavili su se Ijudi koji bi to preciznije i profesionalnije radili. Treći svijet je objavljen nakon Saherova povratka iz vojske. U tom periodu smo dobro promislili i to, vjerojatno, daje tom LP-ju utemeljenost koju posjeduje. Sinteza mene i Sahera kao autora dosegla je vrhunac i nakon toga smo se razišli. On je htio voditi tu liniju do nekih novih konzekvencija, a za mene je to i bila krajnja granica moje prilagodljivosti, tako da više nismo mogli dalje...
Kako se razvijala glazbena svijest o tome što »Haustor« želi predstavljati kao grupa unutar pop glazbe?
D. RUNDEK; To mi nije najlakše ocjeniti. Moj subjektivni sud je da Haustor zauzima mjesto koje je prilično specifično, ne kolidira, ne susreće se s mnogo drugih bandova. Djelomično taj prostor zauzimaju jedno vrijeme EKV, Leb i sol, Lačni Franz - bendovi koji na svoj osobit način istraćuju komunikaciju i koji razvijaju svoj senzibilitet. Oni nisu populistički bendovi, više su autorski orijentirani; to bi se moglo nazvati autorskom glazbom.
Pojavom "Bolera" kod Haustora se pojavljuje video produkcija, stvaranje spotova. Nije li to bila svjesna namjera da se rade malo režiraniji spotovi nego što postoje u aktuelnoj produkciji pop glazbe?
D: RUNDEK: Ploča je imala polazište da se bavi jednim aspektom otklona od realnosti, prema projekciji, mašti. U pjesmama postoje filmične priče, i to jevjerovatno izazvalo takvu vrstu snimanja spotova. Svaka od tih pjesama je bila vezana za neki vid kulture.
Riječ je o intermedijalnosti...
Događa se da jedan medij interferira u drugi, da se krugovi asocijacija kreću unutar medijskog, ne samo stvarnog. Upravo Bolero se kreće unutar svijeta neke posredovane stvarnosti.
Kako je došlo do realizacije Tajnog grada, posljednje ploče?
D. RUNDEK: Tajni grad sam htio napraviti kao rezime jednog perioda. Imao sam osjećaj da je to posljednja ploča Haustora ili posljednja ploča u ciklusu rada projekta koji se zove »Haustor«, jer ima jos drugih stvari kojima se bavim, a koje tom projektu ne pripadaju Meni se Tajni grad čini, uz neke mane koje prepoznajem a ne želim ih imenovati, ploča jedne zrelosti, zaokruživanja neke autorske ideje. Ploča je raznolikija jer se u njoj sastaju neke linije koje su prije bile dominantne na pojedinim pločama.
Prošlo je gotovo dvije godine od objavljivanja Tajnog grada. Što je u pripremi?
D. RUNDEK: U pripremi je ploča koja će se zvati Dovitljivi mali čudaci. Nadam se da će izaći u veljači.
Trebala je izaći još prije dvije godine, ali se to malo oteglo. Ja nikad ne završavam materijale do kraja, nego ih ostavljam otvorene da bi ih u studiju završio. Upravo završavanje traje već godinu dana. Paralelno se priprema maxi-singl pod radnim naslovom Staro za novo. On je ideja firme Fame, a tu su dva osnovna motiva. Jedan od njih je da dvojica iz "Fame'-a rade u Jabuci, od kojih Alen kao D. J stalno osluškuje kako publika reagira. On je osjetio da je muzika novog vala u Jugoslaviji jako zanimljiva. Ona može biti relevantan činilac nove scene jer nisam primijetio da se nešto značajno dogodilo. Ocijenili smo da bi maxi-singl mnoge interesirao, one koji nisu mogli kupiti ploču prije deset godina. U međuvremenu su odrasli novi klinci koji to, također traže. Tu je i verzija Radničke klase koja odlazi u raj, a za koju mislim da je bolja nego na Trećem svijetu, pa zašto da se ne objavi. A kako nam je sad desetogodišnjica, to je dobra prilika za pogled unatrag. Na taj način bismo povezali stvari i stvorili osnovu za dalje. Staro za novo trebale bi činiti: Djevojke, Radnička klasa, jedna stvar s novog albuma i kratak dokumentarac, muzička priča, napravljena o nastanku pjesme Uzalud pitaš tko ide.
Prema čemu sad Haustor pretendira jer si spomenuo da je jedna faza iza vas, zaokruzena obljetnicom i maxi singlom?
D. RUNDEK: Mislim da će se i ova ploča oslanjati na staro. Sastav Ijudi je ostao isti; oni su se više okrenuli nekim drugim stvarima, ali ostaju prepoznatljivi. Ja sam si dao oduška u onom pravcu u kojem sam malo posustajao. Riječ je o fascinaciji ponavljanjem koje mislim još više ogoliti, s jedne strane, s druge, mislim na istraživanje same kvalitete zvuka. Riječ je o slojevitom pristupu koji se ne bi trebao izgubiti u radu pjesama. Kad se sve složi, vidjet ću u kojoj je mjeri moja potreba za jasno strukturiranom poetskom organizacijom. I dalje će biti pjesma, a atmosfera i muzika će živjeti s njom paralelno.
Sanja KOVAČEVIĆ
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:22 pm
I D O L I
"Vreme Zabave" - jun 94. -
povodom 10 godina od raspada "Idola"
Zabeležio: Vladimir Stakić
IDOLI: Zdenko Kolar, Vlada Divljan, Boža Jovanović, Nebojša Krstić, Srđan Šaper
Monoview: Zdenko Kolar
ZDENKO KOLAR, basista blues benda ZONA B. Vozač tramvaja. Dragi lik iz mnogih reklama. Nesuđeni Mirko iz filmske verzije Maratonaca, na probnom snimanju je od Ljubiše Samardžića (koji je takođe ostao bez uloge) dobio tolike batine pred kamerom da ih i danas pamti. Kao i Idole, uostalom.
Racionalan. Uglavnom veseo. Možda pomalo rezigniran. Sigumo potcenjen. Ovaj monolog pribeležen je u sali nekadašnjeg rastorana, sada kafe-poslastičarnice "Šumatovac". Svakom ko je gledao u Zdenka, pred očima su klizile, blagodareći rotirajiićoj rashladnoj vitrini, neke vrlo blede torte sa malo ili nimalo čokolade. Čokolade.
I tako puna dva sata. Odnosno deset godina. Neizdrživo dugo, u svakom slučaju.
Dva dečaka (prava)
Vlada i ja smo stanovali u istoj zgradi u kojoj ja i dan danas živim, za razliku od njega koji je 12-13 hiljada kilometara daleko i sad hoda naopačke. Ja sam se doselio negde '63. godine, iz Zemuna gde sam se i rodio i prvi dečko kog sam sreo dok su nam stvari još bile na kamionu bio je Vlada. To je bilo kao u priči, dva dečaka se sreću ispred zgrade: Zdravo. Zdravo, kako se zoveš? Vlada, a ti? Ja sam Zdenko. Moj ćale nam je dao pare i poslao nas da kupimo žvake da im ne smetamo. I mi odemo i kupimo one kockaste žvake, velike kao karamele, one što ti potpuno napune usta, prave pravcate socijalističke žvake iz onog perioda. Tako je sve počelo.
Posle smo sve preživljavali zajedno. I kupovanje i slušanje ploča i moljakanje roditelja da nam kupe prve instrumente da počnemo da sviramo. Ni on ni ja nismo išli u muzičke škole, a i relativno kasno smo počeli da sviramo, tamo negde u šestom - sedmom razredu i onda smo bukvalno krali muziku sa ulice. U kraju se tada dosta ćoškarilo, skupljale su se i neke devojke, frajeri su im svirali, a mi smo snimali akorde i trčali kući da to skidamo. Tako smo učili, uglavnom gledanjem, ali smo bili vrlo uporni.
Posle smo išli na neki kurs u RU "Braća Stamenković" i tu smo počeli da shvatamo kako treba svirati zajedno, tako da smo se vrlo brzo totalno kapirali bez ikakve priče. Već tada se videlo da će Vlada biti strašan ritam gitarista. Imao je ruku, mog'o je da svira šta hoćeš.
Zvuk ulice
Imali smo nekoliko bendova i ranije, ali je Zvuk ulice bio prva prava grupa koja je imala repertoar i nekoliko stvarno velikih nastupa - često smo svirali u SKC-u, na poslednjem Boom festivalu u Novom Sadu sedamdesetosme, devete... sedme... šeste, ne znam više... Nismo imali ploču, ali su nam se vrtele stvari po radijima, baš smo imali lepih stvari. I imali smo neke fenomenalne nastupe. Recimo na zaječarskoj gitarijadi smo sjajno prošli, utoliko što nismo dobili batine.
Tad je Galija pobedila, mi smo bili drugi po žiriju, a publika nas je mrzela iz dna duše. Bili smo jedini bend iz Beograda, bili smo užasno medijski prisutni i unapred proglašavani za sigurne pobednike. A to Ijudi po palankama ne vole. I tako smo mi svirali, a svih dve hiljade Ijudi je zviždalo, tako da mi nismo ni svirali njima. Okrenuli smo se prema bubnjaru, leđima prema publici i tako smo svirali. Oni su bojkotovali nas, a mi smo im žestoko uzvratili. Osim mene i Vlade, tu je još bio Kokan Popović koji je svirao u Idolima na kraju, Dragan Mitrić je svirao klavijature, imali srno i saksofon i perkusionistu što je bila velika retkost u to vreme. Dragana Milković je pevala i svirala klavir. Ona već dugo ništa ne radi, ali nedavno sam je sreo i rekla mi je da ima nameru da nešto napravi. I mislim da bi trebalo, ona je stvarno talentovana žena.
Voleli smo ove razlomljene ritmove, makedonske - sedam, devet, jedanaest osmina. Uglavnom su to bili instrumentali, Vlada uopšte nije pevao u početku. Klasifikovali su nas kao jazz rock, ali je to ustvari bio pop u odnosu a na ono što je bilo jazz rock. To je zapravo bio novi talas, samo se tada to još i nije tako zvalo. Uopšte, malo je Ijudi a provalilo tu zanimljivu stvar - da se novi talas u Beogradu pojavio istovremeno kad i u Londonu, a pre nego u Zagrebu koji je u takvim stvarima obično prednjačio.
Sad o onim Dečacima, Papiću i Bradonjama
Ne znam tačno ko je izmislio Dečake i kao medijski fazon. Mislim da je to bio - Dragan Papić, ali je ideja možda bila i Vladina, Srđanova ili Krletova. U svakom slučaju, Papić je provalio da to može da bude medijski zanimljivo i on je to furao - oni su bili potpuno drugačiji od svega što je tada postojalo.
Glatko izbrijani - lepo ošišani -odelca - kravatice, vrlo neobične stvari za kraj sedamdesetih. On je pronašao tri fotogenična momka koji su mogli nešto da rade i koji u početku uopšte nisu bili rock grupa. Papić je radio na tim akcijama i organizovao da uđu u medije, kao sa onim nošenjem voća i sokova bolesnicima u bolnicu, tako da se oko toga brzo stvorila prilična gužva.
E, onda je meni Vlada rekao da hoće da pravi jedan bend s kojim bi svirao. Ko bi bio u bendu? Šaper. Šaper? Šaper. A ja Šapera znam od ranije, Vlada i on su išli zajedno u gimnaziju i on mi je uvek delovao interesantno. I kao pojava i po tome što je lepo pevao. Imao je neki malo operski fazon, ali je sve to moglo da se kanališe. Tako da sam odavno govorio Vladi da ga dovede da probamo da postavimo neke stvari i da napravimo snimke. Ali se to nekako stalno razvlačilo, sve dok jednog dana nisam sišao u vešernicu u podrumu naše zgrade i zatekao njih trojicu: Krle je svirao bas na mom pojačalu i mojoj gitari, Srđan gitatu, a Vlada bubanj. Oni par dana nešto pokušavali, mučili se, ali nije moglo. Niti je on bubnjar, niti su oni gitarista i basista.
Tako je posle par dana došlo do toga da probamo da uradimo neke stvari sa Ijudima koji znaju da sviraju. I to je bilo frapantno kako je zvučalo: jako, čisto. vrlo sveže. Svirali smo Plastiku, Ameriku i još pet - šest pesama i tu je odmah pala ideja: pravimo nov bend. Znači, nisu više Dečaci, a pošto srno Boža i ja nosili brade, onda je jedno vreme bilo Dečaci plus Bradonje i tako je ostalo do pred izlazak prvog singla, kad je neko smislio da se zovemo Idoli. Više ne znam čija je ideja bila, ali tačno znam gde su mi to rekli. U kafani "Palilulska kasina", kod Palilulske pijace.
Papić je u početku bio jako zagrejan za celu stvar, a onda je postepeno provalio da Boža i ja štrčimo, ja manje, Boža više. Morali smo da se obrijemo. U redu, obrijali smo se i onda je ovaj ukapirao da je Boža jedan antitalenat za poziranje, da nije fotogeničan i tako dalje i tako dalje. I Boža mu je stalno smetao, bar se meni tako čini. Tako da je imao jednu averziju prema nama dvojici, ali je uradio još par projekata s nama, pojavljivao se tu i tamo, a onda je to prestalo. On je nestao, a mi smo nastavili.
Ko je tu šta bio
Mi smo i u Zagrebu, gde smo bili carevi, a i u Beogradu i uopšte, važili za muzičare koji nisu baš vični svojim instrumentima, loši muzičari ali jebi ga, to dobro zvuči. A i bilo je tek delimično tačno. Recimo Boža, naš prvi bubnjar i isto čovek iz naše zgrade je tip koji ima najbolji drajf na svetu. On je sav u mišiću, ali na koncertu sve vreme svira u grču i ne može da se opusti na silu. I ti ga gledaš kako se muči i znoji i misliš: taj će da padne posle tri pesme, ali ne. On se grozno znojio i grčio, ali je izdržavao. Sve.
Kokan, koji je posle svirao bubnjeve, je bio jedan čudan tip. Nikad ga nisam voleo. A inače je bio sjajan bubnjar, dobar, siguran, ali je voleo da komplikuje. Imao je neke svoje prelaze koje je morao da odsvira, pa to ti je. Nije baš kapirao kako bend treba da zvuči. A to je ono najvažnije - da smiriš svoje hormone i da bend zvuči kao bend, a ne kao grupa pojedinaca.
Krstić i Šaper su bili totalni nemuzičari. I dan danas su to. Oni sami ništa ne bi znali da urade. Inače je Šaper neverovatno talentovan tip. Šta god da dohvati, on lepo radi. Ima ideje, vrlo je komunikativan i to je odlično funkcionisalo na koncertima, mada je tu bilo i totalnog glupiranja, po meni. Ali umeo je da izbaci neke stvari, a nije bio opterećen tim muzičkim kanonima. Njemu je melodija bila u glavi i tekst koji je trebalo da se podvuče pod to, ali je to sve trebalo negde staviti i nekako upakovati. To je bio posao koji smo Vlada i ja radili, mi smo ga u početku kanalisali i on je te stvari vrlo brzo ukapirao, stekao je taj osećaj. Čak je i svirao sinti na koncertima.
Sad, kako je svirao, to je druga stvar. Za nekog ko je svirao klasiku, to je verovatno bila katastrofa, on je svirao sa dva prsta i šta ubode. Ali umeo je da navežba šta treba i to je funkcionisalo.
"Vreme Zabave" - jun 94. -
povodom 10 godina od raspada "Idola"
Zabeležio: Vladimir Stakić
IDOLI: Zdenko Kolar, Vlada Divljan, Boža Jovanović, Nebojša Krstić, Srđan Šaper
Monoview: Zdenko Kolar
ZDENKO KOLAR, basista blues benda ZONA B. Vozač tramvaja. Dragi lik iz mnogih reklama. Nesuđeni Mirko iz filmske verzije Maratonaca, na probnom snimanju je od Ljubiše Samardžića (koji je takođe ostao bez uloge) dobio tolike batine pred kamerom da ih i danas pamti. Kao i Idole, uostalom.
Racionalan. Uglavnom veseo. Možda pomalo rezigniran. Sigumo potcenjen. Ovaj monolog pribeležen je u sali nekadašnjeg rastorana, sada kafe-poslastičarnice "Šumatovac". Svakom ko je gledao u Zdenka, pred očima su klizile, blagodareći rotirajiićoj rashladnoj vitrini, neke vrlo blede torte sa malo ili nimalo čokolade. Čokolade.
I tako puna dva sata. Odnosno deset godina. Neizdrživo dugo, u svakom slučaju.
Dva dečaka (prava)
Vlada i ja smo stanovali u istoj zgradi u kojoj ja i dan danas živim, za razliku od njega koji je 12-13 hiljada kilometara daleko i sad hoda naopačke. Ja sam se doselio negde '63. godine, iz Zemuna gde sam se i rodio i prvi dečko kog sam sreo dok su nam stvari još bile na kamionu bio je Vlada. To je bilo kao u priči, dva dečaka se sreću ispred zgrade: Zdravo. Zdravo, kako se zoveš? Vlada, a ti? Ja sam Zdenko. Moj ćale nam je dao pare i poslao nas da kupimo žvake da im ne smetamo. I mi odemo i kupimo one kockaste žvake, velike kao karamele, one što ti potpuno napune usta, prave pravcate socijalističke žvake iz onog perioda. Tako je sve počelo.
Posle smo sve preživljavali zajedno. I kupovanje i slušanje ploča i moljakanje roditelja da nam kupe prve instrumente da počnemo da sviramo. Ni on ni ja nismo išli u muzičke škole, a i relativno kasno smo počeli da sviramo, tamo negde u šestom - sedmom razredu i onda smo bukvalno krali muziku sa ulice. U kraju se tada dosta ćoškarilo, skupljale su se i neke devojke, frajeri su im svirali, a mi smo snimali akorde i trčali kući da to skidamo. Tako smo učili, uglavnom gledanjem, ali smo bili vrlo uporni.
Posle smo išli na neki kurs u RU "Braća Stamenković" i tu smo počeli da shvatamo kako treba svirati zajedno, tako da smo se vrlo brzo totalno kapirali bez ikakve priče. Već tada se videlo da će Vlada biti strašan ritam gitarista. Imao je ruku, mog'o je da svira šta hoćeš.
Zvuk ulice
Imali smo nekoliko bendova i ranije, ali je Zvuk ulice bio prva prava grupa koja je imala repertoar i nekoliko stvarno velikih nastupa - često smo svirali u SKC-u, na poslednjem Boom festivalu u Novom Sadu sedamdesetosme, devete... sedme... šeste, ne znam više... Nismo imali ploču, ali su nam se vrtele stvari po radijima, baš smo imali lepih stvari. I imali smo neke fenomenalne nastupe. Recimo na zaječarskoj gitarijadi smo sjajno prošli, utoliko što nismo dobili batine.
Tad je Galija pobedila, mi smo bili drugi po žiriju, a publika nas je mrzela iz dna duše. Bili smo jedini bend iz Beograda, bili smo užasno medijski prisutni i unapred proglašavani za sigurne pobednike. A to Ijudi po palankama ne vole. I tako smo mi svirali, a svih dve hiljade Ijudi je zviždalo, tako da mi nismo ni svirali njima. Okrenuli smo se prema bubnjaru, leđima prema publici i tako smo svirali. Oni su bojkotovali nas, a mi smo im žestoko uzvratili. Osim mene i Vlade, tu je još bio Kokan Popović koji je svirao u Idolima na kraju, Dragan Mitrić je svirao klavijature, imali srno i saksofon i perkusionistu što je bila velika retkost u to vreme. Dragana Milković je pevala i svirala klavir. Ona već dugo ništa ne radi, ali nedavno sam je sreo i rekla mi je da ima nameru da nešto napravi. I mislim da bi trebalo, ona je stvarno talentovana žena.
Voleli smo ove razlomljene ritmove, makedonske - sedam, devet, jedanaest osmina. Uglavnom su to bili instrumentali, Vlada uopšte nije pevao u početku. Klasifikovali su nas kao jazz rock, ali je to ustvari bio pop u odnosu a na ono što je bilo jazz rock. To je zapravo bio novi talas, samo se tada to još i nije tako zvalo. Uopšte, malo je Ijudi a provalilo tu zanimljivu stvar - da se novi talas u Beogradu pojavio istovremeno kad i u Londonu, a pre nego u Zagrebu koji je u takvim stvarima obično prednjačio.
Sad o onim Dečacima, Papiću i Bradonjama
Ne znam tačno ko je izmislio Dečake i kao medijski fazon. Mislim da je to bio - Dragan Papić, ali je ideja možda bila i Vladina, Srđanova ili Krletova. U svakom slučaju, Papić je provalio da to može da bude medijski zanimljivo i on je to furao - oni su bili potpuno drugačiji od svega što je tada postojalo.
Glatko izbrijani - lepo ošišani -odelca - kravatice, vrlo neobične stvari za kraj sedamdesetih. On je pronašao tri fotogenična momka koji su mogli nešto da rade i koji u početku uopšte nisu bili rock grupa. Papić je radio na tim akcijama i organizovao da uđu u medije, kao sa onim nošenjem voća i sokova bolesnicima u bolnicu, tako da se oko toga brzo stvorila prilična gužva.
E, onda je meni Vlada rekao da hoće da pravi jedan bend s kojim bi svirao. Ko bi bio u bendu? Šaper. Šaper? Šaper. A ja Šapera znam od ranije, Vlada i on su išli zajedno u gimnaziju i on mi je uvek delovao interesantno. I kao pojava i po tome što je lepo pevao. Imao je neki malo operski fazon, ali je sve to moglo da se kanališe. Tako da sam odavno govorio Vladi da ga dovede da probamo da postavimo neke stvari i da napravimo snimke. Ali se to nekako stalno razvlačilo, sve dok jednog dana nisam sišao u vešernicu u podrumu naše zgrade i zatekao njih trojicu: Krle je svirao bas na mom pojačalu i mojoj gitari, Srđan gitatu, a Vlada bubanj. Oni par dana nešto pokušavali, mučili se, ali nije moglo. Niti je on bubnjar, niti su oni gitarista i basista.
Tako je posle par dana došlo do toga da probamo da uradimo neke stvari sa Ijudima koji znaju da sviraju. I to je bilo frapantno kako je zvučalo: jako, čisto. vrlo sveže. Svirali smo Plastiku, Ameriku i još pet - šest pesama i tu je odmah pala ideja: pravimo nov bend. Znači, nisu više Dečaci, a pošto srno Boža i ja nosili brade, onda je jedno vreme bilo Dečaci plus Bradonje i tako je ostalo do pred izlazak prvog singla, kad je neko smislio da se zovemo Idoli. Više ne znam čija je ideja bila, ali tačno znam gde su mi to rekli. U kafani "Palilulska kasina", kod Palilulske pijace.
Papić je u početku bio jako zagrejan za celu stvar, a onda je postepeno provalio da Boža i ja štrčimo, ja manje, Boža više. Morali smo da se obrijemo. U redu, obrijali smo se i onda je ovaj ukapirao da je Boža jedan antitalenat za poziranje, da nije fotogeničan i tako dalje i tako dalje. I Boža mu je stalno smetao, bar se meni tako čini. Tako da je imao jednu averziju prema nama dvojici, ali je uradio još par projekata s nama, pojavljivao se tu i tamo, a onda je to prestalo. On je nestao, a mi smo nastavili.
Ko je tu šta bio
Mi smo i u Zagrebu, gde smo bili carevi, a i u Beogradu i uopšte, važili za muzičare koji nisu baš vični svojim instrumentima, loši muzičari ali jebi ga, to dobro zvuči. A i bilo je tek delimično tačno. Recimo Boža, naš prvi bubnjar i isto čovek iz naše zgrade je tip koji ima najbolji drajf na svetu. On je sav u mišiću, ali na koncertu sve vreme svira u grču i ne može da se opusti na silu. I ti ga gledaš kako se muči i znoji i misliš: taj će da padne posle tri pesme, ali ne. On se grozno znojio i grčio, ali je izdržavao. Sve.
Kokan, koji je posle svirao bubnjeve, je bio jedan čudan tip. Nikad ga nisam voleo. A inače je bio sjajan bubnjar, dobar, siguran, ali je voleo da komplikuje. Imao je neke svoje prelaze koje je morao da odsvira, pa to ti je. Nije baš kapirao kako bend treba da zvuči. A to je ono najvažnije - da smiriš svoje hormone i da bend zvuči kao bend, a ne kao grupa pojedinaca.
Krstić i Šaper su bili totalni nemuzičari. I dan danas su to. Oni sami ništa ne bi znali da urade. Inače je Šaper neverovatno talentovan tip. Šta god da dohvati, on lepo radi. Ima ideje, vrlo je komunikativan i to je odlično funkcionisalo na koncertima, mada je tu bilo i totalnog glupiranja, po meni. Ali umeo je da izbaci neke stvari, a nije bio opterećen tim muzičkim kanonima. Njemu je melodija bila u glavi i tekst koji je trebalo da se podvuče pod to, ali je to sve trebalo negde staviti i nekako upakovati. To je bio posao koji smo Vlada i ja radili, mi smo ga u početku kanalisali i on je te stvari vrlo brzo ukapirao, stekao je taj osećaj. Čak je i svirao sinti na koncertima.
Sad, kako je svirao, to je druga stvar. Za nekog ko je svirao klasiku, to je verovatno bila katastrofa, on je svirao sa dva prsta i šta ubode. Ali umeo je da navežba šta treba i to je funkcionisalo.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:25 pm
KUD IDIJOTI (prođu...)
"SUPER-TIN" br. 40, jun 1997.
piše: Petar Janjatović
Legenda kaže: "O približnom nastanku grupe "Kud Idijoti" govori se svašta, ali najtočnija je ona priča kada je Broj Jedan došao kod Saleta i rekao mu: "Slušaj sinko, ja sam odvjeć star za te stvari, ali ako hoćeš moj savjet, nemoj ni slučajno uzet Frica za basista...".
KUD IDIJOTI:
Fric, Ptica, Tusta, Sale
Ipak, Sale Veruda, gitarista i osnivač Kud Idijota se nije obazirao na savjet matorog prdonje i dolaskom basiste Frica u grupu 1985. formirana je konačna postava koju su još činili pevač Tusta i bubnjar Ptica. I tako počinje priča o čuvenom bendu čiji slogan glasi "Kud Idijoti prođu tu trava ne raste". Inače, Idijoti su nastali 2. februara 1981. a prvu postavu su činili klinci koji su se ložili na Ramonese: Sale Veruda, Davor Zgrablić, Egidio Rocco i Marino Piuko. Daleko od medija i pod pritiskom institucije kao što je Atomsko sklonište želeli su da izguraju nešto svoje, sasvim drugačije. Svirali su u malim prostorima, nije im se ukazivala nikakva perspektiva i kroz grupu su prolazili brojni članovi. Jedini uporan bio je Sale Veruda. Konačno je susret njih četvorice označio pravi start. Tusta je te '85. već imao skoro trideset godina i nikakvo scensko i pevačko iskustvo pre toga. Prošao je hipi eru, stopirao po Evropi, oženio se, dobio ćerkicu i zaposlio u "Uljaniku" (fabrika u kojoj se prave brodovi) u personalnom odeljenju, ali je i dalje nosio kožnu jaknu, dugu kosu i muvao se po rockerskim mestima. I negovao želju da zapeva. Tako su KUD Idijoti njegov prvi i kako se čini, poslednji bend u karijeri. I ostali su se muzikom bavili zbog Ijubavi a ne samo zbog para. Ptica je radio kao električar u ,,Uljaniku" (uvodio je struju u brodove), Sale se bavio stolarskim poslovima (uvodio je drvenariju u brodove) a Fric je bio zaposlen kao noćni čuvar u obližnjoj ludnici u kojoj su imali i prostorije za vežbanje. lako su već godinama, u medijskom smislu, tapkali u mestu Sale Veruda nikako nije gublo energiju i sa pravom upornošću čoveka koji je uveren u ono što radi, gurao je dalje. Uz njih su u to vreme u Puli delovale grupe Visoki napon, Gola jaja, Messerschmitt, The Spoons a jedini toji su postigli kakvu-takvu afirmaciju bili su Problemi. Ovaj, takođe pank orijentisan sastav je radio početkom osamdesetih godina i jedini zvučni zapis su ostavili na kompilaciji ,,Novi punk val" na kojoj su se našle njihove pesme "Grad izobilja" i "Sranje".
I dok su se stariji muzičari u Puli obično okupljali po kafanama, omiljeno mesto pankerske ekipe bio je i ostao klub ,,Uljanik" u kome se redovno sviralo. Dolazili su bendovi sa strane a mesto predgrupe je bilo rezervisano za domaće sastave. Redovnim svirkama KUD Idijoti su stekli reputaciju u Puli i okolini a bolje informisani klinci po čitavoj Jugoslaviji su polako počeli da se lože na njih. Za razliku od diskografskih kuća koje nisu pokazivale nikakvo interesovanje za punkere iz Pule. Promućurni i vični efektnim poslovnim potezima, KUD Idijoti odlučuju da preuzmu stvari u svoje ruke.
U saradnji sa Borisom Furlanom iz Kopra koji je osnovao izdavačku kuću ,Slovenija", 1986. objavljuju kasetu ,,Legendarni u živo". Snimljena skromnom tehnikom, kaseta je nosila njihove udarne koncertne treske, među kojima i obradu čuvene italijanske revolucioname pesme ,Bandiera Rossa" koju su u to vreme izvodili i Pankrti. Zahvaljujući toj kaseti, Idijoti su pozvani na Omladinski festival u Subotici '87. na kome su se te godine okupili i novi sastavi kao Mizar, Grad, Indust Bag i Tuzne uši. Tada sam bio u žiriju festivala i tom prilikom sam prvi put upoznao čupave Idijote. Prve večeri je svirka trajala do kasno u noć, članovi agresivne riječke grupe Grč su se napili pa nisu bili u stanju da izađu na binu, a u publici, tačnije na zemlji sam primetio nekog tipa kako spava usred razuzdane gomile. Učinilo mi se da je to član grupe Grč, pa iako sam bio besan na njih što nisu svirali, stao sam iznad njegove glave, plašeći se da će ga klinci izgaziti. Tek ujutru sam ukapirao da je uspavani maliganac Tusta koji se umorio od dugog puta i dugačkih gutljaja. I tako smo se upoznali. Bio je to početak jednog dugog prijateljstva. Sledeće večeri sam ih prvi put gledao u živo i neopisivo sam se zabavljao. Kao i ostali. Sale je držao neke uvrnute, dugačke govore, razvijajući svoj specifičan humor na tradiciji stripa o ,,Alanu Fordu". A pravo veselje je nastalo kada su zasvirali. Kratko, brzo, žestoko i ubedljivo. Nije uzalud Vlada Stakić jednom pnlikom za njih napisao da su "najbolji malolitražni klupski bend". To se primilo i publici pa su, uz Mizar, izglasani za najbolju grupu koja se pojavila na festivalu. Budući da su nastupi bili snimani, žive verzije njihovih pesama ,,Za tebe" i ,,Disco is not dead" su se našte na kompilacijskom albumu sa festivala koji je objavljen pod nazivom "Najbolji uživo". KUD Idijotima je ta pobeda puno znaiila. izmoreni već dugim tapkanjem u mestu, dobili su dodatni podstrek i, kako su kasnije izjavljivali, ta pobeda ih je spasla rasturanja. Najednom su krenuli pozivi za svirke i mnogo širi krug publike se primio na njih.
Zahvaljujući dobro organizovanim underground kanalima za njih se saznalo u Evropi tako da su počeli da sviraju po manjim klubovima u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. Godine '87. predstavljali su Jugoslaviju na festivalu mediteranskih zemalja na jugu Italije u mestu Ređo Kalabrija. Dok su svirali pesmu "Bandiera Rossa" iznervirani karabinjeri su se popeli na binu i prekinuli njihov nastup, najverovatnije zbog refrena ,,Živeo komunizam i sloboda". Grupi je to donelo pravi publicitet, pa su se čak našli u spoljno-političkoj rubrici dnevne ,Politike". Njihov koncert u Švajcarskoj prekidaju besne feministkinje zato što je Sale na gitari imao nalepnicu gole ribe, pa su mu sprejem isprskale gitaru i pokrile golotinju. U to vreme izdaju seriju svojih singlova ,Bolje izdati ploču nego prijatelja", ,,Budimo solidarni s bogatima" i ,,Hoćemo cenzuru" u zamenu za debi album koji i dalje niko ne želi da im objavi. U proleće '88. kao prethodni pobednici ponovo sviraju na Subotičkom festivalu i tada utvrđujemo naše prijateljstvo. Nekoliko noći žurašimo sa Idijotima, Vlada Stakić, Dragan Kremer i ja. Najveći deo zezanja se vrti oko toga što smo ustanovili da Kremer i Fric jako liče. Tako Fric ode u WC a mladi punker pored njega najednom pobesni i zaurla: ,,Neću da pišam na istom mestu na kome i Kremer" i izjuri napolje. Dakle, sličnost su i ostali registrovali. Pa onda pošaljemo Bajagu do Frica da sa njima razgovara kao sa Kremerom, što ovoga prvo zapanji a onda shvati da smo sve mi smislili. Tada sam ukapirao njihovu tremu u kontaktu sa velikim jugoslovenskim rock zvezdama jer su sebe još uvek doživljavali kao mali bend iz malog grada, ne shvatajući da su već predvodnici generacija. Podjednako me iznenadilo kada sam u Saletovoj kućnoj kolekciji otkrio Balaševićeve albume. To je jednostavno objasnio: "Balašević je pjesnik, piše razumljivim jezikom i meni se to sviđa". Uvek se obradujem kada otkrijem muzičare koji ne razmišljaju dogmatsko žanrovski.
Na prvom velikom samostalnom koncertu u beogradskom SKC-u su pnpremili još jednu prevaru. Oni su i ranije imali običaj da Fricu nabiju periku na glavu i predstave ga kao Brunu Langera, gosta na koncertu. Te večeri Fric se maskirao u Kremera, pojavio na bini i objasnio da će sa Idijotima odsvirati par stvari. I većina je zaista poverovala da je Kremer na bini. Sledeći potez je bio na Kremeru. U ,,0mladinskim novinama" je napisao prikaz koncerta, potpisao se kao Fric i objasnio da je uživao tokom svirke iz publike. Pritom su ga napale razne Kremerove obozavateljke pa se te noći odlično proveo sa njima. I ta prevara je uspela, pa su Frica nazvali iz splitske novine ,,0mladinska iskra" i ponudili mu redovnu rubriku štoje ovaj sa zadovoljstvom prihvatio.
Zahvaljujući redovnim svirkama po Nemačkoj povezuju se sa momkom koji je vlasnik male izdavačke kuće Incognito Records i on im objavljuje LP ,,Bolivia r'n'r" na kome su se našle pesme sa singlova i stari demo snimci. Pošto su ih odbile gotovo sve diskografske kuće u tadašnjoj Jugoslaviji, najzad potpisuju ugovor sa Ijubljanskim .Helidonom" i to najviše zahvaljujući uredniku Borisu Beleu, pevaču grupe Buldožer. Prvi pravi LP ,Mi smo ovdje samo zbog para" objavljuju 1990. i na njemu su odlične pesme ,,Minijatura", "Neću da radim za dolare", ,,Kako to može" i verzija pesme ,Bandiera Rossa" koja traje čitavih sedam minuta. Popularnost im naglo raste i postaju autentični predvodnici punk klinaca u celoj zemlji. Jeseni '90. išao sam sa njima u Smederevsku Palanku na koncert i bio sam potpuno zapanjen činjenicom da se okupila gomila zaljubljenika u grupu koja je napamet znala sve udarne pesme. Dodatno iznenađenje sam doživeo u WC-u tog kluba jer su na zidovima bili ispisani tekstovi njihovih pesama.
I u trenutku kada je grupa doživljavala pravu popularnost došlo je do raspada zemlje, LP "Glupost je neuništiva" posle dosta otezanja izlazi leta '92. godine i predstavlja najbolji album u njihovoj dotadašnjoj kanjeri. Zreliji i direktniji nude pesme "To nije mjesto za nas", ,,Pjesma o ribaru, Marinu, Mari i moru", ..Delamo škifo", "Bepo, vrati se". Ali to je ujedno najgore vreme za svirke i objavljivanje ploča. Sa početkom rata, članovi grupe su zamrzli svoju aktivnost i gotovo da su bili pred raspadom. Prazan prostor su popunjavali tako što su Sale, Ptica i Fric nastupali u okviru sastava LB Radnički svirajući stilski sličan materijal.
CD "Tako je govorio Zaratustra" je ujedno njihov prvi kompakt u karijeri i na njemu su napravili inventar prvih godina rada jer su u to vreme iskreno sumnjali da li će nastaviti sa daljim aktivnostima. Na ploči su se našle pesme koje je Sale Veruda komponovao u periodu od '81. do '85. Od 18 pesama, snimili su 7 starih koje ranije nisu objavili, 7 pesama su ranije već snimili u različtim verzijama, dve su sasvim nove: ,Ništa nije tako dobro da bi bilo dobro" (koautor Franci Blašković) i ,Kad bi naše MC, CD, LR..". Dve pesme su obrade starih pulskih punk grupa Gola jaja i Visoki napon. U pesmi "Io sono...dittatore" (Ja sam diktator) usemplovali su glas glumca Ljube Tadića sa ploče ,,0dbrana Sokratova i smrt". Stara obrada ,O bella ciao" je dobila podnaslov "Šta hoće ti antifašisti" a snimili su je uz malu harmoniku koja se svojvremeno koristila u partizanskim pesmama, Povodom te ploče su opet svirali po delu evropskih zemalja, avgusta '94. nastupali su na festivalu "Euro Woodstock" u Budimpešti a 10. oktobra u Ljubljani im se ostvanla davnašnja želja, svirali su kao predgrupa sastavu Ramones. U to vreme ostvarili su saradnju sa legendom Francijem Blaškovićem kome su svirali na CD-u "Istra ti materina". Ploča je predstavljala zgodnu mešavinu različitih senzibiliteta i povodom nje, uz duvačku sekciju su odsvirali deset koncerata po lokalnim istarskim kafanama. Tokom ratnih godina stekli su status benda oštrog jezika i jasnih stavova koji se nije libio da i dalje svira sada nepodobne ,,Bandiera Rossa" i ,O bella ciao" držeći se, pored marke i dolara, svoje jasne devize ,,Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti".
Sledeći CD ,,Megapunk" im donosi udarnu .Fuck The System", preteću ,,Bozina", gorke "Ima li (ovdje) života prije smrti", "Red i palice", ,,Blago budalama", ,,Sjaj". U skladu sa svojom ogorčenom borbom protiv piraterije, odlučuju da više ne objavljuju normalne ploče, već samo singlove, računajući da će diskografski lopovi, bar tako morati da se pomuče oko sklapanja novih izdanja. Prvi singl u tom nizu, "Fuck" objavili su za sopstvenu firmu Veruda singles a onda je došao primamljiv ugovor sa firmom .Dancing Bear', zato odustaju od te ideje i upravo pripremaju novi album. Ali na pirate nisu zaboravili.
Nedavno su sprskoj ministarki kulture, Nadi Popović Perišić, posali otvoreno pismo u kome zahtevaju borbu protiv pirata jer se na našem tržištu pojavio kompilacijski CD sa njihovim starim snimcima. Informacija o tom otvorenom pismu se čak pojavila u .Vestima" televizije Studija B pa su za grupu čuli i oni koji nikada nisu videli električnu gitaru u živo. Naravno, da bismo tačno znali šta su KUD Idijoti želeli da postignu tim pismom, nazvali smo Frica telefonom:
,,Sale Veruda je došao na tu ideju. Jedan dan je banuo u našu prostoriju za probu, pitao šta o tome mislimo i da li ja mojim kanalima mogu to doturiti do Beograda. Mi iz benda stojimo uz Saleta, ipak je on naš šef. Naravno, apsolutno ništa ne očekujemo, dovoljno je da Ijudi znaju što mislimo.
Nama do sada nije bilo jasno da bendovi iz Srbije dozvoljavaju da im se pojavljuju dupla izdanja. Ne razumijem da se Ijudi ne mogu organizirat, pa makar i batinom. A mi se sada, inače nalazimo u jednom laganom, udobnom periodu života. Opušteni smo, uvježbavamo materijal za novu ploču koja će se zvati "Cijena ponosa" i trebalo bi da izađe u devetom mjesecu. Ubijeđen sam da će biti odlična ploča. Ritam dana nam je miran. Vježbamo u mom vrtu. U neposrednoj blizini naše prostonje, moj stari drži zečeve.
Prostorija je kao one što u firmama drže metle, tako je mala pa svaki čas bežimo vani, hvatamo zraka. Posle probe odemo u obližnji kafić. Pijemo, gledamo male curice, blizu je ekonomska škola. I sad to proljeće, fenomenalno izgleda, propupelo to, razgolitilo se, Pero brate. Danas sam mijenjao naočare, jesam boga mi,
izoštrio malo. Javljaju nam se klinci iz Srbije i pitaju kad ćemo doć da sviramo. I sad smo opet u fazi da bismo vrlo rado došli. I opet nam je proradio inat. Mogu najavit negdje sljedeće godine u ovo doba, sigurno ćemo doć. Pa kud puklo da puklo. Neko treba probit led. Mislim da mi nismo kompromitirani ni sa jedne ni sa druge strane i da ćemo odsvirati gore, to je naša davnašnja želja."
I naša ovde, u to ne treba sumnjati. Jer oni nisu samo jedan standardno dobar bend već ekipa koja se uz muziku, bavi i drugim aktivnostima, Ptica i Fnc su pokrenuli duhovit list ,,Čempres" koji izlazi retko, kada prikupe novac, Najnoviji broj je upravo ovih dana izašao, pa će mo ga u jednom od sledećih "Tinova" sigumo predstaviti. Sale producira druge sastave a njihova izdavačka kuća ,,Bonaca" je štampala kasete Franciju Blaškoviću, grupama Svvindle, Sexton, Headbenger. Jedno vreme Ptica i Fnc su bili urednici muzičkog programa u klubu ,,Uljanik" gde su često organizovali svirke drugima. A što se tiče velike želje domaće publike da najzad vide u Srbiji KUD Idijote u živo, to, ipak, najmanje od njih zavisi. lli kako je to Ptica jednom prilikom precizno objasnio:
,,Sve dotle dok vlast i s jedne i druge strane ne napravi neki oficijelni prvi pokret, nema nam spasa, Do tada će sve biti usamljeni pokušaj koji će uvijek biti prokazan. Jednostavnije rečeno, kada bude odigrana prva međunarodna utakmica između reprezentacija Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije, tada će i sve ostalo krenuti. Do tada, onaj koji prvi krene bit će crna ovca i bit će etiketiran."
Razne utakmice su u međuvremenu odigrane a mi koji se petljamo oko rocka smo i dalje crne ovce.
Petar Janjatović
"SUPER-TIN" br. 40, jun 1997.
piše: Petar Janjatović
Legenda kaže: "O približnom nastanku grupe "Kud Idijoti" govori se svašta, ali najtočnija je ona priča kada je Broj Jedan došao kod Saleta i rekao mu: "Slušaj sinko, ja sam odvjeć star za te stvari, ali ako hoćeš moj savjet, nemoj ni slučajno uzet Frica za basista...".
KUD IDIJOTI:
Fric, Ptica, Tusta, Sale
Ipak, Sale Veruda, gitarista i osnivač Kud Idijota se nije obazirao na savjet matorog prdonje i dolaskom basiste Frica u grupu 1985. formirana je konačna postava koju su još činili pevač Tusta i bubnjar Ptica. I tako počinje priča o čuvenom bendu čiji slogan glasi "Kud Idijoti prođu tu trava ne raste". Inače, Idijoti su nastali 2. februara 1981. a prvu postavu su činili klinci koji su se ložili na Ramonese: Sale Veruda, Davor Zgrablić, Egidio Rocco i Marino Piuko. Daleko od medija i pod pritiskom institucije kao što je Atomsko sklonište želeli su da izguraju nešto svoje, sasvim drugačije. Svirali su u malim prostorima, nije im se ukazivala nikakva perspektiva i kroz grupu su prolazili brojni članovi. Jedini uporan bio je Sale Veruda. Konačno je susret njih četvorice označio pravi start. Tusta je te '85. već imao skoro trideset godina i nikakvo scensko i pevačko iskustvo pre toga. Prošao je hipi eru, stopirao po Evropi, oženio se, dobio ćerkicu i zaposlio u "Uljaniku" (fabrika u kojoj se prave brodovi) u personalnom odeljenju, ali je i dalje nosio kožnu jaknu, dugu kosu i muvao se po rockerskim mestima. I negovao želju da zapeva. Tako su KUD Idijoti njegov prvi i kako se čini, poslednji bend u karijeri. I ostali su se muzikom bavili zbog Ijubavi a ne samo zbog para. Ptica je radio kao električar u ,,Uljaniku" (uvodio je struju u brodove), Sale se bavio stolarskim poslovima (uvodio je drvenariju u brodove) a Fric je bio zaposlen kao noćni čuvar u obližnjoj ludnici u kojoj su imali i prostorije za vežbanje. lako su već godinama, u medijskom smislu, tapkali u mestu Sale Veruda nikako nije gublo energiju i sa pravom upornošću čoveka koji je uveren u ono što radi, gurao je dalje. Uz njih su u to vreme u Puli delovale grupe Visoki napon, Gola jaja, Messerschmitt, The Spoons a jedini toji su postigli kakvu-takvu afirmaciju bili su Problemi. Ovaj, takođe pank orijentisan sastav je radio početkom osamdesetih godina i jedini zvučni zapis su ostavili na kompilaciji ,,Novi punk val" na kojoj su se našle njihove pesme "Grad izobilja" i "Sranje".
I dok su se stariji muzičari u Puli obično okupljali po kafanama, omiljeno mesto pankerske ekipe bio je i ostao klub ,,Uljanik" u kome se redovno sviralo. Dolazili su bendovi sa strane a mesto predgrupe je bilo rezervisano za domaće sastave. Redovnim svirkama KUD Idijoti su stekli reputaciju u Puli i okolini a bolje informisani klinci po čitavoj Jugoslaviji su polako počeli da se lože na njih. Za razliku od diskografskih kuća koje nisu pokazivale nikakvo interesovanje za punkere iz Pule. Promućurni i vični efektnim poslovnim potezima, KUD Idijoti odlučuju da preuzmu stvari u svoje ruke.
U saradnji sa Borisom Furlanom iz Kopra koji je osnovao izdavačku kuću ,Slovenija", 1986. objavljuju kasetu ,,Legendarni u živo". Snimljena skromnom tehnikom, kaseta je nosila njihove udarne koncertne treske, među kojima i obradu čuvene italijanske revolucioname pesme ,Bandiera Rossa" koju su u to vreme izvodili i Pankrti. Zahvaljujući toj kaseti, Idijoti su pozvani na Omladinski festival u Subotici '87. na kome su se te godine okupili i novi sastavi kao Mizar, Grad, Indust Bag i Tuzne uši. Tada sam bio u žiriju festivala i tom prilikom sam prvi put upoznao čupave Idijote. Prve večeri je svirka trajala do kasno u noć, članovi agresivne riječke grupe Grč su se napili pa nisu bili u stanju da izađu na binu, a u publici, tačnije na zemlji sam primetio nekog tipa kako spava usred razuzdane gomile. Učinilo mi se da je to član grupe Grč, pa iako sam bio besan na njih što nisu svirali, stao sam iznad njegove glave, plašeći se da će ga klinci izgaziti. Tek ujutru sam ukapirao da je uspavani maliganac Tusta koji se umorio od dugog puta i dugačkih gutljaja. I tako smo se upoznali. Bio je to početak jednog dugog prijateljstva. Sledeće večeri sam ih prvi put gledao u živo i neopisivo sam se zabavljao. Kao i ostali. Sale je držao neke uvrnute, dugačke govore, razvijajući svoj specifičan humor na tradiciji stripa o ,,Alanu Fordu". A pravo veselje je nastalo kada su zasvirali. Kratko, brzo, žestoko i ubedljivo. Nije uzalud Vlada Stakić jednom pnlikom za njih napisao da su "najbolji malolitražni klupski bend". To se primilo i publici pa su, uz Mizar, izglasani za najbolju grupu koja se pojavila na festivalu. Budući da su nastupi bili snimani, žive verzije njihovih pesama ,,Za tebe" i ,,Disco is not dead" su se našte na kompilacijskom albumu sa festivala koji je objavljen pod nazivom "Najbolji uživo". KUD Idijotima je ta pobeda puno znaiila. izmoreni već dugim tapkanjem u mestu, dobili su dodatni podstrek i, kako su kasnije izjavljivali, ta pobeda ih je spasla rasturanja. Najednom su krenuli pozivi za svirke i mnogo širi krug publike se primio na njih.
Zahvaljujući dobro organizovanim underground kanalima za njih se saznalo u Evropi tako da su počeli da sviraju po manjim klubovima u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. Godine '87. predstavljali su Jugoslaviju na festivalu mediteranskih zemalja na jugu Italije u mestu Ređo Kalabrija. Dok su svirali pesmu "Bandiera Rossa" iznervirani karabinjeri su se popeli na binu i prekinuli njihov nastup, najverovatnije zbog refrena ,,Živeo komunizam i sloboda". Grupi je to donelo pravi publicitet, pa su se čak našli u spoljno-političkoj rubrici dnevne ,Politike". Njihov koncert u Švajcarskoj prekidaju besne feministkinje zato što je Sale na gitari imao nalepnicu gole ribe, pa su mu sprejem isprskale gitaru i pokrile golotinju. U to vreme izdaju seriju svojih singlova ,Bolje izdati ploču nego prijatelja", ,,Budimo solidarni s bogatima" i ,,Hoćemo cenzuru" u zamenu za debi album koji i dalje niko ne želi da im objavi. U proleće '88. kao prethodni pobednici ponovo sviraju na Subotičkom festivalu i tada utvrđujemo naše prijateljstvo. Nekoliko noći žurašimo sa Idijotima, Vlada Stakić, Dragan Kremer i ja. Najveći deo zezanja se vrti oko toga što smo ustanovili da Kremer i Fric jako liče. Tako Fric ode u WC a mladi punker pored njega najednom pobesni i zaurla: ,,Neću da pišam na istom mestu na kome i Kremer" i izjuri napolje. Dakle, sličnost su i ostali registrovali. Pa onda pošaljemo Bajagu do Frica da sa njima razgovara kao sa Kremerom, što ovoga prvo zapanji a onda shvati da smo sve mi smislili. Tada sam ukapirao njihovu tremu u kontaktu sa velikim jugoslovenskim rock zvezdama jer su sebe još uvek doživljavali kao mali bend iz malog grada, ne shvatajući da su već predvodnici generacija. Podjednako me iznenadilo kada sam u Saletovoj kućnoj kolekciji otkrio Balaševićeve albume. To je jednostavno objasnio: "Balašević je pjesnik, piše razumljivim jezikom i meni se to sviđa". Uvek se obradujem kada otkrijem muzičare koji ne razmišljaju dogmatsko žanrovski.
Na prvom velikom samostalnom koncertu u beogradskom SKC-u su pnpremili još jednu prevaru. Oni su i ranije imali običaj da Fricu nabiju periku na glavu i predstave ga kao Brunu Langera, gosta na koncertu. Te večeri Fric se maskirao u Kremera, pojavio na bini i objasnio da će sa Idijotima odsvirati par stvari. I većina je zaista poverovala da je Kremer na bini. Sledeći potez je bio na Kremeru. U ,,0mladinskim novinama" je napisao prikaz koncerta, potpisao se kao Fric i objasnio da je uživao tokom svirke iz publike. Pritom su ga napale razne Kremerove obozavateljke pa se te noći odlično proveo sa njima. I ta prevara je uspela, pa su Frica nazvali iz splitske novine ,,0mladinska iskra" i ponudili mu redovnu rubriku štoje ovaj sa zadovoljstvom prihvatio.
Zahvaljujući redovnim svirkama po Nemačkoj povezuju se sa momkom koji je vlasnik male izdavačke kuće Incognito Records i on im objavljuje LP ,,Bolivia r'n'r" na kome su se našle pesme sa singlova i stari demo snimci. Pošto su ih odbile gotovo sve diskografske kuće u tadašnjoj Jugoslaviji, najzad potpisuju ugovor sa Ijubljanskim .Helidonom" i to najviše zahvaljujući uredniku Borisu Beleu, pevaču grupe Buldožer. Prvi pravi LP ,Mi smo ovdje samo zbog para" objavljuju 1990. i na njemu su odlične pesme ,,Minijatura", "Neću da radim za dolare", ,,Kako to može" i verzija pesme ,Bandiera Rossa" koja traje čitavih sedam minuta. Popularnost im naglo raste i postaju autentični predvodnici punk klinaca u celoj zemlji. Jeseni '90. išao sam sa njima u Smederevsku Palanku na koncert i bio sam potpuno zapanjen činjenicom da se okupila gomila zaljubljenika u grupu koja je napamet znala sve udarne pesme. Dodatno iznenađenje sam doživeo u WC-u tog kluba jer su na zidovima bili ispisani tekstovi njihovih pesama.
I u trenutku kada je grupa doživljavala pravu popularnost došlo je do raspada zemlje, LP "Glupost je neuništiva" posle dosta otezanja izlazi leta '92. godine i predstavlja najbolji album u njihovoj dotadašnjoj kanjeri. Zreliji i direktniji nude pesme "To nije mjesto za nas", ,,Pjesma o ribaru, Marinu, Mari i moru", ..Delamo škifo", "Bepo, vrati se". Ali to je ujedno najgore vreme za svirke i objavljivanje ploča. Sa početkom rata, članovi grupe su zamrzli svoju aktivnost i gotovo da su bili pred raspadom. Prazan prostor su popunjavali tako što su Sale, Ptica i Fric nastupali u okviru sastava LB Radnički svirajući stilski sličan materijal.
CD "Tako je govorio Zaratustra" je ujedno njihov prvi kompakt u karijeri i na njemu su napravili inventar prvih godina rada jer su u to vreme iskreno sumnjali da li će nastaviti sa daljim aktivnostima. Na ploči su se našle pesme koje je Sale Veruda komponovao u periodu od '81. do '85. Od 18 pesama, snimili su 7 starih koje ranije nisu objavili, 7 pesama su ranije već snimili u različtim verzijama, dve su sasvim nove: ,Ništa nije tako dobro da bi bilo dobro" (koautor Franci Blašković) i ,Kad bi naše MC, CD, LR..". Dve pesme su obrade starih pulskih punk grupa Gola jaja i Visoki napon. U pesmi "Io sono...dittatore" (Ja sam diktator) usemplovali su glas glumca Ljube Tadića sa ploče ,,0dbrana Sokratova i smrt". Stara obrada ,O bella ciao" je dobila podnaslov "Šta hoće ti antifašisti" a snimili su je uz malu harmoniku koja se svojvremeno koristila u partizanskim pesmama, Povodom te ploče su opet svirali po delu evropskih zemalja, avgusta '94. nastupali su na festivalu "Euro Woodstock" u Budimpešti a 10. oktobra u Ljubljani im se ostvanla davnašnja želja, svirali su kao predgrupa sastavu Ramones. U to vreme ostvarili su saradnju sa legendom Francijem Blaškovićem kome su svirali na CD-u "Istra ti materina". Ploča je predstavljala zgodnu mešavinu različitih senzibiliteta i povodom nje, uz duvačku sekciju su odsvirali deset koncerata po lokalnim istarskim kafanama. Tokom ratnih godina stekli su status benda oštrog jezika i jasnih stavova koji se nije libio da i dalje svira sada nepodobne ,,Bandiera Rossa" i ,O bella ciao" držeći se, pored marke i dolara, svoje jasne devize ,,Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti".
Sledeći CD ,,Megapunk" im donosi udarnu .Fuck The System", preteću ,,Bozina", gorke "Ima li (ovdje) života prije smrti", "Red i palice", ,,Blago budalama", ,,Sjaj". U skladu sa svojom ogorčenom borbom protiv piraterije, odlučuju da više ne objavljuju normalne ploče, već samo singlove, računajući da će diskografski lopovi, bar tako morati da se pomuče oko sklapanja novih izdanja. Prvi singl u tom nizu, "Fuck" objavili su za sopstvenu firmu Veruda singles a onda je došao primamljiv ugovor sa firmom .Dancing Bear', zato odustaju od te ideje i upravo pripremaju novi album. Ali na pirate nisu zaboravili.
Nedavno su sprskoj ministarki kulture, Nadi Popović Perišić, posali otvoreno pismo u kome zahtevaju borbu protiv pirata jer se na našem tržištu pojavio kompilacijski CD sa njihovim starim snimcima. Informacija o tom otvorenom pismu se čak pojavila u .Vestima" televizije Studija B pa su za grupu čuli i oni koji nikada nisu videli električnu gitaru u živo. Naravno, da bismo tačno znali šta su KUD Idijoti želeli da postignu tim pismom, nazvali smo Frica telefonom:
,,Sale Veruda je došao na tu ideju. Jedan dan je banuo u našu prostoriju za probu, pitao šta o tome mislimo i da li ja mojim kanalima mogu to doturiti do Beograda. Mi iz benda stojimo uz Saleta, ipak je on naš šef. Naravno, apsolutno ništa ne očekujemo, dovoljno je da Ijudi znaju što mislimo.
Nama do sada nije bilo jasno da bendovi iz Srbije dozvoljavaju da im se pojavljuju dupla izdanja. Ne razumijem da se Ijudi ne mogu organizirat, pa makar i batinom. A mi se sada, inače nalazimo u jednom laganom, udobnom periodu života. Opušteni smo, uvježbavamo materijal za novu ploču koja će se zvati "Cijena ponosa" i trebalo bi da izađe u devetom mjesecu. Ubijeđen sam da će biti odlična ploča. Ritam dana nam je miran. Vježbamo u mom vrtu. U neposrednoj blizini naše prostonje, moj stari drži zečeve.
Prostorija je kao one što u firmama drže metle, tako je mala pa svaki čas bežimo vani, hvatamo zraka. Posle probe odemo u obližnji kafić. Pijemo, gledamo male curice, blizu je ekonomska škola. I sad to proljeće, fenomenalno izgleda, propupelo to, razgolitilo se, Pero brate. Danas sam mijenjao naočare, jesam boga mi,
izoštrio malo. Javljaju nam se klinci iz Srbije i pitaju kad ćemo doć da sviramo. I sad smo opet u fazi da bismo vrlo rado došli. I opet nam je proradio inat. Mogu najavit negdje sljedeće godine u ovo doba, sigurno ćemo doć. Pa kud puklo da puklo. Neko treba probit led. Mislim da mi nismo kompromitirani ni sa jedne ni sa druge strane i da ćemo odsvirati gore, to je naša davnašnja želja."
I naša ovde, u to ne treba sumnjati. Jer oni nisu samo jedan standardno dobar bend već ekipa koja se uz muziku, bavi i drugim aktivnostima, Ptica i Fnc su pokrenuli duhovit list ,,Čempres" koji izlazi retko, kada prikupe novac, Najnoviji broj je upravo ovih dana izašao, pa će mo ga u jednom od sledećih "Tinova" sigumo predstaviti. Sale producira druge sastave a njihova izdavačka kuća ,,Bonaca" je štampala kasete Franciju Blaškoviću, grupama Svvindle, Sexton, Headbenger. Jedno vreme Ptica i Fnc su bili urednici muzičkog programa u klubu ,,Uljanik" gde su često organizovali svirke drugima. A što se tiče velike želje domaće publike da najzad vide u Srbiji KUD Idijote u živo, to, ipak, najmanje od njih zavisi. lli kako je to Ptica jednom prilikom precizno objasnio:
,,Sve dotle dok vlast i s jedne i druge strane ne napravi neki oficijelni prvi pokret, nema nam spasa, Do tada će sve biti usamljeni pokušaj koji će uvijek biti prokazan. Jednostavnije rečeno, kada bude odigrana prva međunarodna utakmica između reprezentacija Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije, tada će i sve ostalo krenuti. Do tada, onaj koji prvi krene bit će crna ovca i bit će etiketiran."
Razne utakmice su u međuvremenu odigrane a mi koji se petljamo oko rocka smo i dalje crne ovce.
Petar Janjatović
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:26 pm
OKTOBAR 1864.
"POP-ROCK" br. 149; maj 1990.
piše: Aleksandar Prstojević
CRNI PLES BELE DUŠE
Oktobar 1864. je već na početku svoje karijere izazvao mnoge podele. Neki su ih dočekali kao jarku boju sivog rock'n'roll podneblja, drugi su ih napadali zbog "neiskrenosti".
Svestan neizbežnosti takvih reakcija, Oktobar je nastavljao svoj hod, iz albuma u album gradeći specifičan zvuk i stvarajući svoju publiku. Izgleda da se takav pristup muzici isplatio.
Goran Tomanović, gitarista Oktobra 1864, deluje zadovoljno dok, pijući kafu, u stanu njihovog izvršnog producenta Mirsada Krlještorca, objašnjava šta im se sve izdogađalo tokom protekle dve godine. Ni on sam, još uvek nije načisto sa muzikom koju je mesecima stvarao. Kako reče, trebaće mu još dosta vremena da se "nađe"...
- Od snimanja prošlog do snimanja ovog albuma prošle su dve godine. To je dosta dug period diskografske neaktivnosti. Možeš li mi reći šta ga je uslovilo?
- Ništa konkretno, jednostavno, mi o tome ne vodimo računa. Tek nedavno, kada smo trebali da ispišemo podatke vezane za album postali smo svesni da je od snimanja prethodne ploče prošlo dve godine. U studio ulazimo tek onda kada osetimo da je materijal toliko zreo da može da ide na vinil. Eto, ovog puta nam je bito potrebno dve godine...
- Kakav je, ovog puta, bio odnos diskografske kuće prema vama?
- Kao bend, sve smo u boljoj poziciji, poznatiji smo, Ijudi nas više zovu, više zarađujemo, ali do sada je važio princip: sve što zaradiš uložiš u snimanje i sam rad benda... Ranije je uvek bila frka sa PGP-om. Sada smo se po prvi put našli u situaciji da su nam ruke slobodne. Kada smo radili prvu ploču za .Jugodisk", Ijudi su se uplitali u naš rad, davali nam neke besmislene sugestije, predloge koji nas uopšte nisu zanimali, Nisu ukapirali da mi nismo ekipa kojoj se takve stvari mogu serviratl...
- Zbog toga smo drugu ploču uradili sami i odneli je u PGP RTB kao gotov materijal. Oni su dosta dugo razmišljali, jer im ništa nije bilo jasno... Kad su je izdali, u prilično malom tiražu, shvatili su da je to materijal koji ima svoju publiku. Morali su četiri puta da ga doštampavaju. To nije neki enorman tiraž, ali ipak pokazuje nešto... Zbog toga, valjda, ovog puta nismo imali nikakvih problema, ruke su nam bile potpuno odrešene. Konačno smo, posle šest godina rada mogli cool da uđemo u studio znajući da će ta ploča biti štampana.
- l ovog puta je produkclju radio Teodor Jani (Theodore Yanni)...
- Da. Ted je neverovatan čovek, jako je elastičan. On, kao da crpe energiju iz zvezda... Sada smo produkciju radili zajedno i mislim da je sve OK. On je čovek koji i energetski i mentalno iz tebe izvlači maksimum.
- U nekoliko pesama na ovom albumu gitara je zazvučala čvršće nego obično, a i cela ploča je koncipirana mnogo slobodnije...
- Ne znam... Možda sam ja, u međuvremenu, podivljao. Pre ulaska u studio nemamo preciznu ideju o tome kakav zvuk želimo. Imamo samo osnovnu konstrukciju, u najboljem slučaju, kod nekih stvari, zvuk koji priželjkujemo. Osnovni kriterijum za ostavljanje nečega na traci je bio kako se osećaš dok to sviraš. Verujemo da na taj način sem muzike ostaje usnimljeno još nešto... Zbog toga su ostale i stvari koje bi neki "klin-producent" nazvao greškom. Mi muzici ne pristupamo na skučen naćin. Mislim da je vreme nekih evolucionamih pokreta stalo. Ne postoje više radikalna dešavanja, rušenje starog i stvaranje novog. Sada se dešavaju sinteze u glavama Ijudi i u bilo čemu što ovaj civilizacijski trenutak daje. Slušajući raznovrsnu muziku vidim da su svuda samo neke sinteze. Ne preostaje nam, sada, ništa da izmislimo, ali zato možemo da doživimo.
- Stalno pevate o samoći i noći. U pesmi "Put" kažete: ,,Sam, dečko koga znam rastao je sam. Sada juri sam (...) želi noć da ga prati tu", a u "Twlglight" - "U gradu suviše tihom za mene - noć". Otkud ta opsednutost samoćom i mrakom?
- Stvari su u suštini jednostavne: postoji samoća i noć u kojoj svi mi živimo. Svima nam je ritam življenja obrnut... Ne želim da padnu teške reči, ali svi živimo sami. Ja sam, na primer, ovisnik o Ijudima. Nemam nikog - ni brata ni sestru. Valjda je zbog toga oko mene stalno mnogo Ijudi. Ipak, ostaje ono staro: ,Rodio si se sam i guraš sam". Od kada znam za sebe, to žestoko osećam.
"POP-ROCK" br. 149; maj 1990.
piše: Aleksandar Prstojević
CRNI PLES BELE DUŠE
Oktobar 1864. je već na početku svoje karijere izazvao mnoge podele. Neki su ih dočekali kao jarku boju sivog rock'n'roll podneblja, drugi su ih napadali zbog "neiskrenosti".
Svestan neizbežnosti takvih reakcija, Oktobar je nastavljao svoj hod, iz albuma u album gradeći specifičan zvuk i stvarajući svoju publiku. Izgleda da se takav pristup muzici isplatio.
Goran Tomanović, gitarista Oktobra 1864, deluje zadovoljno dok, pijući kafu, u stanu njihovog izvršnog producenta Mirsada Krlještorca, objašnjava šta im se sve izdogađalo tokom protekle dve godine. Ni on sam, još uvek nije načisto sa muzikom koju je mesecima stvarao. Kako reče, trebaće mu još dosta vremena da se "nađe"...
- Od snimanja prošlog do snimanja ovog albuma prošle su dve godine. To je dosta dug period diskografske neaktivnosti. Možeš li mi reći šta ga je uslovilo?
- Ništa konkretno, jednostavno, mi o tome ne vodimo računa. Tek nedavno, kada smo trebali da ispišemo podatke vezane za album postali smo svesni da je od snimanja prethodne ploče prošlo dve godine. U studio ulazimo tek onda kada osetimo da je materijal toliko zreo da može da ide na vinil. Eto, ovog puta nam je bito potrebno dve godine...
- Kakav je, ovog puta, bio odnos diskografske kuće prema vama?
- Kao bend, sve smo u boljoj poziciji, poznatiji smo, Ijudi nas više zovu, više zarađujemo, ali do sada je važio princip: sve što zaradiš uložiš u snimanje i sam rad benda... Ranije je uvek bila frka sa PGP-om. Sada smo se po prvi put našli u situaciji da su nam ruke slobodne. Kada smo radili prvu ploču za .Jugodisk", Ijudi su se uplitali u naš rad, davali nam neke besmislene sugestije, predloge koji nas uopšte nisu zanimali, Nisu ukapirali da mi nismo ekipa kojoj se takve stvari mogu serviratl...
- Zbog toga smo drugu ploču uradili sami i odneli je u PGP RTB kao gotov materijal. Oni su dosta dugo razmišljali, jer im ništa nije bilo jasno... Kad su je izdali, u prilično malom tiražu, shvatili su da je to materijal koji ima svoju publiku. Morali su četiri puta da ga doštampavaju. To nije neki enorman tiraž, ali ipak pokazuje nešto... Zbog toga, valjda, ovog puta nismo imali nikakvih problema, ruke su nam bile potpuno odrešene. Konačno smo, posle šest godina rada mogli cool da uđemo u studio znajući da će ta ploča biti štampana.
- l ovog puta je produkclju radio Teodor Jani (Theodore Yanni)...
- Da. Ted je neverovatan čovek, jako je elastičan. On, kao da crpe energiju iz zvezda... Sada smo produkciju radili zajedno i mislim da je sve OK. On je čovek koji i energetski i mentalno iz tebe izvlači maksimum.
- U nekoliko pesama na ovom albumu gitara je zazvučala čvršće nego obično, a i cela ploča je koncipirana mnogo slobodnije...
- Ne znam... Možda sam ja, u međuvremenu, podivljao. Pre ulaska u studio nemamo preciznu ideju o tome kakav zvuk želimo. Imamo samo osnovnu konstrukciju, u najboljem slučaju, kod nekih stvari, zvuk koji priželjkujemo. Osnovni kriterijum za ostavljanje nečega na traci je bio kako se osećaš dok to sviraš. Verujemo da na taj način sem muzike ostaje usnimljeno još nešto... Zbog toga su ostale i stvari koje bi neki "klin-producent" nazvao greškom. Mi muzici ne pristupamo na skučen naćin. Mislim da je vreme nekih evolucionamih pokreta stalo. Ne postoje više radikalna dešavanja, rušenje starog i stvaranje novog. Sada se dešavaju sinteze u glavama Ijudi i u bilo čemu što ovaj civilizacijski trenutak daje. Slušajući raznovrsnu muziku vidim da su svuda samo neke sinteze. Ne preostaje nam, sada, ništa da izmislimo, ali zato možemo da doživimo.
- Stalno pevate o samoći i noći. U pesmi "Put" kažete: ,,Sam, dečko koga znam rastao je sam. Sada juri sam (...) želi noć da ga prati tu", a u "Twlglight" - "U gradu suviše tihom za mene - noć". Otkud ta opsednutost samoćom i mrakom?
- Stvari su u suštini jednostavne: postoji samoća i noć u kojoj svi mi živimo. Svima nam je ritam življenja obrnut... Ne želim da padnu teške reči, ali svi živimo sami. Ja sam, na primer, ovisnik o Ijudima. Nemam nikog - ni brata ni sestru. Valjda je zbog toga oko mene stalno mnogo Ijudi. Ipak, ostaje ono staro: ,Rodio si se sam i guraš sam". Od kada znam za sebe, to žestoko osećam.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:28 pm
PARTIBREJKERS -
KADA BIH ŽIVEO HILJADU GODINA...
"UKUS NESTAŠNIH"
- broj 9; 1997.
autor intervjua nije potpisan
Partibrejkersi ovih dana slave petnaest godina postojanja. Beskompromisno svirajući ono što žive, bez podilaženja publici, samim svojim postojanjem i trajanjem došli su na pozicije koje još od ranije zaslužuju. Doživeli su da budu jedan od najboljih beogradskih bendova, zauvek.
Bend je formiran 1982. godine i posle dve godine dolazi do svoje prve ploče. Odbacujući svaki način konvencionalnog funkcionisanja na muzičkom tržištu, sa paklenom energijom koju poseduje, pobunjeničkim stavom, furioznim gitarama, postaje klupska atrakcija veoma brzo.
Posle pet godina jedva objavljuju sledeći album, mada godinu dana rasprodaju sve moguće klubove po Beogradu: od Lotos bara, KST-a, Akademije, do Velike sale SKC-a... Te 1987. samo u Beogradu su održali dvanaest koncerata i to je i tada bito neverovatno za jedan bend koji nije imao ništa osim usmene reklame prijatelja.
Sećam se jedne svirke iste godine na otvaranju Bašte KST-a, gde je publika tražita bis tako što je trčala iza bine i bukvalno izgurala bend na binu. Na četvrti ili peti pokušaj da ih vrate na binu Anton ih je ubeđivao da nema šta više da svira, daje definitivno kraj koncerta, i kao ključni argument upotrebio skok u ovoreni šaht koji se nalazi iza bine, vičući iz njega da je gotovo. Desetak sekundi kasnije izbacio je glavu iz šahta držeći u jednoj ruci poluiscepanu svesku koju je tamo našao i sa osmehom dobacio ekipi oko šahta:
Evo vam za autograme. To je zaista bio kraj koncerta. Ko normalan uzima autograme od Partibrejkersa, oni nisu zvezde, oni samo prave dobre koncerte?
Po izdavanju drugog albuma brojnost publike je rastla, ali to nije ni malo olakšalo poziciju benda, kao što nije poboljšalo ni izdavanje treće ploče, na kojoj se nalazila njihova najeksploatisanija pesma. Kreni prema meni. Partibrejkers su uvek morali da dokažu da su njihove pesme dobre, nikad im niko nije davao kredit za ono što su uradili u prošlosti, imajući svaki put izazov da se ispočetka dokazuju punom snagom. Tako je ostalo od početka, pa sve do ove zadnje ploče.
Nemajući nikoga iza sebe, isporučujući svoje pesme publici ispred sebe, Partibrejkers se petnaest godina kreću po nekoj sinusoidi, gde posle dubokog pada bend kreće ka usponu koji je po pravilu uvek veći. Radeći sve ono što bi možda druge bendove sahranilo, Cane i Anton su postali dinosaorusi beogradskog rokenrola, bez pretenzije da to budu, sačuvavši energiju pobune, ne gubeći svoj ulični beogradski imidž.
Partibrejkers nisu nikad bili neko drugi, nisu predstavljali nešto što su drugi možda želeli, dajući svima oko sebe iskrenost i to je ono što je magnetskom snagom privuklo Ijude ka njima i njihovim pesmama.
Novi album Ledeno doba je ono što su Partibrejkers proživeli prethodnih godina, beležići akumuliranu energiju koja je kao nikad do sada skladno kanalisana. Zrelost i mudrost, srce i Ijubav, energija i pobuna. Ledeno doba je definitivno najbolja ploča Partibrejkersa.
NAVRŠAVA SE PETNAEST GODINA BENDA PARTIBREJKERS - KAKO STE SE NAŠLI TI I ANTON U TOM NEKOM PERIODU?
Cane: Pa nismo se našli, upoznala nas sudbina. Vidiš, on je zadnji ušao u bend, prvo smo se nešto petljali Manzanera i ja pa onda su došli Ljuba i Anton. Non-stop smo provodili vreme zajedno, prve probe smo imali kod Manzanere u sobi.
Nismo imali kinte za more, ništa nas nije zanimalo, samo smo duvali, cirkali i svirali. Tek smo počinjali i bili smo srećni. Tako je uvek u početku.
KADA SU I KAKO SU PARTIBREJKERS DOBILI IME?
Cane: Na klupi jedne letnje noći na Tašu, u razgovoru između Manzanere i mene, kao deo neke međuigre rodilo se to ime. Jedno vreme smo vežbali kod njega u stanu, odvrnuti kao pravi bend. Onda smo se spustili u kazamate SKC-a, gde smo na primer imali probe u pola osam ujutru. Bilo je puno grupa i one veće u to vreme od nas su imale bolje termine. Uzmi ono što možeš jer što se budeš više predomišljao nećeš ništa imati. Nismo mogli ništa protiv toga.
ŠTA SI SLUŠAO OD MUZIKE KAO KLINAC I ŠTA TE POVUKLO KA ROKENROLU?
Bluz, Čak Beri, Stonsi, to sa pankom to se desilo. Pank je dao šansu svakome, bez obzira da li on zna da svira ili ne, da se izrazi. Pank je neposredni izraz. I onda taj bluz je mogao da se primeti u panku. Pank je kao neki ubrzani bluz.
Kao kad sam prvi put čuo Hendriksa, privukla rne je snaga svega toga, privukla me snaga muzike, da možeš da raširiš svoja krila, dabudeš slobodan ćovek, da možes nešto dostojanstveno da kažeš.
KADA BIH ŽIVEO HILJADU GODINA...
"UKUS NESTAŠNIH"
- broj 9; 1997.
autor intervjua nije potpisan
Partibrejkersi ovih dana slave petnaest godina postojanja. Beskompromisno svirajući ono što žive, bez podilaženja publici, samim svojim postojanjem i trajanjem došli su na pozicije koje još od ranije zaslužuju. Doživeli su da budu jedan od najboljih beogradskih bendova, zauvek.
Bend je formiran 1982. godine i posle dve godine dolazi do svoje prve ploče. Odbacujući svaki način konvencionalnog funkcionisanja na muzičkom tržištu, sa paklenom energijom koju poseduje, pobunjeničkim stavom, furioznim gitarama, postaje klupska atrakcija veoma brzo.
Posle pet godina jedva objavljuju sledeći album, mada godinu dana rasprodaju sve moguće klubove po Beogradu: od Lotos bara, KST-a, Akademije, do Velike sale SKC-a... Te 1987. samo u Beogradu su održali dvanaest koncerata i to je i tada bito neverovatno za jedan bend koji nije imao ništa osim usmene reklame prijatelja.
Sećam se jedne svirke iste godine na otvaranju Bašte KST-a, gde je publika tražita bis tako što je trčala iza bine i bukvalno izgurala bend na binu. Na četvrti ili peti pokušaj da ih vrate na binu Anton ih je ubeđivao da nema šta više da svira, daje definitivno kraj koncerta, i kao ključni argument upotrebio skok u ovoreni šaht koji se nalazi iza bine, vičući iz njega da je gotovo. Desetak sekundi kasnije izbacio je glavu iz šahta držeći u jednoj ruci poluiscepanu svesku koju je tamo našao i sa osmehom dobacio ekipi oko šahta:
Evo vam za autograme. To je zaista bio kraj koncerta. Ko normalan uzima autograme od Partibrejkersa, oni nisu zvezde, oni samo prave dobre koncerte?
Po izdavanju drugog albuma brojnost publike je rastla, ali to nije ni malo olakšalo poziciju benda, kao što nije poboljšalo ni izdavanje treće ploče, na kojoj se nalazila njihova najeksploatisanija pesma. Kreni prema meni. Partibrejkers su uvek morali da dokažu da su njihove pesme dobre, nikad im niko nije davao kredit za ono što su uradili u prošlosti, imajući svaki put izazov da se ispočetka dokazuju punom snagom. Tako je ostalo od početka, pa sve do ove zadnje ploče.
Nemajući nikoga iza sebe, isporučujući svoje pesme publici ispred sebe, Partibrejkers se petnaest godina kreću po nekoj sinusoidi, gde posle dubokog pada bend kreće ka usponu koji je po pravilu uvek veći. Radeći sve ono što bi možda druge bendove sahranilo, Cane i Anton su postali dinosaorusi beogradskog rokenrola, bez pretenzije da to budu, sačuvavši energiju pobune, ne gubeći svoj ulični beogradski imidž.
Partibrejkers nisu nikad bili neko drugi, nisu predstavljali nešto što su drugi možda želeli, dajući svima oko sebe iskrenost i to je ono što je magnetskom snagom privuklo Ijude ka njima i njihovim pesmama.
Novi album Ledeno doba je ono što su Partibrejkers proživeli prethodnih godina, beležići akumuliranu energiju koja je kao nikad do sada skladno kanalisana. Zrelost i mudrost, srce i Ijubav, energija i pobuna. Ledeno doba je definitivno najbolja ploča Partibrejkersa.
NAVRŠAVA SE PETNAEST GODINA BENDA PARTIBREJKERS - KAKO STE SE NAŠLI TI I ANTON U TOM NEKOM PERIODU?
Cane: Pa nismo se našli, upoznala nas sudbina. Vidiš, on je zadnji ušao u bend, prvo smo se nešto petljali Manzanera i ja pa onda su došli Ljuba i Anton. Non-stop smo provodili vreme zajedno, prve probe smo imali kod Manzanere u sobi.
Nismo imali kinte za more, ništa nas nije zanimalo, samo smo duvali, cirkali i svirali. Tek smo počinjali i bili smo srećni. Tako je uvek u početku.
KADA SU I KAKO SU PARTIBREJKERS DOBILI IME?
Cane: Na klupi jedne letnje noći na Tašu, u razgovoru između Manzanere i mene, kao deo neke međuigre rodilo se to ime. Jedno vreme smo vežbali kod njega u stanu, odvrnuti kao pravi bend. Onda smo se spustili u kazamate SKC-a, gde smo na primer imali probe u pola osam ujutru. Bilo je puno grupa i one veće u to vreme od nas su imale bolje termine. Uzmi ono što možeš jer što se budeš više predomišljao nećeš ništa imati. Nismo mogli ništa protiv toga.
ŠTA SI SLUŠAO OD MUZIKE KAO KLINAC I ŠTA TE POVUKLO KA ROKENROLU?
Bluz, Čak Beri, Stonsi, to sa pankom to se desilo. Pank je dao šansu svakome, bez obzira da li on zna da svira ili ne, da se izrazi. Pank je neposredni izraz. I onda taj bluz je mogao da se primeti u panku. Pank je kao neki ubrzani bluz.
Kao kad sam prvi put čuo Hendriksa, privukla rne je snaga svega toga, privukla me snaga muzike, da možeš da raširiš svoja krila, dabudeš slobodan ćovek, da možes nešto dostojanstveno da kažeš.
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Re: EX YU INTERVJUI
woody Mon Mar 23, 2009 11:31 pm
PARTIBREJKERS II DIO
PARTIBREJKERS SU DRUGA GENERACIJA KOJA JE DOŠLA POSLE PAKET ARAŽMANA?
Cane: Ne, mi smo prva generacija. To je bio pokret, Paket aranžman, sve to, to je bio pokret. Beogradska alternativna scena- Svi smo bili mladi, sve je tek počinjalo. Mi smo prvi napisati pesmu s nekim tragom vremena.
KAKO JE NASTALA PRVA PLOČA I KAKO JE DOŠLO DO NJE - TADA NIJE BILO LAKO DOĆI DO IZDAVAČA.
Cane: Pa, naročito nama, mi smo stalno žurili sve vreme - kad će, kad će - nama je svaki dan bio zadnji, hoću sad i hoću sve. Čoveče, mi smo čekali na ploču skoro dve godine. Izdavali smo demo snimke, probijali smo se na nekim kompilacijama i sve to, ali ono, niko nije znao za nas kao što ni sada niko ne zna za nas - Ko zna za nas? Stvarno! Mi smo počinjali da pravimo onaj put kojim će se većina bendova kretati, mi smo morali da čekićamo, da objavimo nešto. Mi smo Antonu pravili gitaru, svirao je tu svoju prvu ploču, taj prvi period, s jednom napravljenom gitarom, Manzanera je pravio pojačala. Imali smo svoj zvuk bilo je totalno drugačije. Zvučalo je kao da nismo imali mix. Sve je bilo suviše karakteristično i oštro da bi odmah prošlo. I na kraju se ispostavilo da smo snimili ploču koja je uticala na sve generacije posle - Prvi smo počeli da koristimo neke izraze u izražavanju koje će kasnije postati nezaobilazno u našem rokenrol rečniku. To je bio prenos autenticnog iskustva.
Bili smo prva ruka a nadam se da smo to i ostali. Sve je to bila reakcija na mrtvilo koje je vladalo oko nas. Prvu ploču smo izdali za Jugoton, a onda smo se prvi put razišli.
NEGDE '84?
Cane: Ne, rasturili smo se '85. Ne, ne, pardon... Ne, hteo sam da kažem dok Manzanera nije otišao iz benda. Kad je otišao iz benda sve se promenilo. Izgubili smo ravnotežu.
ZAŠTO JE OTIŠAO?
Cane: U principu su u grupi vladali čudni međuljudski odnosi. Stalno smo se probali između sebe. Nismo u bili iz istih ekipa, Ljuba i Manza su bili '59 godište, Anton "61, a ja "64. Osećao se veoma dobro međugeneracijski jaz. Svako je svakom pokušavao da proda žvaku, to je bio sudar starog i novog. Niko nikog nije mogao da trpi, blli smo veoma netolerntni jedan prema drugom, a u biti smo se jako voleli.
Antona sam tada upoznao, Manzaneru sam znao... Kad sam ih prvi put video... Ljuba je bio smešan onda, ličio je na Dragana Džajića, ha. Nismo se doimali kao grupa dok ne bi izašli na scenu. Mislili smo da neće dugo da traje, i nismo osećali obavezu ni prema a čemu.
BlLA JE INTERESANTNA TA POSTAVA, TU SU BILE DVE GITARE, NIJE BILO BASA!
Cane: Nije bilo basa.
MANZANERA BUBNJEVI...
Cane: Pogotovo to... Počele su da ulaze loše navike u grupu, koje su sve konstruktivno činile beznačajniin svojom neodgovornošću. Počelo je iskorišćavanje, počele su ružne stvari, gradski život, život rokenrola koji je počeo da se provlači kroz bend, Kad ti neko stalno žica pljuge, kako je to grozno. Pogotovo što niko nije mogao da nam pre organizuje posao. Tu su se već muvali neki tipovi koji bi nam činili uslugu, u stvari ništa se ne bi desilo, nastalo bi malo delo velike priče. Mi smo živeli za sve to jer nije bila povučena jasna granica između muyike i života. Hteli smo da objavimo ploču, da sviramo, da živimo od toga, da postavimo neki standard, standard odnosa, nekog novog po nama. Onda je Manzanera otišao da svira sa Toni Montanom.
KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE SA KOJOM, ON VAM JE TADA RADIO TON.
Cane - Mi smo radili prvi intervju sa njim, on i Manza su živeli u bloku 45 i bio je ortak sa svima nama, i svi smo voleli Šarla akrobatu, naravno. Koja je prvi koji je počeo da nas podržava, tako da je bilo logično da radi produkciju na prvoj ploči.
Omot drugog albuma
JA VAS SE SEĆAM IZ VREMENA KAD JEKRENULA PUTANJA KA TOJ DRUGOJ PLOČI KOJA JE OČIGLEDNO ETABLIRALA POZICIJU PARTIBREJKERSA NA SCENI. I TADA SU MNOGE STVARI POSTALE JASNIJE OKO VAS, TU NEGDE 86-87.
Cane: Mi smo i dalje imali publiku, sad već jednu generaciju koja stasava uz nas. Sa ove scene bendova u Jugi mnogi su bili na mojim koncertima, tako da želim da ih pozdravim ha, ha.
Uvek posle težeg perioda ide preporod. Došao je Mune, moj stari ortak, svirao je bas u Radosti Evrope. Došao je Vlada Funtek, bubnjar, a Ljuba se tu motao, u toj novoj postavi svi smo nalazili svoje mesto, on nije našao svoje mesto, izgubio je interesovanje za bend. Šteta, ja sam sa njim imao dobru saradnju, napravili smo zajedno neke sjajne stvari.
U to vreme, '86, bili smo zaboravIjeni i mrtvi kao bend. Vežbali smo kod Funteka u Zemunu i polagano smo se vraćali. Svirali smo nekako drugačije u odnosu na pre, više rok. Bilo je dobro, preporod, optimizam, konačno se dobro osećamo u svojoj koži. Počeli smo da se pojavljujemo na TV u nekim emisijama, kao vratili se Brejkersi.
KOLIKO SE JA SEĆAM VI STE '87 URADILI DVANAEST KONCERATA U BEOGRADU PO KIUBOVIMA - LOTOS BAR, SKC, KST I SVI SU BILI RASPRODATI. TADA STE JOŠ UVEK, JA MISLIM, BILI BEZ DRUGE PLOČE. ZNAČI; PARTIBREJKERSI SU NEKAKO BILI JAKO VOLJENI, BEZ OBZIRA NA SITUACIJU KOJA NIJE IŠLA NA RUKU BENDU.
Cane: Ma da, i to kad smo imali ploču k'o da je i nismo imali, ha, ha. Mislim, u tom fazonu, kao: izdaće neki Jugodisk. Nešto što nema veze sa rokenrolom. To je neki drugi svet. Ceo život smo sa nekim drugim svetom kontaktirali, sa nekim drugim svetom u kome smo svi nekad ovakavi ili onakvi. Period snimanja druge ploče ostao mi je u lepom sećanju.
ONDA DOLAZI PERIOD TREĆE PLOČE.
Cane: Za tu ploču smo znali da ima fenomenalne stvari. To je bilo krajnje jasno. Tad je u bend došao, šesti bubnjar Igor Borojević, na Đutetov predlog. To je bila neka linija manjeg otpora, pošto, imali smo te pehove sa bubnjarima i nismo mogli da se razvijamo, non-stop smo uvežbavali stare stvari. E sad, kao, ne znam, činelu sviraš ovde. Umesto da smo svirali, mi smo pričali kako treba da sviramo. To su bile beskonačne debate. Toga grupa Partibrejkers nikad nije bila pošteđena, nikad nismo znali da izgutamo. Između nas samih odnosi su kao dve ulice u pogrešnom smeru.
A onda, na kraju zadnje probe pred studio, kada smo počeli svi da se pakujemo, Anton je krenua da svira Kreni prema meni, ja sam počeo da pevam, čovek je seo za bubnjeve... Nekad pomisliš da je sve tako lako, kad se desi.
ĐlLE MARKOVIĆ JE IMAO GRAFIKU NA OMOTU. HAJDE DA POMENEMO, TO SU TVOJI DRUGARI SA AKADEMIJE. KOLIKO SE JA SEĆAM, Tl SI KONSTANTNO VISIO NA AKADEMIJI.
Cane: Da, ja sam uvek visio na Akademiji, ali to mi nije čak ni bio prijatelj sa Akademije. Ja sam sa Điletom Markovićem svirao u Radničkoj Kontroli, Đile je jedan od ključnih ljudi, bar kod mene. Anton je sa njim imao grupu Plaćenici.
Što se tiče grafike Đileta Markovića, ta grafika je pogrešno postavljena. Ono što je belo treba da je crno. Kao što se izgubio naziv za drugu ploču, Da, a tip koji je to radio je na kraju rekao: ,,Ma daj, bre, koji će vam to kurac?" Ha, ha!
PARTIBREJKERS SU DRUGA GENERACIJA KOJA JE DOŠLA POSLE PAKET ARAŽMANA?
Cane: Ne, mi smo prva generacija. To je bio pokret, Paket aranžman, sve to, to je bio pokret. Beogradska alternativna scena- Svi smo bili mladi, sve je tek počinjalo. Mi smo prvi napisati pesmu s nekim tragom vremena.
KAKO JE NASTALA PRVA PLOČA I KAKO JE DOŠLO DO NJE - TADA NIJE BILO LAKO DOĆI DO IZDAVAČA.
Cane: Pa, naročito nama, mi smo stalno žurili sve vreme - kad će, kad će - nama je svaki dan bio zadnji, hoću sad i hoću sve. Čoveče, mi smo čekali na ploču skoro dve godine. Izdavali smo demo snimke, probijali smo se na nekim kompilacijama i sve to, ali ono, niko nije znao za nas kao što ni sada niko ne zna za nas - Ko zna za nas? Stvarno! Mi smo počinjali da pravimo onaj put kojim će se većina bendova kretati, mi smo morali da čekićamo, da objavimo nešto. Mi smo Antonu pravili gitaru, svirao je tu svoju prvu ploču, taj prvi period, s jednom napravljenom gitarom, Manzanera je pravio pojačala. Imali smo svoj zvuk bilo je totalno drugačije. Zvučalo je kao da nismo imali mix. Sve je bilo suviše karakteristično i oštro da bi odmah prošlo. I na kraju se ispostavilo da smo snimili ploču koja je uticala na sve generacije posle - Prvi smo počeli da koristimo neke izraze u izražavanju koje će kasnije postati nezaobilazno u našem rokenrol rečniku. To je bio prenos autenticnog iskustva.
Bili smo prva ruka a nadam se da smo to i ostali. Sve je to bila reakcija na mrtvilo koje je vladalo oko nas. Prvu ploču smo izdali za Jugoton, a onda smo se prvi put razišli.
NEGDE '84?
Cane: Ne, rasturili smo se '85. Ne, ne, pardon... Ne, hteo sam da kažem dok Manzanera nije otišao iz benda. Kad je otišao iz benda sve se promenilo. Izgubili smo ravnotežu.
ZAŠTO JE OTIŠAO?
Cane: U principu su u grupi vladali čudni međuljudski odnosi. Stalno smo se probali između sebe. Nismo u bili iz istih ekipa, Ljuba i Manza su bili '59 godište, Anton "61, a ja "64. Osećao se veoma dobro međugeneracijski jaz. Svako je svakom pokušavao da proda žvaku, to je bio sudar starog i novog. Niko nikog nije mogao da trpi, blli smo veoma netolerntni jedan prema drugom, a u biti smo se jako voleli.
Antona sam tada upoznao, Manzaneru sam znao... Kad sam ih prvi put video... Ljuba je bio smešan onda, ličio je na Dragana Džajića, ha. Nismo se doimali kao grupa dok ne bi izašli na scenu. Mislili smo da neće dugo da traje, i nismo osećali obavezu ni prema a čemu.
BlLA JE INTERESANTNA TA POSTAVA, TU SU BILE DVE GITARE, NIJE BILO BASA!
Cane: Nije bilo basa.
MANZANERA BUBNJEVI...
Cane: Pogotovo to... Počele su da ulaze loše navike u grupu, koje su sve konstruktivno činile beznačajniin svojom neodgovornošću. Počelo je iskorišćavanje, počele su ružne stvari, gradski život, život rokenrola koji je počeo da se provlači kroz bend, Kad ti neko stalno žica pljuge, kako je to grozno. Pogotovo što niko nije mogao da nam pre organizuje posao. Tu su se već muvali neki tipovi koji bi nam činili uslugu, u stvari ništa se ne bi desilo, nastalo bi malo delo velike priče. Mi smo živeli za sve to jer nije bila povučena jasna granica između muyike i života. Hteli smo da objavimo ploču, da sviramo, da živimo od toga, da postavimo neki standard, standard odnosa, nekog novog po nama. Onda je Manzanera otišao da svira sa Toni Montanom.
KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE SA KOJOM, ON VAM JE TADA RADIO TON.
Cane - Mi smo radili prvi intervju sa njim, on i Manza su živeli u bloku 45 i bio je ortak sa svima nama, i svi smo voleli Šarla akrobatu, naravno. Koja je prvi koji je počeo da nas podržava, tako da je bilo logično da radi produkciju na prvoj ploči.
Omot drugog albuma
JA VAS SE SEĆAM IZ VREMENA KAD JEKRENULA PUTANJA KA TOJ DRUGOJ PLOČI KOJA JE OČIGLEDNO ETABLIRALA POZICIJU PARTIBREJKERSA NA SCENI. I TADA SU MNOGE STVARI POSTALE JASNIJE OKO VAS, TU NEGDE 86-87.
Cane: Mi smo i dalje imali publiku, sad već jednu generaciju koja stasava uz nas. Sa ove scene bendova u Jugi mnogi su bili na mojim koncertima, tako da želim da ih pozdravim ha, ha.
Uvek posle težeg perioda ide preporod. Došao je Mune, moj stari ortak, svirao je bas u Radosti Evrope. Došao je Vlada Funtek, bubnjar, a Ljuba se tu motao, u toj novoj postavi svi smo nalazili svoje mesto, on nije našao svoje mesto, izgubio je interesovanje za bend. Šteta, ja sam sa njim imao dobru saradnju, napravili smo zajedno neke sjajne stvari.
U to vreme, '86, bili smo zaboravIjeni i mrtvi kao bend. Vežbali smo kod Funteka u Zemunu i polagano smo se vraćali. Svirali smo nekako drugačije u odnosu na pre, više rok. Bilo je dobro, preporod, optimizam, konačno se dobro osećamo u svojoj koži. Počeli smo da se pojavljujemo na TV u nekim emisijama, kao vratili se Brejkersi.
KOLIKO SE JA SEĆAM VI STE '87 URADILI DVANAEST KONCERATA U BEOGRADU PO KIUBOVIMA - LOTOS BAR, SKC, KST I SVI SU BILI RASPRODATI. TADA STE JOŠ UVEK, JA MISLIM, BILI BEZ DRUGE PLOČE. ZNAČI; PARTIBREJKERSI SU NEKAKO BILI JAKO VOLJENI, BEZ OBZIRA NA SITUACIJU KOJA NIJE IŠLA NA RUKU BENDU.
Cane: Ma da, i to kad smo imali ploču k'o da je i nismo imali, ha, ha. Mislim, u tom fazonu, kao: izdaće neki Jugodisk. Nešto što nema veze sa rokenrolom. To je neki drugi svet. Ceo život smo sa nekim drugim svetom kontaktirali, sa nekim drugim svetom u kome smo svi nekad ovakavi ili onakvi. Period snimanja druge ploče ostao mi je u lepom sećanju.
ONDA DOLAZI PERIOD TREĆE PLOČE.
Cane: Za tu ploču smo znali da ima fenomenalne stvari. To je bilo krajnje jasno. Tad je u bend došao, šesti bubnjar Igor Borojević, na Đutetov predlog. To je bila neka linija manjeg otpora, pošto, imali smo te pehove sa bubnjarima i nismo mogli da se razvijamo, non-stop smo uvežbavali stare stvari. E sad, kao, ne znam, činelu sviraš ovde. Umesto da smo svirali, mi smo pričali kako treba da sviramo. To su bile beskonačne debate. Toga grupa Partibrejkers nikad nije bila pošteđena, nikad nismo znali da izgutamo. Između nas samih odnosi su kao dve ulice u pogrešnom smeru.
A onda, na kraju zadnje probe pred studio, kada smo počeli svi da se pakujemo, Anton je krenua da svira Kreni prema meni, ja sam počeo da pevam, čovek je seo za bubnjeve... Nekad pomisliš da je sve tako lako, kad se desi.
ĐlLE MARKOVIĆ JE IMAO GRAFIKU NA OMOTU. HAJDE DA POMENEMO, TO SU TVOJI DRUGARI SA AKADEMIJE. KOLIKO SE JA SEĆAM, Tl SI KONSTANTNO VISIO NA AKADEMIJI.
Cane: Da, ja sam uvek visio na Akademiji, ali to mi nije čak ni bio prijatelj sa Akademije. Ja sam sa Điletom Markovićem svirao u Radničkoj Kontroli, Đile je jedan od ključnih ljudi, bar kod mene. Anton je sa njim imao grupu Plaćenici.
Što se tiče grafike Đileta Markovića, ta grafika je pogrešno postavljena. Ono što je belo treba da je crno. Kao što se izgubio naziv za drugu ploču, Da, a tip koji je to radio je na kraju rekao: ,,Ma daj, bre, koji će vam to kurac?" Ha, ha!
woody- Moderator
- Posts : 137
Join date : 2008-11-21
Page 1 of 2 • 1, 2
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum|
|
|