EX YU INTERVJUI

PARTIBREJKERS III DIO

TAJ PERIOD TREĆE PLOČE JE VEOMA ZNAČAJAN ZA BEND.


Partibrejkers u vreme 3. albuma


Cane: Imali smo menadžera, svirali sa ovima i onima, dobijali dobre honorare, razbijali smo. Nikad nismo hteli da nas neko prevari, da zarađuje na našem radu, uvek je prema tome postojao otpor. Imali smo neku lovu, počelo se normalno živeti. Dovoljno para da ne štediš, a uvek premalo da imaš. To je previše brz period bio, tu su neke stvari počele otvoreno da se rade, da ne kažem šta. Od nastanka benda nas prati loša reputacija zbog nekih priča - bile one istinite iii ne - znaš, Ijudi pričaju. I onda su počele da se dešavaju stvari, kako smo besni, i ništa nismo mogli da sakrijemo. Počeli smo da se iživljavamo na sebi i drugima.

Tu je Mune podneo najveći teret, bio je šef benda. Odnosi u bendu su bili očajni, jedini je on mogao da nas okupi. Ako se ne snađeš... patiš. Kod mene i kod Antona ostaje ko će da uspe.

Tu se Mune pokazao kao punopravan član, bio je čovek koji je bukvalno nosio ceo bend. Tako je uvek ispadalo. Neko bi besciljno da luta, a neko bi da ističe suštinu. Kako to uskladiti kad se to ne vidi isto, mislim, oseća se sve, ali... Onda se izvitoperuju stvari, dolazi do eksponiranja moći, teških reči, gadnih momenata pred Ijudima, pokušavaš kao, okej sam, okej sam i onda počnu da ti se dešavaju sranja koja ti ne možeš da kontrolišeš.

SRCE I ENERGIJA:

Cane: To je vreme velikog spida. Da, i opasna svirka. Znaš to je vreme besa, taj prelaz, to je ono život u vrelom loncu. Svirka se dešava, tako da moraš da donosiš odluke. Razmišljajući suviše intuitivno, da odabereš, naravno,sve ti to sam platiš. Ja ne volim kad neko beži od odgovornosti, nije fer.

I tako, ušli smo u naš kombi i krenuli smo da sviramo, sviramo i sviramo. Nismo držali probe, preskakali smo periode sazrevanja, sve nas je drugo zanimalo osim benda. Počeli smo da se otuđujemo od sebe.

POČETKOM RATA DOŠLO JE DO MOŽDA NAJDUBLIE KRIZE U BENDU, '91-92 GODINE?

Cane: Počeo je rat. Opet smo bili na raskrsnici. Nismo znali šta nas čeka u budućnosti. Uvukla se zebnja, nismo mogli ni zajedno, ni odvojeno. Dode ti pitanje: kuda dalje sa dvadeset sedam godina? Svako je svakom postao slaba garancija. Promenili smo bubnjara, sa nama je svirao Borko. Život nas je opet digao u neizvesnost, uselilo se ludilo. Opet smo bili na početku i pored svih nekih uspeha. Nismo znali šta dalje, period stagnacije i pada je počeo. S Borkom smo objavili živu kasetu Zabava još traje.

Počeli smo da se opterećujemo, počeli smo da pokazujemo elementarno, međusobno, nestrpljenje. Trpeli su Ijudi okolo, bila je borba oko konstruktivnosti, dekonstruktivnosti, večna borba a to sve može krajnje lako - sednu Ijudi pa se dogovore. Ja sam tvrdoglav kao i moj partner. Ali ja nisam nikad popuštao. Ne kažem da on ne veruje on je klasičan muzičar, koji razbija gitaru a ja sam srećko koji peva svoje pesme Nikad se ne zna čija majka crnu vunu prede, nikad se ne zna u priči jer uvek kad misliš da je kraj - ono opet neki novi početak. Stalno. Jer sad je već to vreme kad tebe interesuje nešto drugo kad počinju da se dešavaju neki sudbonosni preobražaji, naročito na ernocinalnom planu. Jer kroz celu ovu priču ide naš privatan život koji je bio isto takav kao i svirka,

Život se pokazuje u svojoj stvarnoj oporosti. A mi nismo imali ni jednu stvar, ni ugovor, ništa. Uvek je bilo samo pitanje vremena kad će da počne gomila lošeg koja sledi posle svakog pogrešnog poteza. Pokazalo se da mora još nešto drugo da se zna, komunikacija sa ljudima, negovanje duha, nepotiranje božanskog u sebi, kretanje ka nekim novim stvarima, i onda,znaš, rat je, i onda smo upali u totalno crnilo.

To je sad ta '92 godina, a ovako kad se pogleda ona nam je jedna od trofejnijih godina. Počeli smo da sviramo po inostranstvu, pošto nismo mogli da sviramo po Srbiji pošto se sve to raspalo. Čekali su se momenti da to profunkcioniše, svirali smo gde je moglo. Potpuno beznadna atmosfera po nas same nas je zahvatila, opšte rasulo. Sve neko uterivanje đavola. A sve smo radili kontra. Hteli smo da se oslobodimo svoje sopstvene bede. Kasnije se ispostavilo da smo tada počeli da grešimo, da projektujemo pogrešnu sliku o nama samima. Počeli smo da se izobličavamo. Posledica toga je da je Mune napustio bend.

IZAŠLA JE I KASETA UŽIVO: ZABAVA JOŠ TRAJE, ALI JE BRZO POVUČENA IZ PRODAJE.

Cane: Opet smo natrčali na neki drugi svet, koji nije imao veze sa našim svetom, prošli smo kao bosi po trnju, sa trna na trn.

Jedino lepo u toj '92 je bila vožnja kamionom Rimtutituki, Ijudi su bili srećni, to je ono više od nezaboravnog događaja.

Onda smo opet počeli da pravimo novu postavu. Opet nikom ništa nije bilo jasno. Završili smo negde na Bežaniji u nekoj šupi gde smo vežbali. Vlajsa, Ljuba, Anton, Igor i ja.

Uvežbavali smo ponovo stari rnaterijal, čak smo stigli da napravimo demo snimke gde je Igor svirao bubnjeve i snimao.

Onda smo otišli u Sloveniju. Digla se velika frka, imali smo turneju od deset koncerata, dve nedelje. Bilo je nezaboravno. Bili smo heroji. Znate ono: Šta je bre Hrvati?, ha, ha.

Tada nismo znali sta nam se tek sprema.

Sve je manje pozitivnih osećanja, a.sve više negativnih. I dalje smo isti, napeti - Mi smo kao bend voleli da sviramo i onda da puštamo publiku da bude nestrpljiva, da se komeša, da se rasplamsa, da Ijudi igraju, da aktivno učestvuju u pravljenju te muzike. Tad su počele svuda pohvale. Čovek je besmrtan tek od svoje smrti. Onda smo ušli u sumnjivu '93 godinu. Tu smo se ugasili kao pikavac cigare, pošto je to čudna godina bila, veoma krupne stvari su se desile intimno, razarajuće stvari koje je trebalo podneti. Ali s obzirom da smo mi bili protagonisti svega toga, bilo je tako kako je bilo.

Devedeset treće sviramo najviše po inostranstvu, odlazimo u Solun, dve večeri fantastičnog pnjema. Kod kuće se pojavljuje iznenadna mogućnost da snimimo ploču. Znaš tu mogućnost da neko '93 da pare za ploču Brejkersima, tako, spletom nekih okolnosti, veza, poznanstva. Onda. smo počeli da snimamo tu ploču u Studiju 5 Radio Beograda. Hteli smo da sve maksimalno bude u redu, stvarno smo blli naoštreni, mislim da smo čak dva puta počeli snimanje - onda smo stali, nije nam išlo. To nam se desilo i pred treću ploču, kad smo ušli u studio nismo mogli da snimamo. Ali odlučili smo, moramo da napravimo, pošto smo stvarno mislili ćao kraj, već su počeli da se javljaju neki zloslutni detalji, strah se pojačava.

Zvali smo Žiku (Todorovića, op. aut.) i za četiri probe smo uvežbali materijal. Znaš, to je ona '93, pustinja, najgora godina, gde je bilo krajnje nenormalno da te iko zna, da te iko oslovi, ili da budeš najpoznatiji iz te gomile.

Znali smo da imamo žešću ploču. Opet se muzika promenila i mi sa njom. Znali smo, na primer za Hoću da znam, da će biti veliki hit, još jedan od naših za sva vremena, da će ploča opet imati neku drugačiju priču od prethodne, uputili smo vapaj za spas duše. Ta ploča je nabliže onome što se dešavalo u našim životima u tom trenutku crno-rnagijaškog orgijanja po našim životima. Molitva je bila vapaj za spas duše.


Omot četvrtog albuma


TU DOLAZI NAJTEŽI PERIOD ZA BEND. POŠTO JE TA PLOČA IZAŠLA IPAK NIJE DOŽIVELA SVOJU KOMERCIJALNU PROMOCIJU. BEND JE U TOM MOMENTU PRESTAO DA RADI.

Cane: Ploča je izašla jula '94 godine. Prva redovna sa naslovom, Kiselo i slatko. Na kraju se ispostavilo da je mnogo Ijudi sviralo na njoj, ispostavilo se da opet nismo imali svoj bend, opet smo samo Arton i ja na putu, sa nekim objašnjenjem da ne možemo sve to da objasnimo, furaj, ćuti, ovo su đavolja posla za sve oko nas. Budi dobar, čuvaj dušu, pazi glavu, ne daj da te iko prevairi, Da te uhvati za ručicu i dati odvede život u neki drugi svet gde ti ne bi voleo da živiš.

Mi smo isto te '94 opet počeli da pravimo novu postavu, sa nama je bio Bale iz Braće Left. Odlučili smo da totalno spustimo loptu na zemlju. Sve vreme smo nešto predosećali, i počeli smo da strahujemo od toga. Samo smo ubrzano počeli da odmotovamo film, interesovanje za spas se pojačavao non stop, počelo je ubrzano da se stvari dešavaju.

Opet smo bili za korenite promene. Bilo nam je dosta varničenja, ludila, probijanja granica u koje ne možemo posle lako da se vratimo. Ta postava je donela neko novo izdanje Brejkersa. Provalili smo neki drugačiji odnos publike prema nama, Dolazilo je do nekog katarktičkog odnosa. Bila je tu masa Ijudi koja je tu nešto počela da otkida, počela je da utiče muzika na nervno labilne osobe, to već nije moglo da se zaustavi, bila je izravna akcija, totalni udarac po čitavom ljudskom sistemu, naš odnos prema svemu, ko je šta je, cela priča. Ali Hoću da znam, to je bilo ono - hoću da znam.

Onda su opet počeli da se dešavaju kiksevi tipični za naš bend, sam taj odnos koji je ponekad bio veoma brutalan, gde je publika plaćala to, ćef, a niko ne živi radi nas da bi mogao da ispunjava naše ćefove. Ćef, to je bezvredni odnos prema životu.

Ploča je odnela tri rok pobednika, u izboru kolega iz udruženja muzičara za najbolji bend, najbolju ploču, najbolju pesmu. U tom trenutku je to bilo, nekako malo i patetično, bilo je posthumno. Bio sam u tom trenutku bolestan. Mi!anje tada umirao. Osećao sam da sam sledeći. Nestali smo sa scene.

DUGO VAS NIJE BILO. DVE GODINE?

Cane: Nije nas bilo godinu i po dana, promenio sam mesto boravka.

ONDA SI OTIŠAO U ZRENJANIN, TAMO SI SE PRESELIO I TO JE SADA NOVA FAZA BENDA. KAKO JE TAJ PERIOD PROLAZIO?

Cane: Opet se nije znalo šta da se radi. Samo je bilo kao, nema vraćanja na staro. bio je plan, nema vraćanja na staro. Ne, ne u demonske sile. Odjednom opet nastupa preporod posle teških trenutaka.

Onda dolazi preporod "95. Fino. Mnogo Ijubavi, najzad život u nekom smirenju, u nekom razumevanju, lepoj igri, u nekom lepom skladu, u nekom normalnom odnosu, u istini. Poznavanje nekog drugog sveta, neke druge sredine, odjednom dolazim u svet nekog dobrog vaspitanja, kod nekih dobrih Ijudi, onda mi se dešava da sa mnogo gađenja gledam na svoj raniji život.

Ali, opet, te stvari, od čega ćeš živeti? Ne mislim na malerijalno, nego i duhovno. Od čega ćeš živeti? Opet mora da se eksponira čovek, ne mogu sad ja da se preobučem u nesto drugo, da radim neku komunalnu šljaku. Opet je trebalo živeti ss sobom, bila je frka, jer stalno prepoznaješ znake starog života i u fazonu si dosta je bilo.

Hteo sam da napravim nesto drugo, hteo sam da napravim bend koji će imati neki drugi odnos, koji će napraviti neku ploču koja će pokazati slike nekog smirenja u svima nama, nekog drugog života, otklanjanje neke tame koja je bespotrebna.

Počinjern neki drugi život da živim. Potvrđuje mi se sve što sam pričao, imam vremena, mogu da sagledam gde sam bio. Dok se čovek oporavlja mnoge stvari mu se vrte po glavi. Šta je dao, šta je uzeo, šta je ovo, šta je ono? Šta je ovo sve? To je baš ono; bio sam drugačiji; bio sam veseo i radostan. Poskakivao sam putevima pucketajući prstima, pevao sam pesme pticama u letu.

Drugi grad, drugi ljudi, moraš da živiš normalno. Svako odgovara svojim zahtevima i obavezama, život udvoje. Krstio sam se, lepe stvari počinju da se dešavaju iz nekog smirenja. Sve što je nekad bio trenutak, bez vremena, neka neočekivanost, ja sam je se odrekao, opredelio sam se za smireniju ulogu. Sve su to neki lepi trenuci, kad je čovek onako okej sam sa sobom. Pa kad oseti kao da ga je dotakao malim prstom Sveti Duh. Drugačije su se emocije pojavile. Ljubav, živiš za nekog. Živeti za nekog, pobeđivanje sopstvenosti. Pa onda nađeš tako nekog Ijude koji razmišljaju o nekim finim stvarima, mislim finim, počneš da se interesuješ za nešto drugo, promeniš krug, napraviš iskorak. Distanciraš se. Drugačije ti bude u odnosu, ne znam, na rodni grad. Veoma drugačije.

Nove stvari se dešavaju, coveče, moraš da se snadeš. Gde su prave Ijubavi, tu je i pravi svet: a u pravom svetu kakav mi znamo ništa nije pravo, sve je iskrivljeno, predimenzionirano, sve samo veliki odsjaj fasifikata. I onda u svemu tome nađeš nekog, sve hoćeš drugačije, ali opet moraš: muzika, muzika. Podvučeš crtu, vidiš da to što kod sebe vidiš promene, ne znači da i kod drugog vidiš promene, ostaje ista stvar, opet moramo da se vratimo u geto. Anton je moj geto, ha, ha. Otprilike, pošto ne mogu drugačije. Obično dolaze u tim trenucima neki kritični, glupi momenti -

I opet se pojavi kao na početku priče da nema vremena, da je kraj. Ali to je laž, satanska nameštanja. Sad smo u drugom fazonu, barem ja. Rešili smo da napravimo nešto drugo.

Ja sam opet mislio da niko ne zna za nas. Najbliži saradnik u tom momentu bio je Srđan (Gluve kučke) sa kojim sam se sprijateljio. Počeli smo da pravimo stvari. Došao je Anton novembra 95. u Zrenjanin i onda smo počeli da sviramo neobavezno i iz tog sešna smo smo dobili bubnjara Darka koji je do tada svirao u Oružjem protivu otmičara. Srđan je doveo Gojka, basistu. Imali smo duge probe, svirali smo bugi u ravnici, uživali smo svi, poštovali smo se, najzad smo opet imali bend. Ušli smo u studio da snimimo Rođen loš i Ludo i brzo. Te godine je izašla kompilacija najbolje od najgoreg.

Desi se da ja dođem i odmjaučem rif, jebi ga, svojim nazatilnim glasonom ha, ha, pravim rifove. Vremenom ti, kad pišeš te tekstove, kao da ih redaš na nekom notnom papiru, sve ide svojim tokom. Sve ispred nas je ovo, a neko pomisli da je prazan prostor. Ne, tu imaju neki ulašćići koji ti čine sve ovo drugačijim, ako uspeš da uđeš. Kako ćeš to sebi da napraviš, kako ćeš to drugima da napraviš; pitanje balansa, pitanje... ne znam. Pojavilo se neko uznemirenje, čudno uznemirenje, kad se pravi takva muzika.

Već u to vreme je počela metodologija praznih reči koje ništa ne znače u svojoj biti, a imaju neke bombastične nazive: marketing, advertajzing, odjednom nov sistem komunikacije, presipanje iz šupljeg u prazno, Ijudi nemaju šta da rade, pa onda moraju da izmišljaju, neke rogobatne reči u rogobatnim situacijama.

Ali, tap, tap, tap, Roden loš, Ludo i brzo, vratili smo se ritmu i bluzu, pošto je malo, kapiraš, Kiselo i slatko bio vrhunac razbijanja. Ako bi se išlo tim putem, onda bi postali heavy metal bend. Hteli smo opet nešto drugačije, tihu, osećajnu muziku. Ritam i bluz, najlepša muzika mog detinjstva. Slušale su se stare ploče. Slušale su se neke stare stvari, prvi Rolingstonsi, i gomile sličnih stvari sa nekim novim poletom, novim angažmanom za spasavanje budućnosti, jer ima boga, spasio nas je, živi smo.

KAKO SU KRENULE SVIRKE?

Cane: Dvadeset šestog januara smo imali prvu svirku u Klubu ljubitelja vina, to je bila tajna svirka. Svirali smo nove stvari, sa starim stvarima. Krenuli smo na svirke, i počele su da se ređaju neke cifre. Četiri, pet soma u Novom Sadu, što mi je jedna od najtežih svirki u karijeri. U tim trenucima sam mislio da će čuka od napora da mi pukne. dok je Anton pucao od energije.

Čim je počelo da biva više Ijudi oko nas, počeli su da se desavaju nesporazumi. Bliski Ijudi koj i su sarađivali sa nama u tom trenutku nisu baš ukapirali čitavu tu priču, nismo se razumeli. Hteli smo da prilagodimo vreme našim mogućnostima, nismo hteli da pravimo velike turneje. Hteli smo da pravimo desetak svirki godišnje, da mirno živimo. Posle svih stvari koje su nam se desile jedino mir je ono što nam treba, pričali smo: ako se mi nismo prozezali ne znamo ko se prozezao.

Počeli smo da sviramo i da putujemo. Onda je trebalo da pravimo koncert negde u Beogradu. Rekao sam da svaki bend treba da ima svoj Taš, ali nisam očekivao da će doći deset soma Ijudi. To je prevazišlo sva moja očekivanja, očekivao sam da će doći pet-šest somića u najboljem slučaju i da se ništa ne desi. Uvek je bilo ljudi kada smo svirali, nova publika koja je došla u međuvremenu.

Scenu smo ostavili u nekom groznom stanju, i ta neka groza se provlačila, i provlačila, i opet je došlo vreme za nas. Napravili smo taj koncert na Tašu.

KAKO JE IŠAO PUT DO NAJNOVIJE PLOČE?

Cane: Uvek su mi upoznavanja lepa, jer sve što se tad desi - desi se. Ne znam zašto, samo tako. Već smo imali neke nove stvari kada je došao Anton, sve smo pripremili da ne bi besciljno lutali. imali smo plan. Sada je nova postava, bend ima nešto novo, oseća se. Novi je pristup svemu tome, novi tekstovi, nova muzika, samo specifičnija, mada sve je to ista muzika, rokenrol. Sve da bude s nekim razlogom, opet nam se omilila muzika u tom periodu. Imali smo strašne probe, sviramo, sviramo im provizaciju po pet sati. Opet smo posle dugo vremena imali probe, normalne probe bez ikakvog vrištanja i drugih abnormaliteta koje su pratile te iste. Onda je sve bilo okej. Imali smo mesto za preporod. Kao golubije gnezdo. Ali veoma brzo rokenrol je pokazao svoju silinu, ili smo ga mi opet zloupotrebili. Opet se uvukla disharmonija, zbog same organizacije našeg povratka.-

KONCERT NA TAŠU JE BIO DOKAZ NIKAD PRIZNATE KOMERCIJALNOSTI BENDA.

Normalno, mi jesmo komercijalni bend. Nemamo podatke o prodaji ploča, ko zna koliko su prodavali. S obzirom koliko su ulagali u nas, koliko smo ploča snimili, mi smo bend sa najviše hitova. Ne zavisi puno stvari od nas. Ljudi su nas uvek slušali. Kroz naš zivot je prošlo puno bendova, muzičkih stilova i pokreta. Ja sam video bendove koji su punili po šest hiIjada gledalaca u Pioniru, a kasnije prodaju po trideset karata na Akademiji. Puno je tu raznoraznih likova prošetalo pored nas, a mi smo bili u nekoj pozadini, prepušteni životu, stvarali smo svoje pesme. Na turneji '90 svi su očekivali da sviramo po halama, ali mi smo otišli na turneju sa Motorheadom da vidimo kako se to radi, u stvari. Da vidimo taj veliki bend, veliko ozvucenje, opremu. Mi smo Motorheadu prodavali, evo, da kažem, pola turneje, pa je super, ali na nekim koncertima smo bili i bolji. Ali da smo punili hale, nismo.Mi smo na tu turneju otišli da učimo.

To uzastopno sviranje, bez pravog razloga pretvara se u automatiku, suva radnja, pretvori se u džuboks gde si ti mašina a ne stvaralac svega toga, izvođačka mašina.

KAO I NA PRVOJ PLOČI I OVDE SE KOJA POJAVLJUJE KAO PRODUCENT.

Da, bilo nam je drago kada smo čuli da on dolazi. On je dosta naslušan i pomogao nam je da popunimo neke rupe. Uostalom pošto smo sami plaćali snimanje ploče, sam njegov dolazak je protumačen kao dobar znak. Neke stvari nam u principu i nisu bile dovršene, trebao nam je neko sa strane, neki naslušanik koji bi rekao: uradite to, to i to i popravićete situaciju.

DA LI DOLAZI DO REAKCIJA KOJE DOVODE DO NESPORAZUMA?

Mi ne volimo da naša publika diže ruke kao na narodnjačkim koncertima, ne volimo te fazone, da nam neko naručuje pesme kao na narodnjacima. Nismo mi ti. Dešavalo nam se to i dok smo svirali promotivne koncerte 1996, mada moram priznati da su se stvari delimično popravile. U svim tim periodima dolazilo je do malodušnosti, gde je čitav smisao bavIjenja rokenrolom gubio zbog nekih glupih stvari - da ih ne spominjem - koje idu uz ovaj posao. Uz ovaj, kao i uz svaki drugi posao, prisutan je umor, gde si umoran kao pas, pa moraš da pobediš taj umor, da odmah nabaviš inspiraciju i da za sat i po - dva po hiljaditi put sa dovoljno ubedljivosti odsviraš koncert.

U Zrenjaninu sam razmišljao šta ljudi sve rade zbog rokenrola, kakav je to rokenrol stil i rokenrol život. Vidiš da je sve to stupidarija, da ima nekih stvari koje su veće od muzike, sam život. Neke moje razne kolege mi padaju na pamet, situacije u kojima se nalaze. Mi smo kao neki divlji plodovi koji su dali najčistijih neku lepotu, a samo smo onako bačeni.

Nije nas na ovoj ploči zanimalo da li ćemo imati broj jedan na top listama - hteli smo samo da ne vrludamo, da pokažemo koji je naš stav u ovoj 1997. godini: svirali smo na Trgu republike pred trista hiljada ljudi, tu smo u jednom udarcu odsvirali deset stvari, furiozno, gde su ljudi ostali zatečeni. To je jedan od naših najboljih nastupa. Videli smo da nije uzalud, da tim ljudima treba dati malo ohrabrenja, takvu smo i ploču snimili za one koji od tolikog osećanja boli pomisle da lude, a nije tako, to su samo neke poteškoće kroz koje svi mi prolazimo jer smo ipak samo ljudi od kostiju, mesa i svih ostalih žila.

PARTIBREJKERSI IMAJU DUG PUT IZA SEBE. OVA PLOČA JE DOKAZ VAŠE ZRELOSTI. KAKO VIDIŠ BUDUĆNOST BENDA?

Ne znam. Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim. U ovoj grupi ljudski faktor je veoma prisutan. Nismo mi profi, mi smo ljudi koji živimo svoj život, koji svoju muziku prave iz najčistijih pobuda, znamo o čemu se tu priča i o čemu se radi. Nije sve isto. Kad nam se bude desila znaćemo kava nam je budućnost.

PARTIBREJKERS -
CANE - monovju: Preteški za održavanje


"XZabava" br. 10;
septembar 1997.
Vladimir Stakić

Pre deceniju i po, niko, ali apsolutno niko, ne bi ni dve pare stavio na to da će Partibrejkers opstati duže od par sezona. A oni ne samo da su opstali, nego su, uvek, samo i jedino terajući po svome, izrasli u najveće autentične zvezde jugoslovenskog rock'n'rolla.

Četvrtog oktobra 1997. navršiće se 15 godina od prve svirke Partibrejkersa.Tridesetog avgusta je trebalo da sviraju besplatni koncert kod Kule Nebojše na Kalemegdanu time označe pojavljivanje petog studijskog albuma, Ledeno doba. Onda se desila kiša, nekakvo hocu-neću u organizaciji, problemi sa ceradom, sa odgovornošću ako nekog udari struja...

Koncert je pomeren i odrzan u sredu 3. septembra.

Ovaj susret bio je unapred zakazan za nedelju po podne, dan posle, u Centru "Sava", na mestu gde je nekad bila livada na kojoj je Cane sa ekipom iz kraja igrao fudbal. Nije poneo ličnu kartu, tako da su nas veoma Ijubazni portiri jedva pustili da uđemo. Nismo ni seli, a on je poceo da priča. Smireniji je nego ranije, mada brže govori. Sjaj uočima ostao je potpuno isti. Leden?

Pomereni koncert

Ovo je trebalo da bude svirka koja se radi bez ikakvih lažnih obećanja, bez prljavih trikova, bez nuđenja bilo kakvih tajnih usluga, vezivanja za bilo koga... Jedan običan dobrotvorni koncert, iz krajnje skromnog organizacionog fonda. Fina stvar, koja je trebalo samo da ima jos neku odvratnu pricu tipa: "Pred sam koncert je prestala da pada kiša i počela je da pada na samom kraju." Ali, jebi ga, izgleda da ne može sve lako da ide. Bar u nasem slučaju je tako, kad ide lako, sumnjivo je. Onda se uvek polakomiš sledeći put.

15 godina

Mi apsolutno nismo ni pomišljali da ce to ovoliko da traje. Za nas je sve bilo zezanje, dobar provod... A da i ne pričam o tome da u nekim momentima ove prekidane neprekinute karijere jedni drugima uopšte nismo bili dobra garancija...Građenje budućnosti na nekom našem odnosu je uvek bilo poluklimavo. Ali, izgleda da se baš takve stvari nekako održavaju, a ono što je stameno uruši se od zamora materijala.

Mi nismo verovali da cemo se ovoliko održati. Živeli smo, nismo shvatali to kao obavezu. Kad smo pocinjali, gotovo da je bilo sramota zarađivati pare od toga što voliš niko to nije doživljavao kao neko zanimanje, kao nešto dugotrajno. Tek smo se u decembru '85. prvi put razišli videli smo koliko nam je to u krvi, koliko ne možemo bez toga. A i Ijudi su nas sretali i pitali: "'Ajde, kad ćete da svirate? Dugo nije bio koncert." Okruženje nam nije dalo mira. Terali su nas da budemo bend.

Kljuc od kuce

Prva i ova poslednja postava su prave. Onda je postojao pravi bendovski rad i sad postoji. Kad je Manzanera u junu '85. otišao, sve se promenilo. Odjednom nije vise bilo četvoro Ijudi nego troje i to je bilo kao da smo izgubili osu, kao da se ona pomerila i ostavila nas bez ravnoteže.

Onda je krenulo beskonačno menjanje bubnjara i non-stop sviranje starog materijala. Tako da mi, i da smo hteli da se promenimo - nismo mogli, jer smo morali stalno da uvežbavamo Stoj Džoni i te pesme. I onda su najčudniji Ijudi poceli da defiluju kroz grupu. U jednom trenutku je izgledalo da smo izgubili ključ od kuće i da svako može da uđe i izađe kroz ta vrata kad hoće. Svakakvih je tu likova bilo, od najvecih avanturista do totalnih bezveznjaka. A mi smo to plaćali, nervirajući se. Zato što smo živeli za to, ništa drugo nismo znali, niti nas je bilo šta interesovalo. I jako smo se voleli, kao što se na početku svi vole. A onda, u nekim trenucima, kad smo videli da zavisimo jedan od drugog, jako smo se mrzeli, jer smo dospeli u situaciju da smo nesigurni. Dugo smo, u stvari, bili duo. Album Kiselo i slatko smo praktično Anton i ja sami uradili, s gomilom Ijudi sa strane koji su nam pomagali. Sad, na Ledenom dobu, već postoji bend. Svi smo mi tu zajedno nešto radili. Da je bilo drugačije, da smo opet primoravali nekog da bez varenja uzima naše ideje i da radi automatski, to ne bi bilo dobro. Ne bi bilo ovako. A sad nam je prvi put posle dužeg vremena samo izlazilo. Stvari koje su ispadale na probama nismo morali da menjamo. Uhvatili smo, u stvari, jednu super probu. I to je to.

Anton i ja

Mislim da smo više različiti nego slični. On je tri i po godine stariji od mene. Druga generacija. Svirao je u Butiku, svirao je sa Steve Hanningtonom. Išao je u Petu beogradsku sa Miškom Plavim, Bojanom Pečarom... Ta ekipa je startovala vec krajem sedamdesetih i on je otišao u vojsku kad je cela ta stvar sa punkom, Paket aranžmanom i Novim talasom počela da se dešava. Kad se vratio iz vojske, znalo se za njega. Cela ta ekipa znala se iz Skadarlije, SKC-a, dragstora...

On je poslednji ušao u bend i sećam se da sam rekao Manzaneri: "Ej, Manza, nemoj njega bre, on solira, jebo te, razbija, davi...". Kad smo imali prve probe, odmah su izbile varnice između rnene i njega. Na prvoj objavljenoj slici Brejkersa on i ja se nešto raspravljamo. Svako se borio za neku svoju istinu, a nikom nije bilo jasno sta je to u stvari.

Ja sam bio najmlađi u bendu - Ljuba, koji je svirao drugu gitaru je '59, Manza je '59, Anton '61. godište. Ja sam tu došao misleći da znam nešto, a naleteo sam na sukob žvaka, na tuđa iskustva... I onda je bilo svakakvih stvari, pošto nismo svi u bendu bili tolerantni. Bili smo različiti i sve vreme smo varničili. U jednom trenutku, veoma brzo, došlo je do neke podele u bendu. Na jednoj strani bili smo Manza i ja, na drugoj Anton i Ljuba. Oni su bili, u to vreme, suviše rock za nas i mislili su da je to što ja pričam bezvezno laprdanje, a ja sam njihovu žvaku shvatao kao nešto što nema veze s mozgom. To, da ja moram sve da prođem da bi nešto znao u životu, bilo mi je jako glupo. Uvek sam se borio protiv toga. Ako već postoji neka količina znanja, pa ne moram ja sad da ponavljam tuđe greške! E, onda je, nažalost, došlo vreme, posle odredenog niza godina, kad je moralo sve da se prođe... i što je trebalo i što nije trebalo. Mene taj rock'n'roll life nikad nije zanimao, a onda je ipak ušao u bend. I to je bilo... bože sačuvaj! Privlačenje pažnje, prva popularnost... Mada smo se uvek distancirali od toga i bili u fazonu da ne sviramo kako bismo bili slavni i kako bi nam garderoba bila puna devojaka. Brejkersi su nastali '82, u totalnom mrtvilu, kad je pokret prestao da postoji. Te godine su nastale i Katarina i Disciplina, a mi smo bili direktna reakcija na smrt pokreta, na neke nebuloze koje su preostale, na šminkeraj... Mi smo bili prva ruka, a sve oko nas druga.

Ruska grupa

Mi smo prvi uveli neke idiome kao: Tražim te, Ne želim da živim hiljadu godina, Hoću sad i hoću sve... Prvi smo uneli jezik ulice, verovatno smo i prvi koji nikad nijedan tekst nisu preveli sa engleskog da vide kakav je. Mi smo ruska grupa. Svi smo učili ruski u školi, neko je po neku reč engleskog znao, ali tako je ostalo do danas. Ali smo ortodoksni rokeri.

Bili smo nestrpljivi, a uvek smo čekali. Prvi album smo snimali posle dve godine postojanja, a izašao je posle tri; drugi smo snimili 1987, izašao je 1988, Kiselo i slatko smo snimili 1993. a album se pojavio u julu 1994...

Nikad nismo bili u šemi, nikad nismo imali menadžera, ja nisam ni pevao nego pričao u ritmu, ovaj je razvaljivao džitru sa nekim spojem Hendrixa i bluesa. To je bila nova muzika, to niko nikad nije svirao, ali stvarno nikad! Niko nije ni probao da svira kao Manzanera, niko nije imao gard kao Ljuba. Samo mi nismo imali basistu. Jednostavno, nismo mogli da nađemo tog čoveka.

Novi talas?

Prvobitno iskustvo se izgubilo veoma brzo, jer su učesnici počeli da se etabliraju. Mislim da je Orgazam potpisao prvi ugovor na šest ploča! Čoveče! Ne mogu da tvrdim da je to sto posto tačno, ali u tome je bila suština problema. A onda smo mi počeli da pravimo put kojim će da idu svi bendovi. Pravili smo demo-snimke da bismo mogli bilo gde da sviramo, pojavljivali smo se na kompilacijama, proradila je domaća radinost. Koja je tu bio, kao naš stari ortak; na dvokanalnom Teacu smo snimali stvari u podrumu SKC-a- Tako je počela da se gradi nova priča, autentična...

Mi ni klasične probe nismo imali. Godinama nas je to pratilo, imali smo samo koncertna izvođenja. Već 4. okto-bra 1982, na prvom koncertu u Dadovu, bili smo predgrupa sastavu The Fifties, imali smo repertoar od 45 minuta. Improvizovali smo, što nijedan bend tad nije radio. l uvek smo koristili priliku da napravimo nešto neočekivano jer sve te neočekivanosti su samo nas čekale i davale nam povod. Ono što se dešavalo posle Paket aranžmana nama nije pilo vodu. Rasturilo se i bilo potpuno drugačije od onoga s čim se krenulo.

Loši primeri

Prvi smo svirali u nekim kariranim šuljama, prvi imali zulufe, nismo pazili da li se penjemo na binu s pljugama, da li kasnimo s početkom... Nije nam padalo na pamet da razmišljamo o tome. A posle je to ispalo kao medveđa usluga celoj stvari. Mi smo stvarno bili to, a onda su mnogi to ukapirali na pogrešan naćin, kao neku pozu. Tako da smo, u stvari, ispali kao neki loši primeri.

'De ste, studenti?!

TV Moroni su bili moj favorit bend. Prvi put u životu sam išao u Novi Sad da bih njih gledao. Bio sam na jedno sedamdeset odsto njihovih proba. Znaš koliko ja s tim Srđanom Dragojevićem podruma imam?! Ali to ti je to... Studenti prava, studenti psihologije... Ne može i ovo i ono.

Koja

Dule će da napravi svetsku karijeru, to bez daljnjeg.To jesamo stvar tehničke prirode, zbog veličine posla. Ali još dve-tri godine i to ga čeka. Znaš, on mnogo razmišlja o tome a mi nismo nikad razmisljali, nismo osećali i bili to što jesmo. Pa i s njim smo imali "ideološke" debate. U jednoj tacki smo morali da se raziđemo, posto je on užasno jak i u to vreme je klonirao Ijude. Kao neka nosilja, samo je male Kojice proizvodio, koji su šetali okolo u onim "zepama" (patofne -op.V.S.) od pet dinara. Mi smo bili u fazonu: "Samo nam glavu ne diraj. Mi smo usvom fazonu, ti u svom i pusti nas..." Ali, radili smo. Malo ljudi pamti da je Anton radio na Kojinoj prvoj ploči. Imao je opasan pseudonim - Riki Rif. Najbolji!

Mune

Žao mi je bilo svaki put kad smo morali da se rastanemo s nekim bliskim Ijudima. S Munetom se to desilo. On je svirao taj bas od 86 do '92, sve vreme nosio bend, pomagao da opstanemo. Bio je prvi punopravni član posle prve postave, bilo je tu puno poverenje, puno emocija, puno svega... Ali, u nekom trenutku smo provalili da vise ne možemo da funkcionišemo. Izgleda da smo povremeno preteški za održavanje.

Vratiti im sve

Nikad nismo imali probleme s publikom. Nikad nismo imali poluprazne koncerte, jer smo uvek davali ogromnu količinu energije. Samo jednom sam se uplašio publike: pokusao sam da lažem sebe i onda sam odjednom pomislio: "jao, sve se vidi". Bio je to jedan čudan koncert u Domu omladine, u Beogradu, '88. Mi smo hteli da budemo nešto... ne znam ni ja... cool, cool, a onda smo odjednom provalili da su u publici neki novi klinci, koji su pomislili da smo mi pičke. Poceli su da nas gađaju petardama i flašama. Onda smo mi počeli sve to da im vraćamo i to se pretvorilo u jedan od onih koncerata na kojima muzika uopšte nije važna. Važno je bilo samo da ostanemo na bini, da im sve vratimo, da im pokažemo da mi nismo ti koji će da ustuknu.

Nama je muzika bila lek za našu usamljenost, s time i za tuđu. Mi nismo blli u fazonu: "'Ajde sad, ruke gore!" Ne! Mi smo uvek imali intimne razgovore sa svim tim Ijudima, sa svim tim životima- Znaš koliko puta nam se desilo da nas neke niske pobude vuku dole? A onda se mi ne damo. Postavljamo sebi neke više domete, da bismo mogli da se izvučemo. Što smo više padali, više smo gledali da se uzdižemo. U našem slučaju, to jedino tako i može. Nikad nismo imali nijednu šansu koju nismo sami sebi stvorili.

Glupe emisije, glupi Ijudi

U vreme kad smo napravili Kreni prema meni i imali jedan od najvećih hitova ovde napravljenih postojala je mogućnost da uletimo u najcrnju estradnu šemu, da počnemo da se pojavljujemo u tim nekim glupim emisijama, da s tim glupim Ijudima delimo glupe žvake i da i sami počnemo da izgledamo glupo. Ali to smo u startu prekinuli. Videli smo da to nije za nas. Da smo suviše dugo trpeli da bismo se prodali za naslovnu stranu i pohvalu nekog laskavca.

Posthumni smell

Drugi su objavljivali ploče kako su hteli, u vreme kad mi nismo mogli. To je bilo grozno, a onda se ubrzo ispostavilo da je singl 1000 godina/Veceras' jedan od najboljih koji su ovde ikad objavljeni, da smo za Kiselo i slatko i treći album dobili sve one nagrade: Grupa godine, Album godine, Pesma godine... Prva ploča je proglašena za jedan od tri najuticajnija debi albuma u zemlji...Jakoje čudno bilo da odjednom to sve imamo mi, koji smo navikli da nemamo ništa.

Opet, kad smo dobijali nagrade za Kiselo i slatko, osećao se negde taj smell, posthumni. A to je jako zajebano, kad znaš da si sledeci. Na sreću, ispostavilo se da još ima Ijudi koji hoce da se angažuju oko nas.

Teške stvari

Bilo je i potpuno promašenih varijanti. Kad smo se prošle godine vratili, odjedanput su se i Kurta i Murta sjatili oko nas i počeli da nas prevode na neki svoj jezik, da nas uvode u svoje slike, u svet s kojim mi veze nismo imali. Onda smo baš osetili da neko pokušava da se gradi nad nama.

Tad je užasna količina loših osobina isplivala iz mene. Zbog toga što sam morao da držim ceo bend a to su teške stvari... Osećaj da primoravas nekoga na nešto - jeste užasan. Kao kad dete kaže: "Ej, moja je lopta ja ću da igram."

Ružnih stvarije bilo. Bilo je nesporazuma između mene i Antona. Ne oko muzike, oko muzike se mi sad lako dogovaramo. Oko svega ostalog. Čini mi se, da nismo svirali zajedno, verovatno se ne bi ni poznavali. Ali, eto, gde su čarobne vode, veliki su i otrovi. A mi smo nekako isplivali.

Izgubi se mera

Sve je bilo drugačije dok nismo poverovali. Droge, alkohol, arogancija... sve je to bilo drugačije do trenutka u kom smo, umesto da obuzdavamo te stvari koje su pocele da se pojavljuju u negativnom fazonu, krenuli da ih raspirujemo. Ali, sve je to bilo izuverenja nekog, nije poza. Tražili smo Ijude koji su se trudili da budu čudni, i mi smo se trudili. Bili smo mladi,nismo imali pojma. Nismo razmišljali o buducnosti, nismo ni morali. Srećnije je bilo vreme. A kad se izgubi mera, sve ode kontra.

Nismo uvek znali ni da se kontrolišemo. U jednoj fazi je to postalo teško. Predaleko su otišle stvari. Pičkarali smo se pred Ijudima, tukli...Tu niko nije hteo da ustukne. Dok nismo jednog trenutka seli i rekli: "Stani, bre, malo smo odlepili." Tek posle smo shvatili da nijedna muzika koja je suviše skupa za Ijudski život ne treba da postoji. Muziku ne treba preplacivati, ne mora nikakva slepa ambicija da nas vodi. Dovoljne su Ijubav i poruka, ali to tada nismo znali. U prvom delu price je samo ambicija postojala. Ništa racionalno. A mi nismo mogli nešto da se modifikujemo. Nismo bili ni pametni, ni obrazovani. Pošteni, to da, ali i večito disharmonični u pogledu organizovanosti. Uvek smo bili stado bez kompasa, koje je moralo samo da se organizuje. I dok smo to pokušavali, nismo ni primećivali da rastemo.

Do rhythm'n'bluesa

Pa uvek je to bilo. Toje najlepša muzika.

Vladimir Stakić

PSIHOMODO POP

"HEROINA"; br. 1; 24. prosinac 1990.
Arlena Novak

DAVOR GOBAC: interview



Psihomodo pop -
omot prvog albuma


Iako je uglavnom non stop na turneji, i tek tu i tamo na nekoliko dana navrati u Zagreb, Davor Gobac uopće nije djelovao iscrpljeno. Zbog zdravog života, navodno. Rano ustajanje i dalje mu je najužasnija stvar u životu, pa nije bilo šanse sresti se na razgovoru prije predvečerja. No i tu je uspio zakasniti. Opravdanje: shopping.

Davor GOBAC: Htio sam si kupiti Ramonese na CD-u, jer imam to sve snimljeno po nekakvim kazetama, a ploče su izgrebane, pa sam si htio kupiti na CD-u.

Arlena NOVAK: Vidim, porastao ti je standard — kupujes čuda moderne muzičke tehnike.

0. GOBAC: Da, da, kupil sam si jedan CD i sad ću ga gledat doma. Ma imam i player.

A. NOVAK: Dakle, rješavaš se ploča u svojoj diskoteci?

D. GOBAC: Već sam ih se riješil. Spremil sam ih u kutije i sad ću ih sbuksat na tavan. Kupil sam si CD i kazić, a ploče više uopće neću kupovat. Šta će mi ploče?!

A. NOVAK: Je li to savjet i tvojoj publici kako da se odnose prema izdanjima »Psihomodo popa«?

D. GOBAC: Ma ne, tko ima gramofon — to je u redu. Ali, ja imam nekakav prastari kaj sam ga isto bacil na tavan. Osim toga, i vani sad prestaju proizvodit ploče. Čini mi se da je proizvodnja ploča vani smanjena nekakvih sedamdeset posto. Da si kupim neki bolji gramofon bilo bi ga šteta, jer ovo su sve stare ploče, pa ću radije kupovati CD.

A. NOVAK: Izgleda da nisi baš bio pažljiv u rukovanju svojim pločama?

D. GOBAC: Nisam uopće pažljiv i zato mi je CD izvrstan jer tu nemaš kaj bit pažljiv. Ja sam svoje ploče uništil u roku od dva mjeseca. Pa naravno da se sjećam koja mi je bila prva ploča! Buldozeri — Pljuni istini u oči. Išao sam u peti osnovne kad sam je kupio. Nisam je čak ni ja kupio nego sam je naručil od jednog starijeg frenda...

A. NOVAK: ... jer si ti bio lijen iz Trnskog otici do prodavaonice u gradu?

D. GOBAC: Da, a ujedno sam se mogao i dobro isfurati: kao, ne smijem si ići kupit ploču. Nije je tada bilo u Trnskom, nego samo u gradu. Nije baš da je Trnsko tada izgledalo kao selu u Zagrebu, već je tada tamo bilo i nebodera, nego jednostavno nisu imali ploča od Buldožera. Ta njihova prva ploča bila je šokijana za Jugu, nitko ništa takvog nije izdao do tada. Ja sam je preslušao kod jednog prijatelja, bili smo kikići, i baš mi se svidjelo kak onaj striček bljuje na ploči i priča pizdarije.

A. NOVAK: Pa si onda to i preuzeo za svoj moto vlastite karijere.

D. GOBAC: E, to su uticaji prve ploče. Imam je još uvijek doma, al' normalno, nije za ništa — za smeće je i ćuvam je više iz nostalgije.

A. NOVAK: Kakav si standard tada imao: na kakvoj si opremi slušao ploče, što su ti starci mogli priustiti?

D. GOBAC: Prvi gramofon s radiom, neki »lskrin«, kupili su mi starci i na njemu sam odvaljival na Sweetov-ce, na Suzy Ouatro Pa to ja još i dan danas slušam. Baš sam sad vidio prvi CD od Sweetovaca to ću si kupit. Pa onda ona stvar od Suzy Quatro Devil Get Drive — to je ludnica. Te daleke sedamdesetpete vidiš kakav su mi standard imali starci kad su mi kupili »lskrin« gramofon s radiom. Onda sam bio dobar pa su mi kupili »Toscu« 15, što je već bio mrak: ludnica od sounda, nekakvi zvučnici... ti samo stisneš, a ono sve samo ide. Nikad poslije nisam kupio bolji gramafon, kupovao sam kaziće, tu i tamo sam kupio neku ploču, ali bi ih rijetko slušao. Pogotovo sad otkako smo počeli svirati. Ali sad ću si kupiti sve CD-e na svijetu, kao prve: sve Ramonese.

A. NOVAK: Na kakvoj muzici si ti odgajao svoj stil?

D. GOBAC: Taj peti razred je počeo sa Sweetovci-ma, Suzy, Zepelinima, Genesisima, koje danas ne mogu čuti. Yesovci — pa to mi je grozno. Negdje u šestom razredu sam otkrio Beatlese i poludio za njima. Kupovao sam sve njihove ploče iz novina izrezivao sve članke o njima, a imam ih još i danas teku sa zaljepljenim slikama i izrescima. Sa mojim prijateljem Slobodanom, koji je poslije svirao u Fortunjerosima bubnjeve, bio sam glavni manijak za Beatlese, a kako je on imao sestru u Londonu, stizale su ploče od tamo, kojih tu nije bilo za kupit. Pred kraj sedmog razreda uletio je punk i Beatlesi i sve ovo drugo otišlo je u generalni kurac, na red su došli Sex Pistolsi, Clash i ostalo, počeo sam sviratl s Klinskom pomorom i otkačio na muziku.

A. NOVAK: Kako to da se nikad nisi upisivao u muzičku školu?

D. GOBAC: Nisam ni kroz vrata prismrdio unutra, ni vidio učionice muzičke škole, a u sedmom osnovne stric mi je poklonil svoju gitaru i tu sam ja prangijao. Popodne smo si sedili kod nekog doma, slušali Beatlese, rondali po instrumentima i mislim da smo za te svoje godine bili dosta divlja deca. Preko punkera počeo sam ulaziti u Lou Reeda, Velvet Underground, ranog Bowiea. Kad sam prvi put slušal Bovviea, kao mali klinac, to mi je bilo apsolutno bez veze.

A. NOVAK: Kako su tvoji doma podnosili tvoje egzibicije sa zvučnicima?

D. GOBAC: A kaj da mi rade?! Oni su slušali muziku kao i svi ostali starci, neki zabavnjaci su u igri, a fala bogu, nisu nikad slušali narodnjake. Stara mi je... kak se to veli... radila je u računovodstvu, a stari je kemijski tehničar i nisu nikad previše otkidali na muziku.

A. NOVAK: Imaš li braće i sestara?

D. GOBAC: Ne. Ustvari, imam preko pravog starog koji živi u Svicarskoj. Nismo se vidli četiri godine, nešto smo se udaljili jedan od drugog.

A. NOVAK: Kad si prvi put otišao na koncert?

D. GOBAC: Na Bijelo dugme, mislim, u Domu sportova 76. Tad sam išao u šesti razred, bila je to ludnica, tad je Dugme stvarno bilo nešto.

A. NOVAK: Jesu li se tebi sviđale te pjesme ili te više privlaćio masovno događanje?

D. GOBAC: Kad sam bio klinac, meni je to rano Bijelo dugme bito dobro. Pa to je bio prvi pravi rock'n'roll u Jugoslaviji. Bregović je tad žestoko pušio Pagea i Zeppeline i to mi je zbilja bilo dobro. Pa i dan-danas kad pogledaš, to je puno bolji i jači rock'n'roll za mnoge bendove koji se danas prodaju da sviraju rock'n'roll. Ma neću nikoga ogovarati, jebe mi se...

A. NOVAK: I ti se držiš onoga: o kolegama sve najbolje?

D. GOBAC: Ma ne, ja sam s dosta Ijudi prijatelj i dobro ih poznajem, ali s mog stanovišta gledanja mislim da možda samo njih par radi nekakav rock'n'roll, a svi ostali rade samo da bi preživjeli. Ne treba ih zato pljuvat, ali ne treba zato ni volit to kaj rade.

A. NOVAK: U koju skupinu sebe ubrajaš; od te dvije spomenute?

D. GOBAC: Mi smo jedini rock'n'roll bend u zadnje vrijeme u bližoj okolici, po pravim mjerilima rock'n'rol-la. Da u to ne uvaljujemo pop koji nema veze s time. Trebao bi se taj kanal konačno izgraditi da postane jasno šta je šta. Sad i Novi fosili izlaze u rock'n'roll časopisima — pa di tu ima mozga?!

A. NOVAK: Koje ti mjerilo uzimaš za razvrstavanfe na rock'n'roll, pop i šlager?

D. GOBAC: Vrlo je jasno kad ti dođeš na koncert i gledaš bend kad svira, nema tu definicije, pa to se kuži. Mislim da u toj muzici postoji nekakva tradicija koja se prepoznaje kad gledaš bend, pa se po tome može mjeriti tko je rock'n'roll. Kako se vani to i radi. Tamo se vrlo dobro zna u kojim klubovirria svira rock'n'roll bend jer se kuži da je to taj film, da je iz te tradicije i te furke. Pa daj vidi tko u Jugoslaviji svira rock'n'roll? Mi, Partibrejkersi i gomila bendova koji nemaju ploču. Sad, dal je to dobar ili loš rock'n'roll, o tome ćemo poslije. Istina je da gomila tih bendova ništa ne vredi, ali želi svirati rock'n'roll, a ono ostalo je sve pop.

A. NOVAK: Spominjao si prijateljstvo s muzičarima, tko su ti zapravo od njih pravi prijatelji?

D. GOBAC: Baš pravi frend mi je Đuro (Branko Đurić, op.a.). S njim se stalno čujem — čestitam mu, dobio je sina. Znam i ostale Ijude, ali s njima nisam nikad tako puno vremena provodio kao s Đurom, dakle, oni su mi poznanici, ali mi je puno Ijudi drago. No, ne mogu reći da smo nekakvi grozni prijatelji, kad smo u zivotu proveli dva dana. Tko zna kaj bi bilo da provedemo deset. Možda bi se jedanaesti dan poubijali.

A. NOVAK: Kojim oruzjem?

D. GOBAC: Alkoholom. Pobjednik, u svakom slučaju, bio bi alkohol.

A. NOVAK: Primijetila sam da u Zagrebu baš ne postoji dobar običaj da muzičari jedni drugima odlaze na koncerte, čak i kad su kod kuće, kad nisu poslovno odsutni.

D. GOBAC: Kad imam vremena i kad me nekaj interesira, onda dođem.

A. NOVAK: Što te zadnje interesiralo?

D. GOBAC: Od domaćih bendova? Jooj! Ma ja ti nisam u zadnje dve godine vidio ništa. Bil sam na koncertu David Bowiea, Ramonesa i Tine Turner i takvu grešku više napravit neću. Možda je Tina Turner jako popularna zvijezda, možda nju voli pol svijeta, al meni je bilo dosadno maksimalno.

A. NOVAK: Za razliku od Ramonesa, gdje si uzivao?

D. GOBAC: Nisam ja sad nekaj pametan, ali cijeli bend tako misli. Ramonese smo, vjeruj mi, diplomirali. Zivimo s tom muzikom i zbilja već razmišljamo na taj naćin, ne samo Ramonesa, nego svih bendova na tom tragu. Bili su mi strahoviti. U Zagrebu ih, doduše, nisam baš pošteno ni pogledal, jer smo bili ostraga, a tamo se baš i nije nešto čulo, ali odmah poslije naše svirke u Ljubljani, gdje smo im isto bili predgrupa, išao sam na miks pult i celi koncert sam odgledal do kraja. Riknul sam! Meni je to fantastično. Ljudi po gradu pričaju da su Ramonesi za kurac, ali meni je to strašno. Onaj tko je nekaj drugo mislil u glavi, i sad se suočil s tim u realnosti, sad priča da je sve prevelika buka, da je kaotično, da nisu razumjeli... Ti Ijudi su izmislili muziku koju sviraju i to je tak. Ploče su im slade i mekše nego uzivo, a to je isto što i nama predbacuju. Jebi ga, studio je jedan vid isfuravanja muzike, a live je live.

A. NOVAK: Koliko ti i tvoj producent Piko Stančić svjesno omekšavate svirku u studiju?

D. GOBAC: Ne znam koliko Stančić ide na to (smijeh) ali mi kao bend to odrmamo u studiju maksimalno. Zadovoljan sam kako je Piko sproducirao ploču, ali u budućnosti ćemo svako ići na to da ploče budu što tvrđe, a da imaju što rafiniraniji sound, da sve bude čisto, čist i jasan zvuk, a da žega u glavu, da ima što više druka. Tu veliku ulogu igra i vrijeme i brzina snimanja. Mi smo ovu zadnju ploču snimili za šest dana, a onda smo otišli u Rusiju, a Piko je sve miksal.

A. NOVAK: To je dosta ležeran odnos prema svom materijalu: odeš na turneju i pustiš producenta da radi u tvom odsustvu?

D. GOBAC: Misliš da sam imao izbora? (smijeh) Ma nije bilo frka, s Pikom radimo, on je šesti član benda. Gledaj, svako bi se sad mogao sjesti i biti pametan: sad bih ovo drukčije, pa ono... No, tako je ispalo, mislim da je Piko jako dobar posel napravil, a sad je sve skupa moglo biti i žešće, a neko bi mogao reći da je moglo biti manje žestoko — uvijek će tako biti. Ni jednu ploču nećemo napravit tako da ćemo moći reći: e, sad je to hiljadu posto ono kaj smo hteli. To nemre napravit ni jedan bend na svijetu. Dok smo bili u Rusiji čuli smo se često s Pikom, rekao bi nam šta miksa i šta se dešava, pa kak me ne bi zanimalo — moja vlastita ploča.

A. NOVAK: Nisi se dakle, sasvim prepustio čarima turneje od gotovo tri mjeseci po Rusiji?

D. GOBAC: Aha, to su čari koje bih ja prepustio Rusima. Tamo je sa čarima bilo malo teže. Tu i tam saznalo pogodit da bi bilo dobro. U Moskvi smo zbilja znali zaružit, ali po Sibiru... Sibir je zemlja bez čari. Tamo su komunisti pojeli čari za dorućak već davno, davno, prije četrdeset, pedeset gdina. Jadni ti Ijudi, tamo ima izvrsnih Ijudi, koji ne smiju prdnut.

A. NOVAK: Kakav su dojam na tebe ostavili Ijudi s kojima si, kazeš, znao zaruziti?

D. GOBAC: Družili smo se s tim bendom koji je sviral s nama — Electro club i sa svojim menadzerom po Rusiji — Zoltanom i medusobno. Nas petorica smo se tak družili da su nam već razgovori uz jutarnju kavu bili takvi, da se netko prišuljal pa pričuo dvije riječi, da nas sigurno više ne bi ni pozdravil na cesti. Ono: kak si se posral jutros? Tigrasto. Grozno.

PSIHOMODO POP (DRUGI DIO)


A. NOVAK: Kad si ovako dugo na tumeji s bendom, vjerojatno si ubrzo počnete ići na živce. Jel ti teško komunicirati nakon nekog vremena s Ijudima s kojima provodiš 24 sata dnevno?

D. GOBAC: Mi smo si prošli sve svoje faze: i kad smo se mrzili i kad smo se volili. Sad nam je sasvim jasno gdje smo i poznajemo se jako dobro. We are happy family. Nema problema. Znaš u čemu je problem. Ne u komuniciranju s njima, nego je problem u tome, da kad mi dugo vremena komuniciramo samo međusobno, onda je teško izać među Ijude. Izademo medu Ijude i skuzimo da se ni sa kime osim medusobno ne znamo razgovarat. Kad Ijudi osjete naše šale i pošalice i pizdarije koje si nonstop radimo i kad počnem razgovarat s drugim ljudima skužim da sam definitivno idiot i da se mogu razgovarat samo s četiri čovjeka na svijetu. I sa Stančićem naravno. A ako Piku dugo ne vidimo, moramo pažljivo razradivat da dođemo jedan do drugoga. Nije nama problem medusobno, nego teško je posliie među Ijude izaći, jer totalno uđeš u jedan drugi tilm i skužiš da drugi Ijudi imaju drugih problema, osim iz koje harme počinje pjesma i jesu li im gitare naštimane. lli, recimo, odeš negdje na piće i skužiš da drugi Ijudi imaju potpuno drugi odnos prema novcima. Mi smo u zadnje vrijeme polagano i pogubili kriterije.

A. NOVAK: Na koji si ti način izgubio krrterije prema lovi?

D. GOBAC: ]edno vrijeme kad narn ide imamo love, sva nam je nešto jeftino i onda dođeš medu Ijude koji normalno rade svoj posao i skužiš da su relacije negdje zajebane, da je nekome jako puno dati 200 miliona za CD, da mu je to strašno velika lova, da nekome kad je ima u džepu nešto znači. A onda prode par mjeseci, ako ništa ne radimo i dobro se istrošimo; dođem na te grane kad mi dvesto milja u džepu znači da se osjećam kao glavni frajer u gradu. Tak zivimo i svima nam se tako dešava. Ali to je zanimljivo. Mislim da bi mi bilo stravično dosadno da imam toliko love da više ne moram misliti na nju. Život bi mi bio duplo dosadniji. Kad bi onda izgubil kriterije i da se opet vratim na ono da nemam ništa, mislim da bih umro.

A. NOVAK: U posljednje vrijeme otkako je cijena bendu skočila, prvi put u desetogodišnjoj karijeri možeš se pohvaliti da zaista zarađuješ neke pare. Da li i ti poput nekih tvojih kolega to korisno investiraš ili naprosto liječiš živce trošenjem?

D. GOBAC: Sad si mislim napravit tavan za živjeti, uredi ću ga. Ali nemoj mislit da sam bogataš, od nekakvih cifri od pola milijuna maraka — ja sam daleko.

A. NOVAK: Kažeš da turneja donosi lovu, a ne ploča. U današnjim uvjetima prodanih trideset i pet hiljada nije sasvim bezazleno.

D. GOBAC: Za rock'n'roll to je jako dobra cifra, ali novci koje sam ja dobil od te ploče, mislim da bi se i čovjek koji radi na naftovodima zaplakao da dobije taj račun. Nemam ništa protiv Jugotona, ali to kaj sam ja dobil je — sramota. Uopće ne znam gdje ti novci nestaju. Kad bih sad izračunao koliko košta 35000 ploča po neznam kako niskoj cijeni i kaj se sve plaća od toga, mislim da jako puno Ijudi jako lepo živi od te tiraže. Ne znam kakve se tiraže u Jugoslaviji moraju prodat da bi se neko obogatio od ploća. Al ploča je ploča, a koncertima bend dokazuje da postoji. Evo sad su vani provalili neke frke da Ijudi nisu ni svirali ni pjevali na ploči (Milli Vanilli, op. a.), prema tome ploču možeš snimiti, a kak danas to ide, možeš snimiti kaj god hoćeš. A kad vidiš bend uživo skužiš kaj je to. To se desilo i s Ramonesima: Ijudi su čuli ploče, a kad su se suočili uživo s njima, rekli su da nisu ništ razumjeli i da je to za kurac. Dobili su dozu prljavog zapadnjačkog rock'n'rolla, na koji, očito, nisu navikli.

A. NOVAK: Kako su dećki iz Ramonesa komentirali vaše nastupe prije njihovih koncerata u Ljublja-ni i Zagrebu?

D. GOBAC: Gledali su nastup i Johnny si je uzel sve ploće. On i vodi bend, uz menadzera se brine za sve u bendu, on mi izgleda glava porodice. Poslije svirke su nam čestitali da je sve bilo OK. Čini mi se da su bili iskreno šokirani da netko u Jugoslaviji tako svira

A. NOVAK: Nakon turneje po Holandiji i Rusiji, na;avljivao si nova inozemna gostovanja. Što se sada događa s tim planovima?

D. GOBAC: Marcel (Van Hillt, voditelj MTV-a, op. a.) bas mi se nedavno javio s medenog mjeseca iz Mexika. Kad on sad odradi taj svoj medeni mjesec, onda cemo s njim raditi turneju, jer će on krenuti sa svojim bendom. Nije više na MTV-u, ima bend i to već duže planiramo. Ploča će mu izaći tek u proljeće i onda ćemo na turneju po Holandiji i Belgiji, a vjerojatno će i on doći s nama svirati u Jugu.

A. NOVAK: Kakva su ti iskustva dogovaranja i organiziranja koncerata vani u odnosu na ove domace prostore?

D. GOBAC: Vani kad se nekaj dogovoriš, to su takvi detaljni ugovori... U Holandiji smo dobili ugovor koji je imal stavku šta pijemo na bini. A da ti ne pričam o tome kakav je izbor binske opreme, i to za nas koji prvi put dolazimo na turneju, nekakav bend iz Juge. Onda možeš mislit kak se odnose vani prema Ijudima koji su već godinama zvezde. To je savršena poslovnost. A kod nas ako te netko zajebe, prevari te, ugovor ti nista ne znači. Možeš samo uzet štangu i otić razbit mu pičku. E, ako te onda ozbiljno shvati, to ti više ne bu delal.

A. NOVAK: Koji je bio tvoj maksimum bezobrazluka u istjerivanju svojih prava?

D. GOBAC: Ma bilo je svašta: teranja Ijudi u materinu prek novina, lupanja na vrata, svega... Al to bu uvijek tak. Evo, pokušavalo se nešto raditi, Društvo muzicara pa Kurtovic se zbilja trudio da nekaj isfura ali nemam pojma kaj se s tim dešava i jel bu to preživjelo ili ne. Ni Ijudi koji se time bave nisu baš složni.

A. NOVAK: U posljednje vrijeme stalno ste na svirkama. Jesi li i ti jedan od muzičara koji najbolje nove pjesme radi baš na putovanjima?

D. GOBAC: Ma ja ti nikad ne radim stvaci da sjednem i dimi mi se iz glave i tu budem jako pametan i osjećam svemirske vibracije. Ma osjećam kurac. To kad uleti stvar, onda uleti, kao Aids go home. Ta stvar je samo na liveu. Videl sam grafit gdje je pisalo Aids go home i napravil sam stvar samo s tim tekstom. Još nisam došel u tu fazu da mi se dimi iz glave, kako Ijudi obično znaju radit fame oko svojih stvaralačkih zanosa. Nabijem ih na kurac! Onda odu negdje kao, u stvaralaćki zanos, i donesu hrpu dreka.

A. NOVAK: Ti dakle, na turneji radije uživaš u turističkim atrakcijama?

D. GOBAC: Na turneji pijem abnormalno puno piva. Imam faze kad ništa ne pijem, a imam faze kad non stop ločem, kad samo sjedimo na šanku, pijemo i sviramo. Imamo faze kad non stop ležimo u hotelskoj sobi buljimo u plafon i idemo svirat, a imamo i faze kad idemo na turistička razgledavanja grada. To su najgore faze. A naganjanje komada? Ma to smo radili jedno vreme, ali znaš kaj? Mislim da sve te dobre komade uopće ne možeš sam tak nać. Sve to kaj te naganja dok sviraš je onak, lagana pizdarija. Nisu cure ništ krive, ko ih jebe.

A. NOVAK: Jesi li zaljubljen?

D. GOBAC: A kaj ti misliš?

A. NOVAK: Sudeći po tome da si djevojčicu doveo na intervju — jesi.

D. GOBAC: Jesam, da, već sam sa svojom djevojčicom duže vrijeme. Al nemoj me o privatnim stvarima. Pa bez Ijubavi se ne može. Moraš biti zaljubljen da bi ti bilo dobro u životu. Onda imaš kompletiranu neku sliku u glavi. Kad nemam curu i kad nisarn zaljubljen,

onda sam ludak, na cesti, a ovako moras doci u fazu da vidiš kako to izgleda i s one druge strane. Hey babe, take a vvalk on a board side. Moras se malo prošetati po toj straight liniji, čisto da vidiš kak ti je dobro na ovoj drugoj.

A. NOVAK: Kako podnosiš kad te djevojke ostavIjaju?

D. GOBAC: Ovisi na koji način me ostavi i ovisi koliko je u tom trenutku moj ego povrijeden.

A. NOVAK: Što ti vrijeđa ego?

D. GOBAC: Bukvalno, od onog kad me netko pošaIje u pizdu materinu, do onog kad mi na fini način veli: stvari su vam, onako, dosta dobre. Tome koji mi veli da su mi pjesme »dosta dobre", najradije bih glavu odrezal. Najviše volim onog koji veli "izvrsne su ti pjesme" ili onog koji kaže »za kurac je«. Nije mi baš drago, ali mi je taj čovjek odmah čišći i draži.

A. NOVAK: Kako je izgledalo tvoje prvo seksualno iskustvo?

0. GOBAC: Išao sam u drugi razred osnovne škole, igrali smo se doktora u podrumu, ja sam bio doktor, a ona pacijent.

A. NOVAK: Drugi osnovne? Cisto sumnjam da se dećkima u tim godinama uopće dize?

D. GOBAC; Kako ne! Pa ti pojma nemas! Ja sam vec u prvom osnovne drkao. Pa čekaj malo, daj se druži s mlađim dečkima... E, ovo sigurno ne buš napisala! No dobro. Onda je ona meni pokazivala neke stvari koje do tad nisam vidio i mogu ti reći, iskreno sam se začudio, jer nigdje nisam vidio rupicu. Ništ od tog nije ispalo, jer meni je bilo vrlo dosadno. Jedno par godina nakon toga nisam imao iskustava, a prva ozbiljnija iskustva imao sam u osmom razredu. No to su već bile drame. Radiš ti to, al nemaš pojma kaj radiš, pa sam tek negdje sa šesnaest počeo u tome uživati. Nakon toga sam se razlaufao. Dosta rano sam uletio u sve to jer sam se stalno družio sa starijima, mada sam imao i društvo među vršnjacima. No nikad se nisam izričito družio samo s jednima ili samo s drugima. U to vreme sam se upoznal sa Slamingom, koji je imao 26 i bio osam godina stariji od mene. Nama je bilo dobro, baš smo se našli. Ma kaj... pola njegove generacije je bilo glupo ko kurac u to vreme, a ni meni nije nešto bilo blistavo s mojima. Uostalom, Slama bu ostal dječarac do kraja života, i ja isto tako.

A. NOVAK: Pratiš li što se u posljednje vrijeme novo pojavljuje na muzićkom tržištu?

D. GOBAC: Ne. Nemam ti ja pojma. Nije da sam totalni fah idiot... ma, jesam, ali ne u toj mjeri da mogu slušati samo rock'n'roll, blues i dobar hard core. Sjednem si pa gledam MTV — pa to je kurac od muzike. Zdrave muzike ima jako malo i mora se nekaj desiti da se to vrati.

A. NOVAK: Uzmimo za primjer zagrebaćku scenu. U posljednjih, barem pet godina nije se pojavio niti jedan kvalitetan bend koji obećava dobre pjesme i dobre svirke.

D. GOBAC: To je istina. Neki mlađi bendovi pokušavaju svirati, neću sad nikoga spominjati, jer se odmah svi uobraze čim pročitaju svoje ime u novinama. Blago sam razočaran svima. Svidaju mi se samo jedni klinci, neću, kažem, reći njihovo ime, ali jako su jako mladi. Još ne znaju svirat ali jako obećavaju. Nek si malo pogađaju. Sad bu se ziher posvadalo njih deset: to smo mi! Ma tko zna kaj bu od njih za godinu dana, mladi su i možda od toga ne bu ništa ostalo.

A. NOVAK: Čekaj, pa i vi ste bili mladi, pa ste ipak izgurali do kraja.

D. GOBAC: Ali to ne znači da se mora i njima isto desiti. Pa mi smo jedni od rijetkih idiota koji su se grčevito lovili za svoju furku. Gledam neke mlađe bendove koji odlaze u kurac jer im se furka topi kao da je od šećera. Trebaju skužit da moraju preživit i skužiti to kao nešto što u životu treba postojat. Kod mene je to bilo jako čudno, celo vreme sam znao kaj će se desit. Znao sam da je to dobro, da je to znam i da je to u meni. Uvijek sam u životu pokušavao raditi samo ono što želim i osnova mog življenja je da uživam u tom kaj volim i da jednog dana, makar otišao u tri kurca, raspao se ili eksplodirao nasred ulice, budem zadovoIjan sa svakom sekundom do te eksplozije. Bilo je tu zbilja groznih i ekstremno groznih stvari, ali i estremno dobrih. Mislim da se moja priča da tako dobro uvalit u bilo koji holivudski kliše. Bio sam na zadnjem dnu i po zadnjim sranjima, ali i na lepim mestima i da sam jako daleko došao u nekim stvarima. Na samom dnu: bez dinara u džepu, na cesti, bez socijalnog, ideš u školu, imaš sklonosti ka porocima, svi misle da si zadnji idiot. Za mojih 26 godina desilo mi se stravično puno stvari.

A. NOVAK: Kako si izgurao školu?

D. GOBAC: Moja je škola bila veći problem mojim roditeljima nego meni. U osnovnoj sam bio vrlo dobar, a u srednjoj sam, kao, prošao s tri, a maturirao s odličnim. Kad sam to rekao mojoj staroj, morao sam to dvaput ponovit da je uvjerim. Iskreno se začudila. Škola nije nikakvo mjerilo. Od sve te škole kaj sam završio jedino šta mi koristi je osnovna, što sam naučio pisati. A ovo poslije bilo mi je apsolutno nepotrebno. Da mi se sad vratit u osmi razred, uštedio bih četiri godine života. Pet. Jednu sam opao. E sad to ovisi kako ti želiš živit život, kakvi su roditelji oko tebe.,. Moje moram pohvalit pred svima, jer su uvijek bili jako dobri prema meni i uvijek su me pustili da si sam krčim svoj put. Tu i tamo sam imao frke kad bih otišao predaleko u nekakvim sranjima. Iz porodice sam srednjeg staleža, nikad nismo imali preveć love i živili smo jedan najnormalniji građanski život u kojem su oni najnormalnije postupali sa mnom. Stari je jednom bio na koncertu kad smo svirali u Zaprešiću, a stara nije nikad — ne može ona podnijeti tu buku. Ma ja ti njima tu i tamo sve ispričam, ali ne bi me uopce smetalo da dodu na svirku.

Arlena NOVAK

VIDEOSEX



"DŽUBOKS" br. 190; jul-avgust 1985.
piše: Nada Mihajlović

ANJA RUPEL:
Ne želim biti seks simbol

U metežu ovogodišnjeg Splitskog festivala zabavne muzike, dok su se pevači i kompozitori međusobno Ijubill, a svako bi svakog u čaši vode popio, naišlo je osveženje u jednoj graciji čednog lica i skromnog ponašanja. Anja Rupel, pop i rok pevačica iz Ljubljane, navratila je da bude viđena i da vidi neke važna Ijude, ali bez nervoze i grča da se po svaku cenu dopadne.

Bila je meta za fotoreportere, obučena po modi iz godina pre nego što joj se i mama rodila. Ali, zračila je optimizmom i sigurnošću, pa je i stari šmeker iz Sarajeva, Fadil Toskić, vraćajući se sa plaže glasno dobacio: »Mala ima u malom prstu šou biznis!« Šta to Anja više od drugih ume da pokaže? Anja ume da se ponaša. Očigledno, ono što želi, to i postiže.

Razgovaramo o Videosexu, o pločama i koncertima, bez mnogo potpitanja. Ovim redom:

U Splitu, u prolazu, misliš na posao?

- I da, i ne! Uz mene je menadžer Goran Lisica, pa sada o poslu mislim samo kao o muzici. Volim sving i pop ritam, volim džez, volim, uopšte, muziku koja ima ideju i poruku. Kao što u svakome poslu neki produkt mora biti nekome namenjen, tako i mi pokušavamo našu muziku da adresiramo na prave konzumente. Trudimo se, volimo to što radirno.

Drugi LP zbunio je kritičare. Očekivali su nastavak atrakcije '84 i "Detektivske priče", a "Laksima Kristi" nudi nešto drugo?

- U Opatiji pre četiri meseca, na promociji »Hristovih suza« (ime po italijanskom vinu), objasnili smo da Videosex ne preslikava svetske pop trendove, nego da razmišlja sa svoje četiri glave. U tom zaista dugom razmišljanju i stvaralačkoj polemici došli smo do ideje da sving manir i ritam provučemo kroz naše osećanje za modernu muziku. Kod Engleza se, eto, džez upleo u pop muziku za koju smo govorili da je savršeni izraz, a novi produkt ispao je čak i bolji od »kanona«.

Kako ide prodaja ploča?

- Ugovor sa RTV Ljubljana upravo nam je istekao. Možda ćemo se preseliti u drugu diskografsku kuću. Bilo je nekih neprilika, ali zadovoljni smo tiražima prva dva albuma Drugi LP je štampan u 20.000 primeraka, što nije ni malo. Ko nas želi, taj nas i pronađe na pločama i kasetama.

Čudno, ali »Videosex« je prva naša tinejdž-grupa koja je već dve godine opšte poznata. Ima vas na svim programima?

- Taj deo posla smo zaista dobro uradili. Plan da medijski osvojimo Jugoslaviju ispunjen je do u detalj i to samo za dve i po godine. Još od septembra '83, kad smo debitovali sa singlom "Moja mama«, prihvaćeni smo sa simpatijama, ali i naši najveći prijatelji, Ijudi iz ovog posla predviđali su nam brzi pad. Da bismo se odbranili i dokazali da to što radimo nije slučajno, smislili smo prvi LP a potom i drugi.

Ima li još svežine za nove tiražne poduhvate?

- Upravo smo prekinuli sa radom, ali samo da bismo se otisnuli na more. Odmor od tri nedelje obavezan je za sve nas, tako smo se zakleli jedno drugom u našoj »muzičkoj kuhinji«. A posle od avgusta zna se... »Jesen«.

Novi LP pod naslovom »Jesen«?

- Za septembar pripremamo našu već objavljenu kompoziciju pod tim naslovom, ali premiksanu i prerađenu za maksi-singl. To je tek da se »pokrije« slogan grupe koji glasi: »lluzija« »Videosexa« podseća na stvarnost. Imamo, inače, materijala za još dva albuma, ali. . .

ALI Je izgleda borbeni poklič?

- Kompromis je naša boja i stil u radu. Ako se nekome iz grupe nešto ne svidi, ponuđeno se odlaže u stranu. Na taj način nastaje i naša ploča i uopšte program koncerata. Ništa neobično za mlade Ijude, zar ne?!

Šta vas sve veže unutar grupe od četiri osobe?

-Družimo se, volimo se, cenimo jedni druge, zar ima jačeg »lepka«? Probali smo, onako iz štosa da svako od nas iste večeri krene na svoju stranu. Posle kratkog vremena opet smo bili zajedno. To je sudbina onih koji se razumeju.

Na koncertima Videosex broji više članova - pet, šest, sedam...

-Publika nije bezlična masa i mi znamo šta ona od nas očekuje. Zbog toga se ispomažemo sa jednim bubnjarem i duvačem, a nekada, kad je slava veća i sa sedmim članom, da bismo ostvarili prihvaćeni zvuk "Videosexa«. S nama, kažu, nije teško sarađivati.

Lepe strane posla?

-Popularnost godi, kao i smešak neke moguće karijere za svakog od nas. Uživanje je za mene kad vidim da se to što mi radimo dopada Ijudima. Godi i to što smo mi neko i nešto.

A ima li tamnih strana?

- Umor od putovanja, bojazan da se ne zakasni, borba s tehnikom, koja je usavršena ali i opasna. Sada je svaka žičica važan spoj.

A novac?

- Od naše toliko hvaljene muzike ne možemo živeti! Nas finansijski pomažu naši roditelji. Prvo su na to gunđali, jer je trebalo nekada da svakome pozajme na neodređeno vreme mesečno i po 20.000 dinara. Posle dugog LP-a stanje je bolje. Meni roditelji sada daju mesečno samo po 10.000 dinara.

Zar je moguće? »Videosex« - najveći gubitaš u SR Sloveniji?

- Istini treba gledati u oči. Gubimo da bismo dobijali. Strpljivi smo i čvrsto uvereni da ono što radimo vredi. Novac je samo stepenište da se do nečega stigne. Mi smo stigli tamo gde smo želeli i bez velikih para. Potukli smo teorije starijih koji su govorili vrediš koliko imaš.

S osetnim zaokretom u muzici i u modi, ti si druga Anja?

-Strašno mi se sviđa moda četrdesetih godina. Pronašla sam iz starih revija neke modele kostima, a na buvljaku stilske cipele iz doba pred rat.

Šta je udajom?

- Nema ni govora o bračnoj luci. A zašto bi pred matičara? U 19-oj godini smo i Iztok, i Nina, i Janez i ja. Ništa nam ne nedostaje. Razmišljamo o estradnom liku, o još sadržajnijoj muzici i o jednostavnom predstavljanju publici. Želimo mnogo ...

A solo pevačka karijera?

-Bilo je predloga da pokušam kao solist, ali sam to bez mnogo razmišljanja odbila. Uz »Videosex« imam obaveza i na fakultetu (studije italijanskog i španskog jezika), pa bi sve drugo bilo lutanje u magli.

Dva života u jednoj Anji: privatni i estradni?

-Tako bih želela da bude. Lepa Brena verovatno želi da je seks-simbol, a ja to nisam i ne želim biti. Želim da me prihvate kao devojku koja ume da peva, dobro se vlada na pozornici koja je ličnost u rok muzici. Tužna sam kad vidim da neko iz publike gleda imam li lepe noge. Poludim kad čujem da sam ja lepa, a recimo Iztok antipatičan. Kako može neko sa 19 godina da ne bude lep?

Videosex 85/86?

- Osmišljeni rok, sving kao dobra zabava, prošlost kao insplracija. Sve to, stari pojmovi, daje novu boju grupe. Može neko da kaže da mu se ne sviđamo, ali neće moći da kaže da smo dosadni.

»Videosex« (ni)je naša ABBA?

- Mimoišli smo so sa sjajnim Šveđanima, ali nema mesta nekim poređenjima. I kod njih su dve devojke bile u društvu dva mladića, ali... mi smo bolji. Naše vreme tek dolazi. Obeležićemo još koju godinu dobrom pop i rok muzikom.

Anja nije više stidljiva devojčica. Za samo godinu dana smanjila je mejkap. ne boji kosu, prirodno se ponaša, ozbiljnija je i sigurnija- Kao da na svaku svoju rečenicu stavlja pečat istine. Mnogo toga je u prolazu rekla, ali nije otkrila niti detalj od plana grupa za buduće godine. Čuje se da spremaju nekakav bum. Možda već u trećem albumu?

Nada Mihajlović

ELEKTRIČNI
ORGAZAM

iz vremena "Distorzije":
Banana, Švaba, Čavke, Gile



"UKUS NESTAŠNIH" br. 5; 1995.
piše: Tom Tom

SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: interview

UKUS NESTAŠNIH: Kada je tačno nastao Električni Orgazam?

Gile: Ne znam tačan datum nastanka benda, ali Aleksandar Žikić mi je rekao da je to i bilo u januaru '80, posle koncerta grupe Leb i Sol u Domu Sindikata. Ljuba i ja smo otišli u kafanu Mornar i dogovorili se da za Palilulsku olimpijadu kulture napravimo bend, mada.smo i tada imali ozbiijan bend koji se zvao Hipnotisano pile. Dogovorili smo se, takođe, da se iz zajebancije obrnem, pa da ja sviram gitare, a Jovec koji je do tada svirao gitaru da svira bubn|eve.

UKUS NESTAŠNIH: Ti si tada svirao bubnjeve?

Gile: Da, ja sam svirao bubnjeve u Hipnotisanom piletu. Ljuba je tada, dok smo sto godina čekali konobara da se pojavi napravio prvu stvor za Orgazam "Konobar nas mrzi", odmah tu na licu mesta. Kada su nam bile potrebne nove stvari za bend, ja sam uzimao gitaru i napravio "Zlatni papagaj", "Krokodili dolaze", Jovec je napravio "Nebo", "Vi" i ne znam... Svirali smo neke obrade, "Something Better Change" od Stranglersa, "I Gol Feeling", neke stvari koje smo svirali na početku, a koje nisu nikad snimljene. Iz zezanja smo počeli da vežbamo. Prva svirka Orgazma je u stvori bila za neki žiri za Palilulsku Olimpijadu kulture u Pioniru, i nekim garderobama gde su nas i izabrali. Kasnije smo svirali na nekom košarkaškom terenu, kod Cvijićeve, na finalu POK-a gde smo diskvalifikovani, što nas je pratilo (smeh) u toj prvoj i drugoj godini postojanja, pa su nas i na subotickom festivalu diskvalifikovali, jer smo pravili sranja. Prvi zvanični koncert Orgazma je bio u Teatru SKC-a, danas je tu market, gde smo nastupili kao predgrupa Hipnotisanom piletu, sami smo se sebi prijavili kao predgrupa. Odmah posle tog koncerta, jer je Orgazam prošao fenomenalno, a na Hipnotisanom piletu je otišlo pola Ijudi napolje, bilo je jasno da Hipnotisano pile više ne postoji. Hipnotisano pile je bio interesantan bend podeljen na dve frakcije. Jednu smo činili Jovec i ja, a drugu Bojan Banović koji je najvise stvari uradio za Hipnotisano pile, a koji je kasnije napravio bend Petar i zli vuci (grupa je snimila jedan singl). Za njega su punk i novi talas bili suviše ekstremni u tom trenutku jer je on bio u nekom pop fazonu, tako da se bend tada definitivno podelio i tako je nastao Orgazam. Tada nam se prikljucio i Ljuba, naš ortak kojl nas je stalno molio da svira u Hipnotisanom piletu a koji je dao ton prvom Orgazmu.

UKUS NESTAŠNIH: Tada je bilo vreme promena, neke stvari su se u svetu pokrenule; punk, novi talas. Kakva je bila atmosfera u Beogradu?

Gile: Kada sam se ja naložio na pank i novi talas, meni se u tom trenutku učinilo da sam žešće zakasnio sto objektivno niie bilo tako. Kada.sam prvi put bio u Engleskoj '77, što se potrefilo sa pank-rokom, bio sam u nekoj engleskoj porodici da učim jezik. Na aerodromu sam video Never Mind The Bollocks, ploču koja je baš izašla. Nisam znao šta je to, ali sam ćuo da su digli veliku frku, svi su mi u Engleskoj pričali "Sex Pistols, Sex Pistols" i dao sam tada poslednje tri funte i kupio je. Mislim da je glavna slvar koja je pokrenula novi talas u Beogradu, zadnja kap u čaši, koncert The Ruts u Beogradu.

Tada smo svi totalno odlepili. Na tom koncertu smo bili svi; Koja, Milan i ja, cela ekipa. Koncert nije bio nešto posebno posećen, ali se ispostavilo da je uticao na beogradski novi talas, što se vidi po inteivjuima iz tog vremena gde se taj koncert pominje kao ključna stvar za beogradski novi talas. Tada smo imali duge kose, kao ja sad, i samo pet dana posle svirke kada smo se sreli Milan i ja bili smo osišani na dvojku, a do tada smo imali kosu do ramena. I naravno biti smo tada totalno prokuženi od cele rok scene, totalni otpadnici od muzičara starije generacije, kao, panken pa ne znamo da sviramo. U to vreme je postojao "Džuboks", časopis koji je.imao neku težinu pa sam jedva čekao da izađe da ga čitam.

U "Džuboksu" je bilo nekih zanimljivih Ijudi, pre svega Saša Stojanović iz Londona koji se potpisivao kao Pankerton. Pisao je o najnovijim dešavanjima u Engleskoj, koja je tada bila zaista neki centar dešavanja, kao i Pera Luković koji je prvi medu kritičarima provalio fazon novog talasa. Prvi intervjui Električnog orgazma, Sarla i mislim Idola bili su sa Perom Lukovićem za "Džuboks"! Onda se napravila cela trka. Ustvari, mi smo imali sreće da u pravo vreme budemo na pravom mestu, tako da nismo imali onaj mukotrpan period kao sa Hipnotisanim piletom; nemaš gde da vežbaš, gde da sviraš, a o ploči možeš samo da sanjaš. Grupa je nastala u januaru, a već u septembru smo ušli u Encov studio i počeli, da pravimo "Paket Aranžman". Tada se pojavio čovek iz Jugotona, Siniša Škarica i rekao hajde momci da snimate ploču. Svi smo bili protiv "Paket Aranžmana" i čudno je kako je ta ploča uopšte izašla, pošto to nije bilo tako jednostavno kako sada izgleda, jer je svako od nas tada hteo do ima sopstvenu ploču i svako je imao svoje zamisli o tome kako to treba da izgleda, od omota do produkcije. Kada je ploča izašla mi smo dugo pljuvali po njoj. Svi bendovi su govorili da je to bezvezna ploča, što naravno nije bilo tako. Irnali smo druge ambicije u to vreme, ali srećom Jugoton i Škarica...

UKUS NESTAŠNIH: Ko je okupio bendove?

Gile: Škarica. Škarica je najzaslužniji za beogradsku scenu koja je dobila priliku da snima ploče. Šarlo Akrobata je snimio novi album, Idoli, mi i posle Partibrejkersi.

UKUS NESTAŠNIH: Kako |e on došao do vas?

Gile- Ne znam, jednostavno se pojavio. Nas je u stvari angažovao Enco Lesic koji je verovatno bio u pregovorima sa Škaricom za koje mi nismo znali. I Dragan Papic je u to vreme bio agilan, ali Sarlo i mi smo na njega gledali sa podozrenjem jer je bio čovek iz ldola. Tada su postojale dve ekipe. Sarlo i mi smo bili jedna, a oni druga. Mi smo bili okupljeni kod SKC-a, proballi tamo, sedeli tamo, a oni su iz neke druge ekipe. Mi smo se posle "Paket Aranzmana' sprijateljili i počeli da se družimo i sve je to ispalo kao tri benda.

UKUS NESTAŠNIH: Red kako su stvari tekle posle "Paket Aranžmana", jer se on po svom uticaju ispostavio kao jedan od najbitnijih događaja u istoriji yu- rok-a. Sada se snimljen i film tog naziva, postoji emisija na TV Politici koja je proglasena za najbolju rok TV emisiju.Da li ste tada bili toga svesni?

Gile: "Paket Aranžman" je od nekih kritičara dočekan hvalospevima. Interesantno je da se ta ploča jako slabo prodala i to u tiražu od 20000-25000 primeraka. To sada rnoze da izgleda mnogo, ali u ono vreme to je bio tiraž koji je omogucavao da se snimi druga ploča. Tada smo svi, naravno, bili na krilima slave, na pocetku karijere, uzdizani i hvaljeni u isto vreme. Svirali smo uglavnom po gradovima: Beograd, Zagreb, Ljubljana, nešto kasnije Sarajevo i Skoplje. Dugo nismo svirali u Novom Sadu gde čak i danas postoje problemi sa prostorom za koncerte. Posle "Paket Aranzmana" mi smo prvi dobili ugovor da snimimo solo-album. To je izavalo međusobno (smeh) neke svađe, ljubomore. Znam da su u Sarlu bili užasno ljubomorni pošto su oni bili u fazonu da su najbolji svirači i da oni prvi treba da snime album. To su sve dečačke bolesti, naravno, ali se to i sada dešava nekim bendovima. Posle je i Sarlo došao do ploče, mada najteže jer su imali peripetije. Sarlo kao bend je bio sastavljen od dva izuzetno jaka individualca, Koje i Milana, koji su vukli na dve različite strane i Vda, koji nije bio tako autorski jak kao ova dvojica ali takođe individualac. Taj bend je bio osuden da kratko postoji, ali srećom, snimliena je ta ploča.

UKUS NESTAŠNIH: Posle prvog albuma izašao je LP uživo iz Varšave, pojavila se recenzija u NME-ju, postojala je neka nada da te se pojavom novih autorskih bendova promeniti odnosi, da ce neki naši bendovi izaci napolje. Medutim...

Gile; Sada kada premotam film unazad ukapiram da to nikada i nije bilo sanse jer je za to potrebna mašinerija. Kod nas je postojao samo veliki entuzijazam, a u to vreme pank-rok je već bio veliki biznis u Engleskoj. Bendovi su imali menadžera, veze, medije i sve sto je potrebno da neko stane iza benda, da ga gura, a mi nismo imali nikog takvog. Sve sto se desilo bila je fenomenalna kritika prvog aibuma u NME-ju a napisao ju je Kris Vot koji je tada bio jedan od cenjenijih novinara. Rough Trode je otkupio tada od Jugotona određenu količinu ploča za koju ja nisam saznao kolika je. (smeh) I to je bilo sve, više kao ispad. Ja sam poslao ploču u NME, oni su je poslušali i dopala im se. Dolazili su iz francuskog časopisa i pisali o nama i Idolima. Mislim da je to bilo '82 ili '83 jer je Sarlo tada vec prestao da postoji. To je bilo više kuriozitet, jer sve dok bend ne snimi i za neku englesku ili svetsku diskografsku kucu, i još ta kuća bude spremna da uloži novac u bend i da ga promoviše, to nije ništa ozbiljno.

UKUS NESTAŠNIH: Kako je došlo do te druge ploce uživo u Varšavi. Vi sle brzo stigli do druge ploce?

Gile: Mi nismo hteli da snimamo "Paket Aranžman" jer nam je bilo bez veze da da kada već imamo 11 gotovih pesama za prvi solo album damo neke za "Paket Aranžman" (dali smo tri, a ostali po četiri). Nas prvi solo album je izašao tri meseca posle Paket Aranžmana, u aprilu '81. Ista stvar se desilo sa Varšavom. U novembru '81 smo otišli u Varšavu da posle Sarla sviramo kao drugi bend, dok Idoli nisu uopšte otišli jer je zavedeno vanredno stanje. Postava u Orgazmu se promenila. Čavke koji je snimao "Paket Aranžman" je otišao u vojsku, pa je na promociji prvog albuma svirao Mango iz grupe I, koji je svirao i na svim koncertima. Tada je došao i Grof. Imali smo pripremljen materijal za "Lišće prekriva Lisabon" pa smo to tamo i svirali. Posto smo isli u Poljsku, a tamo niko nije znao naše pesme, odsvirali smo nove stvari da se usviramo. Pošto je većina pesama sa "Lišće prekriva Lisabon", onda je to bio mini album, jer nismo hteli da opet otkrivamo nove pesme. Bila je dobra atmosfera na tim koncertima i sve je to snimljeno na kasetofonu. Mada je bilo nezamislivo da izdaš materijal koji je snimljen na kasetofonu, ja sam se na to ložio. Aleksandar Žikić je to nazvao prvim oficijelnim bootleg albumom. Kao klinac sam imao album od Velvet Underground koji |e bio snimljen na običnom kasetofonu.

UKUS NESTAŠNIH: Marina je bilo kratko u bendu. Ženska osoba koja svira u rok bendu je dosta neobično za ono vreme?

Gile: Marina je bila od januara '80,-te, ali kada je izašao novi album mi smo bili u fazonu da Marina ne može da svira ono što nama treba. Tada smo pomišljali da zovemo Švabu u bend, ali pošto je on bio hipik imao dugu kosu nismo ga zvali. (smeh) Zvali smo Grofa koga je Cavke znao iz škole

UKUS NESTAŠNIH: "Lisce prekriva Lisabon" je karakteristitan zbog zvuka Ljubinih klavijatura koji je bio new-wave psihodelija, dok ste na sledecoj ploci Les Chansones Populaires vec vukli ka klasicnijem rok zvuku?

Gile: Ljuba je sto se tiče zvuka bio solo instrument u Orgazmu, svi aranžmani su bili oko toga. Ja sam ga terao da što više svira na Tigar orguljama koje je tada imao. To je najviše upotrebljavao na prvom albumu i negde 60-70 procenata na "Lišće prekriva Lisabon", jer je Ljuba već tada počeo da se lozi na sintisajzere. "Lišće prekriva Lisabon" je bio kruna, vrhunac te prve faze.

UKUS NESTAŠNIH: Tada ste imali veoma kratke tekstove?

Gile: Nikada i nismo imali neke preterano dugačke tekstove. Ovde je bio koncept; jedna reč naslov pesme, sedamnaest kratkih pesama sa kratkim tekstovinna, totalni minimalizarn, to |e bio fazon u to vreme. Posle toga je dosao album "Les Chansones Populaires", na kom su na prvoj strani kraće stvari, (l'm Waiting For The Man, Locomotion...) i ona upućuje sta će Orgazam raditi ubuduće. Druga strana na kojoj su bili Dorsi, Bitlsi, bila je više okrenuta prošlosti, više psihodelična strana, sa najdužom pesmom koju smo do sada snimili (When the Music's Over)...

UKUS NESTAŠNIH; Vaša peta ploca "Kako bubanj kaze" je najava za "Distorziju" vas najveci uspeh kada ste postali klasičan rok bend.

Gile: Pošto sam ja slušao muziku i pre panka, a to je bila '84 godina, mene su počele da zanimaju i neke druge stvari. Ono što smo radili do tada istrošilo se kao forma, sve što smo imali da kažemo rekli smo na tim pločama. Hteo sam da bend ide dalje ka zvuku koji je na "Distorziji" predstavljen u pravom svetlu. Cela ta ploća (Kako bubanj kaze), bio je totalni haos u bendu. Cavke je bio u veoma specificnom stanju jer ga nije nista zanimalo, Ljuba je vukao na neku svoju stranu, new-wave psihodeliju, koja je meni postala žešće dosadna i koju nisam hteo da radim. Ljuba nije mogao da se nosi sa mnom pa je polako počeo da gubi interesovanje za sve što se dešavalo. Ušli smo nepripremljeni u studio, imali smo samo okvire pesama, sto nekad nije loša fora, ali ovoga puta se pokazalo da bend iznutra nije bio sposoban da nesto takvo izvede. Meni je žao sto ta ploča nije ispala bolje, jer tu ima dobrih pesama koje su bez veze aranzirane, odsvirane i producirane. To je ploča Orgazma kada je grupa najvise izgubila kontrolu nad onim šta se dešava, danas sam ja najmanje zadovoljan tom pločom. Ako se pogleda unazad, ta ploča ima smisla samo posto eto, postoje i takve faze u razvoju nekog benda.

ELORG (DRUGI DIO)


UKUS NESTAŠNIH: U vreme ploče "Kako bubanj kaže" je skoro doslo do raspada benda. U Orgazam su došli novi Ijudi, opet hipici. Gledao sam tada Orgazam u basti SKC-a kada ste najavljivani kao najveci balkanski horor bend.

Gile: ...(smeh) To je bilo pred "Distorziju". Taj period turneje je bio bez Čavketa koji je opet otišao, po ko zna koji put. Tada je i bubnjeve svirao Bata iz Zane, gitaru Čutura koji je kasnije svirao u Ribljoj čorbi, Ljuba je svirao klavijature, a ja sam pevao i svirao gitaru. Popularnost benda je drastično opala i ploča nije najbolje prošla. Mnogi Ijudi koji su bili oko benda su mislili da je Orgazam vec stvar prošlosti i da od svega nema ništa uključujući i našeg tadašnjeg menadžera Grgu, pa čak i svi Ijudi u bendu osim mene. Ljuba je zapalio u inostranstvo gde se i sada nalazi. Ostao sam sam sa Grofom, zvali smo Ivana Pajevića koji je trebao da postane gitarista Električnog Orgazma, a tada je svirao u Igri Staklenih Perli, a kasnije u Transu, sa Švabom i Bananom, koji je žešće talentovan tip, ali koji na žalost, ovde ništa nije uradio. To je Bananin omiljeni gitarista. Kasnije je i Ivan zapalio u inostranstvo ali pošto smo imali zakazane svirke zvali smo Raku, koji je kasnije po mojoj preporuci Milanu svirao u EKV. Imali smo tri, četiri svirke u Splitu, tako je došao Banana sa kojim sam počeo da se družim. Onda je Grof digao ruke od svega, poslednji koncert sa njim bio je na stadionu Crvene Zvezde, Yu Rock Misija. Distorzija je bila već uvežbana, Švaba je došao u bend, otišli smo u Zagreb, snimili smo Distorziju i ostalo je istorija (smeh).

UKUS NESTAŠNIH: Pričao si da si svesno napravio čvrstu rock plocu. Za mene je "Distorzija" najbolji mainstream album ikad snimljen u Jugoslaviji. Da li si ocekivao takvu reakciju posle te ploce?

Gile: To je stvar teminologije, mada ja ne mislim da je to mainstream ploča. Kada je "Distorzija" izašla imala je veoma oprečne kritike. Neki Ijudi su pisali da se bend srozao na najgore grane, da smo demode, matori, da je to totalno bezveze, dok su neki drugi, kao Darko Glavan koji je napisao kritiku koja se zvala "Pa, to je orgazam", gde je žešće nahvalio bend, pisali da je ploča jako dobra. Vremenom je to postala velika ploča. Ja sam tada pravio muziku koja je mene tada zanimala, slušao sam Džoni Tandersa, Ramonse, Stonse, Bitlse, sve je to uticalo na mene da napravim takvu ploču. Hteo sam da zvuči drastično drugačije, da nema klavijature, da gitare budu osnovne. I u svetu je postojala tendencija da se muzika vraća korenima rock'n'rolla. Nova američka scena koja je bila aktuelna Gun Club, Jason and The Scoses, Los Lobos, povratak trominutnoj rok pesmi.

UKUS NESTAŠNIH: Čini mi se do ste tek tada dosli u situaciju da pravite velike koncerte. Postali ste jedan od najpopularnijih bendova u Jugoslaviji.

Gile: Bend je počeo najviše da svira posle "Distorzije" jer smo počeli da sviramo po manjim mestima, zahvaljujući našem menadžeru Đangu iz Novog Sada. Svirali smo svuda od sela do hala. Zahvaljujući minulom radu, pošto Ijudima valjda treba pet godina da ukapiraju neki bend (smeh), uradili smo dosta svirki u prostorima do hiljadu Ijudi. Tek smo posle "Letim sanjam dišem" prešli u hale i stadione.

UKUS NESTAŠNIH: Bananinim dolaskom počeli ste da ličite na klasičan rock bend. "Letim sanjam dišem" je bio najkomercijalniji pristup benda u tom rock'n'roll zvuku.

Gile: Ja sam to svesno uradio. Banana je posle Ljube postao instrumentalni zaštitni znak benda, najbolji i najznačajniji instrumentalista koji je svojom gitarom najviše obojio zvuk. Sto se tiče "Letim sanjam dišem" ta ploča je bila završetak jednog ciklusa ko|i je počeo na Distoziji. Tri ploče ulaze u tu fazu; Distorzija, Braćo i sestre i Letim San|am Dišem koje čine pun krug. Letim Sanjam Dišem je bila najkomercijalnija ploča u to vreme, naravno vrlo svesno smo hteli da napravimo jednu ploču sto smo svi mi u to vreme slušali. Ja sam u to vreme ponovo otkrio Mark Bolana i T. Rex-e i ta ploča je najviše plod te neke fascinacije T. Rexima i Bitlsima iz kasnijih godina, psihodelićnih faza, Magical Mistery Tour i Revolver albuma. Znači neki pop ali malo uvrnuti, znači ne zabavna muzika već samo melodična pesma.

UKUS NESTAŠNIH: Onda su usledili i najveći koncerti u karijeri?

Gile: Ondo smo prešli na te velike koncerte, hala u Zagrebu, promotivni koncert je bio na 'Tašu u Beogradu. To je u svakom slučaju bio interesantan period, ali je u toj fazi počelo da se javlja žešce prezasićenje u bendu jer smo puno svirali i dosadilo nam je da svako veče ponavljamo jedne te iste pesme. Sve je počelo da izgleda kao neka mašina, počele su da se ponavljaju slike. To je stara priča uspeh te ubija više od svega (smeh). Kada si najuspešniji bend je najbliži raspadu, tako je bilo i tada. Posle te ploče sam provalio da me interesuju druge stvari, a da ne dovodim nove Ijude. Meni je pomalo bilo dosta Orgazma i celog tog tereta koji to ime nosi. U tom trenutku sam hteo da radim solo album koji nije zamišljen kao početak moje solo karijere, nego je rađen kao umetnički iskorok u stranu, ono sto nisam radio sa Električnim Orgazmom.

UKUS NESTAŠNIH: Tada si se vratio prijateljima iz vremena "Paket Aranzmana".

Gile: Tu je i bila prilika da uradim nešto sa Ijudima sa kojima sam se družio godinama: Koja i Vd, Anton i Cane i svi ostali Ijudi su gostovali na ploči. Posle toga je Čavke zapalio u Australiju. Planirana je pauza od godinu dana, koja se produžila na tri godine. Ja sam za to vreme radio druge stvari koje su me odvukle više u stranu. Banana i Švaba su sa Vladom Funtekom, Zagorćićem i Ivanom naprovili grupu Trans. Nisu ništa snimili što je šteta, jer su bili jako zanimljiv bend. Orgazam ima no novoj ploči dve pesme koje je Trans svirao, "Dajem Ijubav" i "Oslobodi se, u krugu svetlosti", s time što sam ja napisao nove tekstove jer je Trans to izvodio na engleskom.

Posle solo albuma sam više počeo da radim sa Divljanom. On je bio gitarista u bendu koji je svirao na promociji mog solo albuma. Pored njega su bili Švaba i Srba sadašnji i tadašnji bubnjar grupe Van Gogh. Onda smo slučajno iz zezanja snimili neke dečje stvari. Pošto je Vlada tada nešto radio sa Ršumom, koji se oduševio i predložio mu da napiše pozorišnu predstavu, a mi da uradimo obradu tih starih dečjih hitova. Mi smo to uradili i imali smo preko sto predstava u pozorištu Boško Buha. Snimili smo za seriju Fazoni i fore koju je Ršum radio, "Bukvar Rock' n ' roll". Posle toga je trebala da usledi zajednička ploča za publiku koja je slušala Orgazam i Idole zajedno. Snimili smo album "Lutka koja kaže ne", koja se pojavila u najkretenskije vreme. Pošto smo provalili šta se dešava, kada je počela cela frka '91, na neke čudne šeme smo uspeli da se domognemo materijala i da ga odnesemo u PGP. Vlada je ubrzo posle toga otišao u Australiju, tako da ta ploča i nije imala adekvahiu promociju.

Krajem '91, Čavke se vratio iz Australije tako da je bend ponovo počeo da radi. Prve svirke smo uradili u Teatru SKC-a, gde smo svirali nove stvari i počeli smo da spremamo novi album. Bilo je to glupo vreme, Orgazam nije mogao da obezbedi normalne uslove za rad, nismo mogli da dobijemo dobar studio, da snimimo ploču. Mogli smo da dobijemo "peticu" od PGP koja se u to vreme raspadala, u kojoj nisi mogao ništa da uradiš. Mene je to žešće nerviralo jer smo imali spremljen album. U to vreme se pojavio Vita Simuldic iz radio Novog Sada koji je predložio da snimamo u Studiju M Radio Novog Sada, za potrebe radija sto se ponekad radi. Meni |e palo na pamet da prva strana ima pet novih pesama, a druga da bude sa starim pesmama koje se nisu poklapale sa predhodnim živim albumom "Braco i sestre". Za dva dana smo snimili taj album, pošto smo radili dva koncerta i to sto smo uradili na tonskoj probi na šta sam ja nasnimio vokale u studiju kada sam dobio termine za remiks. To smo izdali i tako smo dobili ploču "Sex droga nasilje i strah".

UKUS NESTAŠNIH: Generacijsko okupljanje muzičara se dogodilo oko projekta Rimtutituki. Kako je ta nastalo?

Samo okupljanje je bilo sasvim slucajno. Bilo je potpisivanje protiv nasilne mobilizacije u Srbiji. Onda smo mi tu bili Cane, Čavke, ja i još neki Ijudi... pa smo rekli hajde da napravimo tu stvar. To je sve išlo jako brzo. Meni je žao što nismo uspeli da snimimo album, jer smo radili još neke stvari, tri - četiri pesme koje smo spremili i svirali na koncertu u Beču kada smo svirali kao Rimtutituki. Svaki bend je bio zauzet nekim svojim projektima, EKV je snimala album, pa su Partibrejkersi snimali album. Mada ne mora da znaci da u promenjenoj postavi Rimtutituki da nece da snimi album. I na ovoj ploči ima jedna stvar Kaine Macht Drogen koja je nastala kada smo bili u Beču, kada smo Milan i ja ostali posle svih, nekih desetak dana. Zezali smo se i napravio sam tu stvar koja je trebala da bude stvar Rimtutituki. Pesma je u osnovi to je bila kombinacija Orgazam - Partibrejkersi, pa smo pred samo snimanje zvali Milana, on je snimio jednu gitaru i otpevao je.

UKUS NESTAŠNIH: Posle Letim Sanjam Dišem, na kom bila klasicna rok svirka, vi ste se vratili na neku post-punk svirku.

Gile: To je rezultat toga što sam u tom periodu slušao, bio sam zaokupljen nekom garažnom svirkom, amerićkim rokom, sikstis, punk bendovima i hteo sam da radimo takvu ploču, tvrdu, hard rok ploču.

UKUS NESTAŠNIH: Čini mi se da je ta ploča prilčno mračna kao i vreme u kome je nastala.

Gile: Jeste, mada su se Ijudi čudili. Meni to nije bilo čudno jer je Orgazam pravio ploče koje su bile kao dnevnik nečeg što nam se dešavalo u neko vreme i ta ploča je proizvod tog vremena. Zao mi je šta nismo uspeli da snimimo celu ploču kao studijsku, jer bi bilo još zanimljivije da su stale i neke druge pesme. Imamo te pesme na kasetama sa proba i možda ćemo to snimiti.

UKUS NESTAŠNIH: Poslednji koncert u Prostoru oznacio je 15 godina Elektricnog Orgazma. Objavljena je ploca koja je jedna od najboljih, prvi put dupli album. Posto je tvoj autorski deo najveci kazi kako je nastala ova ploča. Meni lici na period iz "Les Chansones Populaires", preplitanje starog zvuka Orgazma i klasicne rok svirke.

Gile: To je spontano ispalo. Kada smo krenuli da radimo hteli smo da uradimo ozbiljnu ploču. Skoro dve godine je trajala priprema za tu ploču pre nego što smo ušli u studio da je snimamo. Banana i ja smo počeli da se nalazimo i da snimamo pesme. Kasnije smo ustanovili da ima mnogo pesama mada sam ja i ranije imao tendenciju da snimim dupli album. Drugi je pristup rada kada radiš dupli album. Banana se pojavio sa nekim pesmama koje su mi se jako svidele pa sam ga kasnije forsirao da uradi što više pesama na ovoj ploči i to je njegov autorski i kreativni procvat. Jednostavno smo pravili pesme. Ranije kada smo radili neku ploču bili smo u fazonu dobra je ova stvar ali nije baš za ovu ploču, pa je staviš negde sa strane, tako je nastao moj solo album. Ovoga puta toga nije bilo, sve smo snimili, nismo ništa odbacivali i na kraju smo dobili 23 pesme koje su nam se najviše dopadale. To što neke pesme liče na neke ranije je potpuno spontano i slučajno. Neke pesme i ne liče na Elektrićni Orgazam, sto takođe nije svesno urađeno. Dešavalo se da pre nego što je ploča izasla pustim nekim prijeljima da čuju neke numere i nisu znali šta je u pitanju i nisu mogli da prepoznaju. Pustim "Keine Macht Den Drogen" ili "Huni Avari naviru" što je teško da se prepozna Orgazam kad se prvi put čuje...

UKUS NESTAŠNIH: ...lici na "Lisce Prekriva Lisabon" kada se prvi put cuje.

Gile: Stalno pričam da ova ploča zatvara neke krugove iz prošlosti, a opet ima jedan deo koji predstavlja novi pravac što ne znači da će Orgazam da se ubuduće razvija u tom pravcu. Dali smo neke nove stvari koje do sada nismo radili.

UKUS NESTAŠNIH: Ploča je snimana u Novom Sadu, uslovi su bili mnogo bolji. Kako je teklo snimanje?

Gile: Snimanje je teklo dosta lagano jer je Dule Ercegovac, naš menadžer, dobio od PGP-a dobre uslove pa smo imali vremena koliko nam je trebalo. Ploču smo sa remiksom i usnimavanjem snimili za dva meseca što i nije tako dugo. Snimali smo u Studiju M u Novom Sadu, a remiksovali u studiju Pink u Beogradu koji je projektovao naš koproducent i snimatelj na ovoj ploči Ivica Vlatković. On se pojavio kao novi čovek u priči Električnog Orgozma koji je radio i na prošloj ploči. Kao što je nekada za Orgazam bio Piko sada je to Ivan Vlatković.

UKUS NESTAŠNIH: Na ploči se pojavljuje i Nenad Čanak, lider Lige Socijaldemokrata za Vojvodinu. Kako je došlo do te saradnje?

Gile: Upoznali smo se pre par godina pošto znam da se Nenad i ranije bavi muzikom i da je imao neke bendove u Novom Sadu sasvim slučajno je došlo do saradnje. Mislio sam da svira samo klavijature, ali se ispostavilo da svira i gitaru i flautu. Mi smo ga zvali i on se oduševio i došao sa flautom odsvirao te dve stvari. On je bio i prvak Jugoslavije, na nekom takmičenju, sto ljudi malo znaju.

UKUS NESTAŠNIH: Sama realizacija ploče je malo kasnila jer je postojao problem ili omota ploce. Insistirao si da omot ploce bili kao za dupli album...

Gile: ...oni su hteli da budu ubačene ploče u jedan omot...

ELORG III DIO




UKUS NESTAŠNIH: Sama realizacija ploče je malo kasnila jer je postojao problem ili omota ploce. Insistirao si da omot ploce bili kao za dupli album...

Gile: ...oni su hteli da budu ubačene ploče u jedan omot...

UKUS NESTAŠNIH: ...druga stvar je vezana za strip koji je cenzurisan, ali je poruka ostala ista.

Gile: Izbacili su nam to direktno pominjanje narodnjaka. Bez obzira što publiku Orgazma čine mladi Ijudi postoje vinil frikovi koji više vole vinil nego cd. Zbog tih Ijudi i uopšte zbog nekog statusnog pitanja hteli smo da nam izađe i kaseta i ploća i cd. Postojala je varijanta da se izda samo neka ploča za radio stanice, medutim mi smo insistirali da to izgleda ovako jer nam nije bilo bitno da ii ce se to pojaviti i tri meseca kasnije jer posle deset godina niko se neće sećati da li je ta ploča izašla na vreme već kako je izgledala. Zao mi je što nismo uspeli da stavimo tekstove pesama na unutrašn|i omot, ali da smi i na tome insistirali ploča bi kasnila još par meseci. Uradili smo ovu varijantu pošto dosta Ijudi svira na ovoj ploči tako da smo napisali precizno ko |e šta radio i nadamo se da ce većinu tekstova publika uspeti da razazna sa ploče.

UKUS NESTAŠNIH: Ovo je poslednja Čavketova ploča i kako stvari stoje njegov odlazak je definitivan.

Gile: Ja sam se u nekom fazonu navikao na Čavketova odsustvovanja, ali mi se čini da je ovaj put definitivno. Raniji odlasci nisu bili njegova odluka već objektivne okolnosti koje su se dešavale oko njegovog života, ali ovaj put to je njegova lična odluka. Imaš super ortaka pa se u jednom momentu raziđete, tebe interesuju jedne a njega druge stvari. Čavke nije doneo odluku na prećac, to stoji zadnjih godinu i po dana. Čavketovo zanimanje za Električni Orgazam je definitivno opalo. Ja sam bio šokiran kada mi je pre oko godinu i po dana u nekom razgovoru rekao "Dobro pa to je tvoj bend". Orgazam nisam kapirao kao totalno moj bend, mada sam ja dao više aulorskih pesama nego Čavke, to mi nije bilo bitno. Ne mislim da je Čavketov najveći kvalitet to što je veliki autor već to što je on kao neki lik iz stripa, pošto smo svi mi kao neki likovi iz stripa. Bio je maskota benda, neki zaštitni znak, zanimljiv lik u grupi. Kapiram ja nega potpuno. Misli da ga sviranje bubnjeva u rock'n' roll grupi ne ispunjava dovoljno i otišao je da se bavi nekim drugim stvarima.

UKUS NESTAŠNIH: Omot je radio Leo fon Punkestajn, gitarista Dzukela, covek iz najmlađe generacije muzicara koja se pojavila. Kako je doslo do saradnje sa njima?

Gile: Totalno slučajno. Imao sam ideju kako bi omot trebao da izgleda, ali nisam znao ko bi to mogao da nacrta, čak sam i sam hteo u jednom trenutku da ga nacrtam. U Domu Omladine su bili izloženi neki njegovi off radovi, slike, neke zezalice koje su otprilike izgledali kao detalji iz ovog stripa. Na tu izložbu su mi pažnju sktrenuli Cane i Žika Todorović, ja sam je pogledao i oduševio se. Kasnije smo se povezali i ispostavilo se da slušamo i sličnu muziku, mada to i nije bitno za omot. Mada je ovo prvi omot koji radi za Orgazam, kao da se nadovezuje na prethodne.

UKUS NESTAŠNIH: Gledajući strip opet mi se čini da se neke stvari generalno mire, a koje su bile karakteristike prvog i drugog perioda Elektricnog Orgazma.

Gile: ...misliš što su hipik i panker zajedno (smeh). Mi smo bili hipi pankeri naročito Električni Orgazam.

UKUS NESTAŠNIH: ...pankeri koji se nikad nisu odrekli hipika...

Gile: ...otprilike...

UKUS NESTAŠNIH: Da li imas neku omiljenu pesmu na albumu?

Gile: Ne mogu da izdvojim ni jednu jer na album gledam kao na celinu. Ni u medijskoj promociji ne guramo samo jednu pesmu kao što smo radili na albumu "Letim Sanjam Di-šem" sa pesmom 'lgra rock'n'roll cela Jugoslavija". Nismo hteli da bacimo ležište ni na jednu pesmu, napravili smo pravi dupli album koji najviše ima smisla kada ga slušaš od početka do kraja.

UKUS NESTAŠNIH: Da li ste zadovoljni PGP-om jer bez obzira na TV reklame karijera Elektricnog Orgazma zahteva odreden respekt.

Gile: Električni Orgazam je tokom cele karijere bio vezan .za neku veliku diskografsku kuću, bilo za Jugoton ili PGP. Da budem iskren nisam bio zadovoljan ni u Jugotonu ni u PGP-u, čini mi se da smo bili prinuđeni da biramo najmanie zlo. PGP na|bolje može u ovom trenutku da pokrije tržiste pločama, odnosno da ih čuje što više Ijudi. Mogli smo da snimamo za neku kuću koja ima više para, koja prodaje bojlere i da mu prodamo materijal pa da se posle ne nađe ni u jednoj radnji.

UKUS NESTAŠNIH: ...sto se nekim grupoma desilo.

Gile: Nismo hteli da to snimimo da napravimo pare, vec da napravimo muziku da je što više Ijudi čuje i ukapira. U PGP-u imamo najgori tretman kao i svi rock'n'roll bendovi uopšte pošto oni ne žive od rock'n'rolla i to im je periferna stvar. Mislim da to izdaju zbog nekog programa, kao sto izdaju i neke rock grupe. Dule Ercegovac je uspeo da dobije neku reklamu koja je za sada adekvatna, jer da smo mi morali da platimo reklamu na nekoj televiziji ne bi imali ni za dve sekunde (smeh). Pare cemo dobijati na četiri meseca (smeh), pa se nadam da se ovoga puta neće desiti kao prošle godine da za ceo honorar nisam mogao da kupim ni jednu kasetu (smeh). Moraš da ukapiraš šta ti je bitnije.

UKUS NESTAŠNIH: Šta vas čeka u narednom periodu?

Gile: Mi vec na promotivnoj turneji sviramo po manjim nestima, tamo gde nas pozovu. Za beogradski koncert postoji neki dogovor da to bude krajem rnaja, uglavnom pre leta. Posto je u pitanju dupli album, upoznavanje Ijudi sa novim materijalom ide duplo sporije. Sad sviramo oko 5-6 novih pesama ali ćemo vremenom ubacivati još novog materijala u koncertni repertoar. Bend ima trinaest albuma sasvim dovoljno materijala da ne dođe do ponavljanja i zasicenja. Takode planiramo, što je takođe stara ideja, da Električni Orgazam napravi unplugged koncert, koji bi snimili ni video kasetu i ploču. Takode planiramo da se povodom petnaest godina benda napravi jedni kompilacija svega onoga što smo uradili u tom periodu. U tom paketu bi trebalo da izađe video kaseta sa radovima iz prošlosti, sa intervjuima, kao i knjiga. Sve to bi trebalo da se pojavi u paketu; video kaseta, CD i knjiga.

"XZabava" br. 14; februar 1998.
Vladimir Stakić

RAMBO AMADEUS hronologija: Uspavanke za revoluciju

Antonije Pušić rođen 14. juna 1963. godine u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio u Herceg-Novom. Pohađao i nižu muzicku, odsek klavir. U jednom intervjuu izjavio da ju je završio, a u službenoj biografiji (www.MegaBrain.org.yu) navodi da je napustio jer "zaglupljuje i dosađuje svojim učmalim komsomolskim programom".

Od 1972. do 1984. godine, bavi se jedrenjem na klasama Kadet, 420 i 470 i osvaja četrdesetak pehara i medalja jugoslovenskog i međunarodnog znacaja. Istovremeno u školi i regionu pobeđuje na takmićenjima iz matematike.

RAMBO: "U vrijeme kad je Bijelo dugme napravilo veliku karijeru, kad je Goran Bregović imo bijelog Stratocastera, visoke štikle i onduliranu frizuru i kad su on i Bebek nosili uske zvonarice s mudima na razdeljak, ja sam isto htjeo da imam bijelog Stratocastera i da budem rock zvijezda. Sljedeće godine prao sam jednu plažu u Herceg-Novom da zaradim za gitaru, da bi mi je na kraju kupila tetka iz Vrnjačke Banje. l onda smo 1979. godine u gimaziji napravili jazz-punk bend koji se zvao Radioaktivni otpad. Članovi su pored mene, bili: dr Jovica Dostinić (sadašnji specijalizant na psihijatriji u Beogradu) - saksofon, vokal i šef, llija Kraljević- bubnjevi i Dragan Kovačević - bas.

Posle toga, kad sam imao 17-18 godina, burazer je otišao u Sloveniju da studira, mi smo nešto kuću proširivali, digli kredite, nije bilo love i onda sam 1982. jedno tri mjeseca u Nacionalnom restoranu hotela 'Plaža" svirao mandolinu sa lokalnim sastavom, za kintu. Kad je grupu Egzodus. najpopularniji lokalni bend, koji je svirao po hotelima, na danima mimoze i proslavama, napustio gitarista, pozvali su me da im pndružim. Doduše, nisu baš očekivali da ću da pristanem, jer sam bio punker, no ja sam odmah zaboravio na punk, lijepo se očešljo, sredio, kupio dobre cipele."

Hotelska faza koju Rambo dugo nije pominjao u intervjuima, verovatno (ispravno) smatrajući da bi bio pogresno shvaćen, pokazaće se kao vrlo vazna, jer ga ie naucila zanatu. Šta to znači, zna svako ko je makar jednom bio na nekom njegovom nastupu ili slušao live albume Kurac Pička Govno Sisa odnosno novi Koncert v KUD France Prešeren.

"Sviranje u hotelu te nauči da namjestiš lijep ton na gitari, nauči te da se ponašaš, da shvatiš da te Ijudi gledaju. I ti Ijudi iz Egzodusa, Zoro Martineti i Anton Krstović, koji su vodili grupu, bili su, što se toga tiče, dosta strogi prema meni. Ako je bio dogovor da svi nosimo plave pantalone i crvene plisane košulje, nisam ja sad mogo da dođem u Če Gevara jakni sa radne akcije. Što sam želio, ali jednostavno nije bilo moguce. Isto tako, naučili su me da ne treba da odvrnem pojačalo do kraja kad sviram, nego da ipak treba da se uklopim u zvuk benda i, s obzirom da su to Ijudi koji dosta dobro poznaju šou-biznis, naučili su me od prilike kako to funkcioniše: kad treba odsvirat' veselu pjesmu, kad neku sporu... I dosta sam im zahvalan na činjenici da se nisu pravili važni kad sam ja ušao u bend, kao klinac za njih, nego su me tretirali kao ravnopravnog člana i odavali mi tajne posla, kojih nema mnogo, ali kad imaš koga da gledaš i učiš ih, to je super.

Inače, kemp je ovdje oduvjek bio pogrešno shvaćen, jer Ijudi uopšte ne kapiraju da je za umjetnost najvažniji kult uloženog rada. Da bi pjesma Jednoj ženi na koncertu zvučala duhovito, moras prije svega da znaš da je odsviraš. A mi možemo o njemu da pričamo šta hoćemo, ali Zlatko Manojlović zna da svira gitaru, njegov ton je dobar, svaka pjesma je formalno besprekorna i da bi ti od takve pjesme napravio konceptualni štos na svirci, moraš prije svega da je odsviraš kako treba. Što sam ja u Egzodusima uvijek moro... Sjećam se, ima jedan komad od The Beatlesa, koji do danas nisam uspio da naučim, All My Loving se zove. Mnogo akorda ima i nikad nisam znao gdje mi je dupe, gdje glava. Pa sam tad ukapirao da kad nešto ne znaš, onda treba da se stišaš i mudro ćutiš. A foliraš. Rukama radiš kao da sviraš. Pri tom ja tu pjesmu nikad nisam čuo u originalu. Dan-danas ne znam kako zvuči."

Od 1982. do 1984. Rambo je svirao zabavni repertoar u hotelu (sa Egzodusom je svirao na otvaranju Olimpijskih igara u sarajevskom hotelu "Bristol"), a vec 1981. je sa jednom ritam mašinom i Bass Lineom osnovao bend Tri Bruce Leea u Titogradu. Uradio je tada i dve-tri pesme, a 1985. je došao na studije u Beograd i upoznao Miroslava Savića Mipija, kompozitora, te sa njim napravio Uspavanku za revoluciju, pasiju po 28 usisivača, a 1986. godine formirao i kratkotrajni alter bend Otov Protokol. "Prvu fazu svog života u Beogradu sam iskoristio da sa devetnaest godina iživim sve one fascinacije koje ovdašnja djeca ižive sa trinaest. Na izmaku te faze upoznao sam Ijude iz SKC koji su i u kasnim osamdesetim fascinirani minimalizmom, konkretno u muzici John Cageom i sličnim stvarima. Kad sam uspeo da stegnem taj minimalizam u šaku, a to se desilo brzo, jer sam talentovano dijete, rekao sam: 'Dobro, vi radite svoje projekte, a ja ću napraviti koncert za usisivače'. Što je s moje strane bila laž. Znao sam da je to čista prevara, manipulacija, radio sam to da bih skrenuo pažnju na sebe... Suština takvih projekataje u kultu komplikovanog puta do ideje, koji se posle oko toga sagradi. A to je vrlo pogrešno. Komplikovan je put od ideje do realizacije. Ideju može da ima svako. Moja mama je, kad sam joj rekao za usisivace. bila decidirana: 'Bez veze! Istu stvar si mogao da uradis i sa klozetskim soljama, pa da preko kanapa puštaš vodu. I u pravu je. Masa takvih stvari postaje kult iz čiste Ijudske gluposti - iz nemoći da takve stvari gledaju sa distancom stoje opet, po meni, potpuno normalno." ("Borba"Jun 1989)

U septembru 1987. godine, Antonije sa Njegošem Serbezovskim, Mikromladoženjom i Yu ninjom, osniva tajnu organizaciju KPGS i menja ime u Rambo Amadeus, pod kojim deluje do danas (izuzimajuci period u kom se zvao Ranko Amadeus). Tokom prve polovine 1988. godine, u beogradskom studiju "O" (danas "Oliver"), snima krajem maja objavljeni album O tugo jesenja, iz bar dva razloga jednu od ključnih ploča jugoslovenskog rocka. Najpre zbog termina "turbo-folk", kojim je odredio svoju muziku; a zatim i zato što je to bio prvi slučaj da su na rock'n'roll muzičku matricu nakalemljeni orijentalno zavijanje i tekstovi s motivima direktno preuzetim iz pesama namenjenih najširim narodnim masama: Ijubav dva slučajna prolaznika prema istoj ženi - Vanzemaljac; picajzle -Životinjo mikroskopska (aluzija na Bregovićevu Pediculis Pubis). vara li me žena - Pilotbabo... Svi koji su do tada koketirali sa folkom radili su potpuno obrnutu stvar - rock manirom pevali su ruralne tekstove, nakalemljene na istu takvu zvučnu podlogu. Za one koji su ukapirali, taj album predstavljao je fantastičan štos. Bilo je, međirtim, elitista koji nisu shvatili o čemu se tu radi, te su izražavali gađenje tim bezobraznim narodnjačkim zahvatom. A apsolutno najneverovatnije delovalo je saznanje da je deo folk publike sa oduševljenjem prihvatio tu ploču kao svoju. Dolazeći virus onoga što se početkom devedesetih etabliralo kao turbo-folk, očigledno je čekalo plodno tle.

"Uzimao sam baš ono što je do te mjere ušlo u narod da ga svi, ili bar ogromna većina, odmah prepoznaju, ali sam pri tome vodio računa i o odmaku od originala. Jer mene ne zanimaju ilustracije nego karikature, mnogo više cijenim karikaturiste od slikara."

Nekoliko primera: Smoke On The Water rif u pesmi Žene, Štrausova Tako je govorio Zaratustra na početku uvodne - Vanzemaljac, dorađeni tekst Gaudeamus Igitur - Gaudeamus ("Šta će meni radovanje, kad ja nemam humus/gaudeamus igitur juvenes dum sumus"), Oda Radosti- prerađena u Amadeus kolo (antologijski dvostih - "Ako ti u školi škripi/upotrebi Cipiripi").

"... nisam htio da to ispadne kao pristup Nervoznog poštara i, bože me oprosti, onoga Bizetića... Oni su projekti urađeni potpuno iz rock kulture. Iz građanske kulture. Bacili su sondu u novokomponovanu kulturu, izvukli je i ono što je tu ostalo a trebalo im je, pomiješali a ostalo bacili. A mene je zanimalo da potpuno iz novokomponovane kulture, iz te svijesti, pokušam da učim da skupljam stvari iz drugih kultura i da tu novokomponovanu kulturu nekako uobličim. To nije iz građanskog u folk, nego iz folka u građansko i zato je turbo-folk, a ne narodnjački funk. Folk je tu u pitanju. Trebalo je dodati samo neki pridjev, da li je to spejs, turbo, mašin, ultra, apsolutno je nevažno... i turbo je postalo novokomponovani izraz. Imaš sad da kupiš turbo radio-kasetofon. To je cista novokomponovana kultura..." (Rock, jun 1988)

l još: ... "turbo kultura je nastala iz nevolje i uspjela je da nadživi i glad i žeđ i posleratno siromaštvo. Ali sad kad je uspjela da preživi i da se obuče, to joj više nije dovoljno. Nije joj dovoljno što ima dobru košulju, hoće da ta košulja bude zlatna, nije joj dovoljno to što ima dobrog Fijata, hoće Mercedes i to metalizirani... Sad se išćefljuju kompleksi i upravo je to jedan novi kvalitet. E sad, ja želim da izolujem taj zlatni Mercedes sa dijamantskim tockovima i da ga posmatram kao urnjetničko djelo, kao posljedicu citavog tog komplikovanog procesa. Jednako kao i tog čovjeka koji ima zlatnu kravatu, sluša Šemsu Suljaković i zna u kojoj se kafani dobro jede i kako se lako zarađuju pare. A osim toga ništa ne shvata i ne zna, ne zna ko mu glavu nosi i srećan je k'o ovca. Taj čovjek me zanima kao umjetnik, zanima me kako funkcioniše, što ga čini sretnim, što ga nervira, kako stvara. Želim da prodrem u njegovu svijest i da iz nje pravim građansku kulturu". ("Borba". jun 1989)

RAMBO AMADEUS (DRUGI DIO)


Producent albuma O tugo jesenja bio je Saša Habic, sa Rambom i koautor većine aranžmana, a grupu Rambo Amadeus (tako piše na zadnjoj strani omota) činili su, pored Ramba: Vladimir Peric - bas, vokali, SP 12, sempleri, EMAX, bass sinti; Aleksandar Vasiljević (ex U Škripcu i Košava, danas - Familija) - vokali; Saša Markovic Meksikanac - dallape; Aleksandar Habić - klavijature i Miroslav Miša Savić - mirage, daire, hand claps. U tom periodu, Rambo je iskreno uživao u šokiranju publike prostaklukom. Na jednom od nastupa pred izlazak ploče O tugo jesenja, u podrumskim prostorijama KUD "Krsmanovic'" u ulici Svetozara Markovica, oko pola sata je, samo uz podršku bubnjara (čak i bez gitare) izvodio razne verzije pesme Kurac Pička Govno Sisa. Prvi intervju koji je dao, završio je sledećom izjavom: "Želim da uđem u Ginisovu knjigu rekorda, pa makar to bilo u pišanju u što više pisoara iz jednog mlaza, što sam i probao. Stigao sam do sedamnaest" ("Rock", jun 1988)

0 psovanju je, par godina kasnije, rekao: "Nema brže ekspresije od psovke. Ja ako ti kažem 'jebem ti mater' - to je mnogo sadržajnije nego da ti kažem 'ne sviđa mi se to što si me pitao prekjuce, jer je to izazvalo u meni neke loše osjećaje'. Psovke su vrlo važne - svaki čovjek ima neki lični odnos prema psovkama. Jer ima ličan raspored energije vezan za njih. Ja za svaku psovku imam tačno određeno raspoloženje. Recimo - 'boli me kurac', to je meni jedna od najčešćih mantri koje upotrebljavam. Dnevno najmanje sto pedeset puta kažem 'boli me kurac'. Šta to znači - to je isto kao kad moja ujna ode na transcendentalnu meditaciju pa ponavlja 'kapci su vam teški, meni je super, meni je super...' i na kraju ne kapira više da je obična domaćica." ("Ritam", decembar 1992)

O tugo jesenja je, koliko me pamćenje služi, prvu koncertnu promociju imala na drugoj večeri subotičkog festivala Omladina '88, u sali Narodnog pozorišta, na kojoj je prvi i jedini put na tlu Srbije nastupio Franci Blašković, a osim njega i Mizar, Miladojka Youneed, osječki Roderick, SCH (Sarajevo), Fit, i još desetak grupa, koje su činile krem tadašnje alter-scene. lako je ploča bila odlično prihvaćena, pogotovo od mlađih naraštaja medijskih delatnika, nije se posebno dobro prodavala, te ni koncerata nije bilo previše.

Preokret se desio 1989. godine, kada je, od 25. maja do 24. juna Rambo na televizijskom OK kanalu (koji je posle mesec dana rada, najverovatnije na mig sa "najvišeg mesta", ukinuo Dušan Mitević) vodio "Znanje-imanje", jedinu pravu parodiju na kviz-programe ikad urađenu na ovim prostorima. Antonije Pušić je zahvaljujući tome doživeo da bude predložen za Oktobarsku nagradu grada Beograda za novinarstvo, zajedno sa ostalim članovima te šarene ekipe (Radoman Kanjevac, Petar Peca Popović, Tatjana Peternek, Zoran Petrović - Pirocanac, Ljiljana Jorgovanović, Dubravka Markovic, Milorad Vučelić, Ivana Bojić, Jadranka Janković...). Naravno, pobedili su neki drugi: Slobodan Jovanović (glavni i odgovorni urednik "Ekspres Politike"), Đoko Vještica ("Studio B"), Dejan Lucic ("Intervju") ili Bane Vukašinović("Doktove, kako je to..."), ali Rambo je u nekih 25 polusatnih emisija pokazao ogroman improvizatorski i zabavljački talenat (urođen, razvijan još u detinjstvu, a svakako usavršen tokom sviranja sa Egzodusom), pa je ekspresno postao prvorazredna medijska atrakcija, a u više navrata se po pola ekipe bukvalno valjalo po studiju kad bi on otpočeo neki od svojih neverovatnih, često višeminutnih, a na žalost i neprepričljivih monologa.

Krajem juna 1989, dajući intervju kao popularno TV lice, Rambo je prilično rezignirano konstatovao: "Kad sam snimio ploču, nadao sam se da će me prihvatiti kao zanimljivog tipa koji se dobro zabavlja. Ne. Prihvatili su me kao krajnje novokomponovanog. Ploče mi kupuju nekakvi tipovi bez škole, taksisti, privatnici... Vrti mi se kaseta po svadbama. Štos je, očigledno, ostao samo za odabrane." (Borba)

Početkom te jeseni, međutim, svakako zahvaljujući dobrim delom i voditeljskoj slavi, Rambo Amadeus je napunio veliku salu Studentskog kulturnog centra; održao je koncert posle kog je bilo jasno da je na scenu stupio tip koji će na njoj imati jednu od glavnih uloga onoliko dugo koliko bude hteo. Album Hoćemo gusle izašao je te iste 1989. godine. Sniman je u studiju Nenada Vilovića u Splitu, a producirali su ga Digital Mandrak (Andrija Pušić - Antonijev stariji brat, koji je i svirao klavijature i bavio se semplerima) i Saša Habić. Kao gosti u prvoj Rambovoj eksplicitno političkoj pesmi, fenomenalnoj Kataklizmi komunizma koja još nije smela tako da se zove, pa je krstena Amerika i Engleska (biće zemlja proleterska), pojavili su se tada jos uvek vrlo mali violinista Stefan Milenkovic (jedan od najrevnosnijih gledalaca "Znanja-imanja") i njegov brat Filip, Milica Ostojić- Mica Trofrtaljka (najveća trash-folk zvezda svih vremena) i Bora Đorđević. Pevao je Dino Dvornik, a Rambov kolega iz Radioaktivnog otpada - dr Jovica Dostinić je svirao saksofon i takođe pevao u Glupom hitu ("Halo, molim - Rambo ja te volim...").

Oni koji su očekivali turbo-folk koncept sa prve ploče verovatno su bili blago razočarani. Rambo se, pametno shvativši da isti štos nije lako dva puta prodati, ovog puta više pozabavio nekim drugim junacima, a najzabavnije jadranskim rođacima turbo-folkera i Laibachom. Prvi su obrađeni u jednoj pesmi u dve verzije (sa refrenom a la Mišo Kovac: "Ptico što Ijubiš zvijezde sklopi krila / jer gnijezdo je tvoje sad u oku mom"), Plombu za zelenog zuba je fantastičnim "falsetom" otpevao stomatolog Dusan Aksic. a Sokolov greben sam Rambo.

Pretenciozni zvuk najveće slovenačke izvozne rock atrakcije dobio je u pesmi Samit u burekđinici Laibach fenomenalnu tekstualnu "opremu": kombinaciju Santa Maria Dela Salute Laze Kostića, Ne, nemoj mi prici Desanke Maksimović, novokomponovanog hita Čaše lomim i Rambove turbo-poezije ("Nas dvoje smo bili trougao sreće/kao brata voleh tvog najboljeg druga...). Najbliža duhu prvenca je Čovek sam, ženo, sa muzikom Hendrixove Hey, Joe. Micom Trofrtaljkom u uvodu ("Hej Džo, jesi senuo/ kuda si to s pištoljem krenuo?/ Hej . Džo, jesi popizdio/ il si' se to sljive nazviždio?") i citatom Sabana Saulića (Sanela) u zaključku.

Na unutrasnjem omotu se nalazi tekst pesme Pegepe er-tebe i iza njega napomena da je ona "u zadnji momenat ispala sa ploče zato sto nije bilo mesta. Očekuje se da se pojavi na sledećoj ploči". Nije se pojavila do dana danasnjeg, što je i logično, buduci da je jos uvek apsolutno aktuelna.

Fenomenalni album Psihološko propagandni komplet M-91 objavljenje pred kraj godine. Najeksploatisanije pesme bile su: na radijima - Zastavnik Jemo (varijacija na Hej vojnici vazduhoplovci, jedan od najvećih hitova svih vremena sa vojničkog dela festivala "Beogradsko proleće"), koja se Rambu maksimalno ogadila jer su od njega svi posle toga očekivali samo takve pesme; na televizijama - Inspektor Nagib, a na kućnim žurkama - Halid Invalid Hari i Prijatelju, prijatelju... Na toj ploči nalazi se i jedna od najimpresivnijih stvari koje je Rambo uradio dosad - verzija dvadesetak godina stare guslarske pesme Smrt Popa Mila Jovovića. Na antiratnom koncertu, krajem aprila '92. godine na Trgu Republike u Beogradu, Rambo je ovu stvar najavio rečenicom: "A sad jedna pjesma o vremenu kad se nije živjelo po svaku cijenu". Na unutrašnjem omotu i nalepnici navedeno je da se na ploči nalazi pesma KPGS (koja će se pojaviti tek na live albumu istog naziva), a na njenom mestu na vinilu i kaseti nalaze se Halid... i Prijatelju... (koja nije smela ni da bude pomenuta na omotu zbog stihova: "Kao govna kroz kanalizaciju / plivaju komunisti kroz privatizaciju ") - sve u svemu, bio je to najbolji mogući album u najgore moguće vreme...

M-91 je nastavak dobio tek sa prošle godine objavljenim Titanikom. Live album Kurac Pička Govno Sisa snimIjen na koncertu u Skoplju u decembru 1992. godine (osim naslovne numere i Karamba-karambita), objavljenje 1993, kao zajedničko izdanje Gema & DE Production. Bend pod imenom Nemoralne Kaluđerice činili su, pored Ramba, Bata Božanić - bas, Neša Petrović - saksofon, Talent - buka i Trut - bubnjevi. Dobra svirka je izgubila na uverljivosti zbog niza studijskih intervencija uslovljenih činjenicom da se na snimku koncerta publika uopšte ne čuje (pa je naknadno dodavana sa nekog Pavarotijevog live albuma) i umetanjem govornih delova sa kasete Bezobrazne reči. Najbolji momenti: Karamba karambita, Prijatelju..., Kataklizma komunizma, H.I.H i odjavna - Kraj.

PGP RTS objavio je 1994. godine kompilaciju Izabrana dela, a B92 album Muzika za decu, sa pesmama iz TV serije Fore i fazoni, na tekstove Ljubivoja Ršumovića. Svirala je postava sa prethodne ploče, bez Talenta. Na ovom albumu nalaze se i poučna numera Sex, čiji je Rambo kompletan autor i ABVGD, koju su Rambo i Digital Mandrak snimili dosta ranije od ostatka materijala.

U poslednje dve godine, Rambo Amadeus drasticno je povećao produktivnost, objavivši čak dva studijska albuma - pretprošle godine pojavili su se Mikroorganizmi (sa Goranom Vejvodom), a prošle svakako najbolji njegov album - Titanik. Ako ne znate o čemu se tu radi, ili ste veoma sklerotični ili ne čitate redovno "XZ". Šta god da je, po vas dobro nije.

Vladimir Stakić

RAMBO AMADEUS interview

fanzin "DISTORZIJA" - Pula; 1994.

D: Zbog blokade informacija nismo ništa čuli o tvom radu posle albuma M91. Šta si u međuvremenu radio?

Ja sam u međuvremenu napravio 'Karamba, karambita, bolje je bilo za vrijeme druga Tita', hit koji se pušta na Radio Brodu i napravio sam neki CD koji bi trebalo da iziđe za mjesec dana, muziku za dve pozorišne predstave, a ako bi ostao bez para i narodnjacima bih gostovao na ploči, narodnjaci vole rep. Malo im uvališ taj rep i tu a za jedno 500 do 1000 DM i imaš mjesec dana da se kurčiš.D: Čuli smo da si digao neke pare i na film?

Aha, 10000 DM, nikad gora situacija, ali nikad više para na gomili nisam dobio. Znaš OK, ja ću da se obrukam na tom filmu, ali jebeš bruku kada ti 10000 viri iz džepa.

D: Šta je sa tvojim novim materijalom?

Sada ide nova ploča, tu ćemo obraditi od SMAKA "0, kad će doci dan da sletim u Japan' i od DADE TOPIĆA jednu novokomponovanu verziju, onda obradu BOBI McFERIJA "Don' t happy, be worry". Ima ideja koliko hoćeš, nego je problem, ovi privatnici, klošari što imaju studio, niko neće caru da da popust nego svi misle da sam ja pun k'o vol, a banke nemam. Mislim, OK onih 10000 DM, to je za lično kurčenje. Bio sam u Pragu 15 dana. Kurčio se tamo, a tamo je skupo za kurčenje, tako da sam već spao na 7000 DM. Gledam one pare k'o pastir jagnjad, brojim svaki dan. Rekao sam da me isplate po 100 DM, da izgleda veće.

D: Da l još sviraš sa starom ekipom?

Trut je na bubnjevima, basista je novi, i uveli smo i saksofonistu. Tako da je saksofonista povukao malo na jazz, a basista na dobar funk

D: Čuli smo da je basista studijski muzičar?

Ma da, ubija čovjek. On je u L.A.-u završio institut za bas. 'ajde što ga je završio, nego ie kao najbolji đak dobio nagradu, bas gitaru koju je odmah, normalno, prodao. Boli ga kurac kada ima bas gitaru.

D: Kako si upoznao DINA DVORNIKA?

Pa, čuo sam onu njegovu 'Zašto praviš slona od mene' i super. Cuo sam da bi trebao doći taj sin od Borisa Dvomika, i ja rek o 'ajde da ga vidim. Dođem do njega i kazem: "Zdravo, ja sam Rambo" i on na to poviče: 'Ajme, Rambo Amadeus'. Uzme i poljubi mi ruku i kaže mi: 'Ti si najveći genije na planeti'. Ja odmah naravno, Ijubav na prvi pogled, uhvatim ga ispod ruke i odvedem ga napolje. Pitam ga ima li besplatno piće večeras i on kaže da ćemo popiti cijeli šank večeras. Ja već krenuo kada on kaze: 'čekaj, znao sam da ćeš doći, imam nešto za tebe', i isfura ovoliki joint (cca 10 cm). I tako smo tu večer napravili rnanjak na šanku i onda smo se stalno poslije viđali. čak mi je i pare davao nekoliko puta. Kada dođe kod mene poslije turneje ja u rerni nađem 1000 maraka.

D: Da li imaš sada kakve veze sa DINOM?

Pa, nismo se čuli dve godine. Rat je već bio uveliko oho-ho kada sam ga nazvao telefonom, on je meni kukao a ja mu kažem Dino, bodi pičku, ne gledaj televiziju, boli te kurac. Samo ostani živ i zdrav i laku noć, prijatno. Kada prođe ovo sve onda ćemo opet pjevati neke miroljubive, bratstvo-jedinstvo i tako to. Ja sam mu objasnio da je tu očigledno neka igra u pitanju koju ne mozemo kapirati ni ja ni on. Onda smo se sreli u toku neke ofanzive u Ljubljani. On je tamo imao tezgu u nekom klubu gdje su dolazili samo privatnici i prostitutke visoke klase. Dino se obukao u odjelo i hiljadarka je pala, boli ga kurac. Bilo je besplatno piće, tako da smo nažuljali po četiri boce dobrog slovenačkog vina. To je bio zadnji put da sam se vidjeo i čuo sa njim.

D: Priča se da si obrazovan čovjek, da si završio neki fax?

Ma završio sam kurčinu, zavriio sam neki glupi turistički faks, koji završavaju vaterpolisti, fudbaleri i estrada. Tu si mogao preko veze da dobiješ diplomu, platiš neki dinar i ne moraš ni da vidiš faks. Ja sam htio da budem u Beogradu, da mi roditelji daju lovu za studiranje i da imam pokriće. Htjeo sam da postanem zvjezda.

D: Koji ti je bio prvi koncert?

Prvi je bio onaj sa 28 usisivača. A drugi mi je onaj sa pevaljkom.

D: Kako si to izveo sa 28 usisivača?

Stavio sam ih na praktikabl za hor i povezao sam ih na miksetu za svijetlo koja obara napon. Rasporedio sam ih u tri glasa i onda kada obori napon oni su niži po glasu, a kada im rokne napon onda su visočije po glasu. I tako malo muljaš điđi-rniđi, publika se zabavija i laku noć, prijatno. I onda su tu došli neki konceptualci, intelektualci, pisali o tome, pravili analize, Radio Beograd je puštao direktan prenos, ispao je mnogo kulturan čovjek. Obukao sarn odjelo koje sam iznajmio u pozorištu i što god me oni pitaju ja samo ćutim, da se ne obrukam.

D: Jesu li ti usisivafi posle bili u funkciji?

Devet komada je crklo, ali s obzirom da nisu bili moji, jebi ga.

D: Od kuda ti silni usisivači?

Skupljali smo po kućama, tako da je tu bilo modela u pizdu materinu. Jedan je bio iz 1937. tako da sam ga stavio da bude solista, dere se ko mazga, a ovoliko mali, rek o ovaj mora biti solista.

D: Imaš li neke planove za svirku vani?

Evo, zovu nas mjesec dana, Belgija, Holandija, Luksemburg, mene i Partibrejkerse. Vjerovatno im je interesantno da vide kakvi su to ludaci, Indijanci neki.

D: Da li po koncertima još furaš spiku 'Hoćemo gusle'?

Ma, izgustirao sam to, sada gledam da sam onako điđi-miđi, kao ovi strani bendovi, to je sada modemo. Puštam kosu i vrtim glavom dok sviram, glumim narkomana. Ako se bolje prodaje ploča, boli me kurac. Stavim naočale za sunce i udaram glavom o zid,

D: Čuli smo da ti je žena psiholog, da je magistrirala na tvom slučaju?

Ma nemaju oni veze blage, to je mlada nauka. To je isto kao kad su prije 400 godina mislili da je zemlja pljosnata, tako oni misle da je mozak pljosnat.

D: Sta je sa tvojim pnvatnim životom?

Moj najprivatniji život je ono što radim. Ja nemam preča posla od toga. tako da ko hoće da se uklopi u šemu, a ko neće boli me kurac. Ljudi koji ne misle da sam genije nisu moji drugovi. Družim se samo sa obožavateljima.

D: MisIiš li šta svirati kod nas kad se ovo sredi?

Bez ikakvih problema. Zna se tarifa: oprema, razglas, 1000 DM i nema frke. Ne mogu ja vama da naplaćujem grdne pare, ja ću u inostranstvu da zaradim.

D: Kod nas bi te raja željela vidjeti uživo.

Jebi ga, ja sa nisarn obrukao, razumiješ, a ima Ijudi s obje strane što su se obrukali maksimalno. Ja se nisam obrukao, ostao sam čista obraza. Pazi, još mi je malo vatra, ovi ekstremisti da se smire. A s obzirom da mi je savijest čista, a da je teško udariti na poštena čovjeka, eto mene vrlo brzo. Pedeset godina se jebemo međusobno, đeca su izmiješana, izmješani su brakovi, tu se nije znalo ko koga, a sada treba tražiš nešto, koji si kurac. Isti smo, bre kurac, glupi Slaveni što su došli sa Karpata. Naselili se tu, malo stočarstvo, diđ-miđ i poljoprivreda, pa kako je ko koga okupiro tako je fasovao, nas Vizantija, a vas Vatikan, i kraj priče. E, jebi ga, to poslije ima uticaja na kulturu, mentalitet, sve. Nekad smo bili velika zemlja, ranije avionom si mogao iz Makedonije u Sloveniju. Sada možeš kamenom dobaciti (svaku državu), ali imamo više free shopova.

D: Iz kog si kraja?MAGAZIN

Iz Herceg-Novog.

D: Da li si imao koji koncert u Herceg-Nmom?

Jesam, jedan sa mrtvačkim sandukorn, ali to više nije da se zajebavaš s tim. Ograničene su sada mogućnosti zajebancije, ne možeš se zajebavali sa svim stvarima.

D: Da li su tvoji tekstovi izmišljeni ili su iz stvamog života?

Izmišljam, Ijudi misle da ja živim ne znam kako interesantno i onda da im ne bi razbio te iluzije izmišljam neke priče.

D: Kakva ti je tematika pjesama na novom albumu?

Pa, album se zove ' 100000 maraka* i samo ime govori. Na albumu su uputstva kako da zaradii 100000 DM. I samo prodajom tog albuma ja ću da zaradim 100000 DM.

Jesi li siguran?

Naravno da nisam.

D: Da li si našao nekoga ko će ti izdati album?

Ma, naći će se, nema frke. Sarno da mi to napravimo (album).

D: Gdje živiš ovdje u Beogradu?

Iznajmio sam stan. Sada sam se nešto uvukao u dupe ovima iz opštine, da mi daju neki stan. Rekao sam da mi je dosadilo da guzim u parku, a tako i u molbi piše.

D: Znači, kao i u tvojoj pjesmi 'Balkan Boy"?

U stvari, to je ideja DINA DVORNIKA. Jednom je došao kod mene kući i kaže: 'Ajde da napravimo pjesmu Balkan boy'. Sjeli smo i naravno on 'Balkan boy, Balkan boy' i ne zna ništa drugo da kaže. Jebi ga, za refrene je car, ali strofa mu malo teže ide. I onda sjednem i krenem, ja sam to napravio da ja i on budemo u duetu, gdje je on trebao da pjeva kako je išao ispred Jugotona i zviždao 'Zašto praviš slona od mene' a onda je s prozora Jugotona Škarica pomolio glavu i od toga momenta ja sam stekao svjetsku slavu. A onda sam ja imao svoj dio kako sam čekao ispred PGP-a itd... Jebi ga, nema njega na snimanju jedanput, drugi put, ja kazem: "Ko te jebe, ja ću sarn da napravim'. I on kaže da napravim. A onda smo poslije radili 'Manijaka". Zove me telefonom i kaze: 'Imam refren: Udri jače, manijače, ali opet strofa me jebe', ja mu onako preko telefona izdiktiram cjelu pjesmu.

D: Kako je došlo do suradnje sa BOROM Đorđevićem?

Na drugoj ploči PGP je bilo strah da izdaju pjesmu koja se zvala 'Kataklizma komunizma'. Tako ja nazovem Boru i kažem: 'Boro, tebe ne mogu odbiti, 'ajde da mi gostuješ na ploči'. I on pristane, tako da su to ipak objavili.

D: Kakvi su ti odnosi sa Bajagom?

Dobri, znaš to su ti sve kolege iz branše, ja, BAJAGA, MAJKL ĐEKSON i LEPA BRENA Evo baš neki dan sjedimo MAJKL ĐEKSON i ja u jednoj kafani i on mi se žali: "Zguzio sam klinca, sad me jure da dam neku lovu', a ja mu kazem: "Ko te jebe kada si perverzan'. Što jebe đecu? Jebi babe! Može da zaradi i koji dinar. Svaka bi baba dala bar po 100 DEM da je okine MAJKL ĐEKSON, a 100 po 100, bio bi za godinu dana pun love.

D: Ali bi mu se kurac osušio...

Ne mora da znači, obično su te ostarjele pičke pune vitamina i sokova, pa to onda preko kože može da se upija ili slaninom namaze pičku i opet je OK.

D: Jesi li čuo da PRINCE jebe samo nevine na groblju?

Jebo sam ja jednu nevinu pičku. Kaže ona: 'OK, ajde da se vatamo i ja ću gola da se skinem ali ne smiješ njufer da mi skineš. I ja joj kažem da nema problema... Onda je uhvatim i zguzim, ali nabio sam joj kurac i sarno mi je 5 cm ulazio tamo i nazad i nisam je oštetio, a meni dosta ovoliko od pičke (10 cm) da se zadovoljim. A ja ju jebo, jebo i ne skinem joj njufer, a vidim ja ona nekako poslije toga nije bila baš zadovoljna. Ali nisam htio da joj ja ulazim u historiju, pa da se kurči kako joj je RAMBO skinuo njufer.

D: Kada si zadnji put svirao u Sloveniji?

Pa, svirao sam prije godinu i pol dana. Bilo je to ono sa hamonikašem Enverom. Našli smo ga tamo u Ljubljani. Došli mi, naravno, u najjeftiniji hotel u gradu, u potkrovlju dobili sobu i počeli da vjezbamo, kad na vrata ulazi Enver. 'Hej, momci, šta ima? Evo ja sviram klavijature, isto sviram zabavne, k'o i vi." A ja rek'o: 'Ajde ne foliraj nego donesi harmoiuku!' Jebi ga, znao sam narodnjak. Ajde da nam dođe u goste, a on kao sve ne može jer svira u toj i toj kafani. Kao ja ga pitam da li ima. pauzu i da ćemo za vrijeme pauze doći po njega autom. Tako da je to ispalo super. Vidio Enver nas kako duvamo travu i pita šta je to, mi mu malo dali da proba i on otkačio, počeo je da svira jazz na harmoniku. Zove me prije neki dan i kaže: 'Rambo, kupio sam ti ono na nargile, bio sam u Italiji i kupio sam ti za ono tvoje pušenje, al' su mi uzeli ovi pederi na carini, a ja mu kazem: Pa normalno, manijače.

D: Čuli smo da ideš svirati i u Svajcarsku.

Da, idem i sviraću. Samo novokomponovane zvijezde idu za gastarbajtere. Ali zašto da ne? Jer to nisu više oni gastarbajteri od prije 20 godina. To su mladi momci koji su željni domace zajebancije.

D: Da li tamo sviraš na stage-u ili u kafani?

Ma kasete, playback. Ja im kažem: 'Molim vas, pozdravite Cara koji je došao da drmne 2000 maraka, ja ću malo da otvaram usta, između pjesama ću da se zajebavam, a vi tu aplaudirajte'. Oni me maksirnahio ispoštuju, aplaudiraju, ja ispričam nekoliko doživljaja iz djetinjstva i to je to.

D: Da li si u zadnje vnjeme svirao u Beogradu?

Svirao sam harfu neko veče. Bio je unplugged festival i ja rek'o: 'Doći ću, al 'oću harfu da sviram'. I oni donijeli harfu, a ja pitam čovjeka sa koje se strane priđe harfi i ja prišao i napao harfu, maksimalno išamarao, slepovao ju je i otpjevao "Računajte na nas'. To je inače rnoja kompozicaja.

D: Šta, nije to stvar od BALASEVIĆA?

Ne, on se je odrekao te pjesme. Sada je moja.

D: Šta ste napravili ugovor?

Nismo, on se javno odrekao, a ja sam je javno prihvatio, sada je moja. Zatrebaće mi.

D: Kakav ti je generalni plan u životu?

Pa, pošto sam vezan uz more, generalni plan mi je da se obogatim i da kupim jahtu, da plovim svjetom.

D: Onda bi napustio muziku...

Ma jebeš muziku, jedrenje čovječe.

D: Da li volis sport?

Dosadni su mi sportovi u kojim se moraš znojiti. Evo, recimo dobar je motocross, to je super, sjediš, a pičiš, a i skijanje nije loše jer se ide nizbrdo.

D: A skijaški skokovi?

E pa, pravo da ti kažem nije mi nešto milo kad vidim kako lete. Hrabro jeste, ali znaš li ti zaito oni nose dihtovane gaće? Da ne iscuri govno pred publikom. Kad ga uhvati gore promaja, pa mu se razlihta govno dođe mu do vrata.

D: A jesi li se ti usro kad u gace?

Pa, usro sam se zadnji put prije četiri godine, ispred Skupštine Jugoslavije. Ja htio da prdnem i jebi ga, pukla hidrocentrala i onako posran odem kući, šta ću. Na jednom rođendanu kada sam se naprezao da prdim al' mi tu nije izletio proliv nego samo pet-šest komada. To ti je bila igra ko će bolje prdnuti.

D: Da li si igrao još takve slične igre?

Jesam, meni je bio fazon da uzmem kupaće tri broja veće i stavim u njih jedan duguljasti oblutak i dva manja okruglasta i onda gospođe gledaju, oči im iskaču.

D: Da li si isao u muzičku školu?

Jesam, išao sam za klavir, ponekad mi koristi.

D: Šta voiš svirati sebi za dušu?

Ne sviram, moje duše nema, umjesto duše mi je novčanik koji stoji razjapljen.

D: Koje ti je pravo ime i koliko godina imaš?

Pušić Antonije i imam 30 godina. A volite li vi mladu pičetinu? Ja je volim u pičku materinu. Nisam ranije volio, majke mi, jer kad sam imao 19-20 godina meni je pička bila ružna, mislim lijepa mi je bila žena, ali pička mi je bila ružna, a sada mi je pička postala lijepa, gledam je i super mi se sviđa.

Već mi je dosadilo da kenjam u taj tranzistor. Napiši to, to ti je dobar kraj za fanzin.

RAMBO AMADEUS monovju

"XZabava" br. 4, februar-mart 1997.
Vladimir Stakić


Rambo & Sloba

Razmišljao sam u zadnje vrijeme o načinu na koji sam postao popularan i na koji sam prestao to da budem. I shvatio sam da smo ja i predsednik Srbije Slobodan Milošević na istom talasu primitivizacije medija došli u žižu javnosti. Ja tu primitivizaciju tada, naravno, nisam primjecivao, ali sam '88. užasno psovao, kopao nos, ponašao se vrlo bahato i shvatio da to kamere jako vole. Baš u to vrijeme su bili oni mitinzi, Ušće i sve to, vršena je kolektivna lobotomija, kotektivna operacija mozga i priprema za onaj užasan rat. A ja sam u to vrijeme očigledno bio jako zgodan medijima kao anti-heroj, u stvari kao splet mana fokusiranih u jednu estradnu ličnost i kao takav zgodan da budem češće prikazivan na televiziji i da postanem miljenik publike. Stvar se razvijala kako se razvijala, ja sam shvatio da nije dobro biti popularan u nepopularno vrijeme, pa sam sebe malo skrajnuo tako što sam praktično svaki put kad sam imao priliku da nastupim na televiziji napravio neku sabotažu, rekao nešto protiv vlasti, protiv onoga što oni rade, tako da su oni vrlo brzo shvatili da ne treba da me puštaju na TV, na čemu sam im jako zahvalan. Stvarno je lijepo ovog momerrta kad je očigledno da ova vlast polako lapi, imati osjećaj da si od početka bio protiv njih.



Rulet & katastrofa

Pjesma Titanik, po kojoj sam i dao ime ploči, govori o jednom mom osjećaju. Kad je počeo rat, ja sam postao omiljen kod naroda, počeo sam da sviram, Ijudi su htjeli da me čuju, imao sam dosta posla... i osjećao sam se kao u kockarnici broda "Titanik"... Vidio sam da me rulet 'oće, ali je brod tonuo. Nikako nisam mogao da se odvojim od tog ruleta na kom sam dobijao, a voda mi je bila sve više i više. To je potpuno autobiografska stvar.

Sad ne bih imao ništa protiv da u jednoj erupciji dobroga budem totalno marginalizovan. Ako treba da uđemo u novi senzibilitet, ne bih imao ništa protiv da Rambo Amadeus bude ostavljen u ovom milenijumu. Ja sam počeo da se pripremam za to. Već s nekim mladim muzičarima probam, stvaram neku instrumentalnu muziku koja nikakve veze sa Rambo Amadeusom nema. Idem za tim da umjetnik mora da bude pola koraka ispred vremena. A i siguran sam da ja, koji sam imao 12 godina u zlatno doba socijalizma, i tinejdžerke koje su prvu menstruaciju dobile s padom Vukovara, bombardovanjima i gledanjem pokolja na televiziji, nemamo isti senzibilitet. Njima je potrebno nešto jače.

Turbo & Titanik

Ja sam s pločom O tugo jesenja, napravljenom '88, samo slušao kuda ide muzika i shvatio da ide ka turbo-folku. Isto kao što sam sa M '91. pola godine prije nego što je počeo rat, shvatio da će rata da bude. Sa ovom pločom (Titanik). koja je rađena u maju i junu prošle godine, htio sam da kažem da mi se čini da je tom nepotopivom brodu došlo vrijeme da ide na dno. l vrlo mi je drago sto je ovo oslobađanje od straha, koji se gomilao godinama kod Ijudi, toliko jako, da nikakva ploča ne može da im uđe u glavu. Ja ne mogu sad nikako da dospem u žižu javnosti, jer se neke mnogo važnije stvari događaju i to je dobro. Ne možeš ti čovjeku koji je osam godina akumulirao strah i sad ga se već više od dva mjeseca oslobađa tako što ide ulicom, zviždi, trubi, zeza se, da skreneš pažnju tako što ćeš da kažeš: "Ej, alo, majstore, evo ima ovdje nekih hitova, muzika neka." Ne može.

Šetnja & ćevapi

Ta šetnja je jedan psihijatrijski tretman - svakodnevna grupna terapija. l to je poprimilo jedan fenomenalan ton, jer su ljudi počeli da se zajebavaju. Najzad, kad izađem u grad, vidim ponovo one fizionomije koje sam prestao da srećem "91. - neka fina, pravilna lica, Ijude koji iz straha nisu izlazili iz kuće nigdje... l jako mi prija da ih sretnem ponekad, kad izađem. Ne idem da šetam svaki dan, pošto sam tako vaspitan da više volim da sam slobodan strelac nego da sam u četi. Ponekad prošetam i stvarno vidim da Ijudi koji me prepoznaju imaju neki vrlo pozitivan naboj prema meni. Ne zaboravIjaju stvari - znaju šta sam radio '91, '92, '93... i prakticno ja sad sebe hvatam kako likujem - što opet nije dobro osećanje. Ne kaže se bez veze - u zlu se ne ponizi, u dobru se ne uznesi.

Godine 1992. napravio sam pjesmu Karamba. karambita... Trebalo bi sad pogledati neke TV "Dnevnike" iz te godine, pa vidjeti kakva je atmosfera tada vladala i koliko je hrabrosti trebalo za to. Sad je lako pjevat': Glas! Ne daju mi glas! Kurac, palac, 'ajmo da repujemo svi kontra vlasti! Čudna mi čuda. Ja teško mogu da budem dio toga. Osjećao bih se kao neki ratni veteran, koji je preživjeo sve ofanzive, pa mu predsjednik opštine traži da za Dan pobjede na brdu od čepova od pive napravi natpis "Tito je naš"...

Mane & mentalitet

Ne bih volio da se pravim vazan, ali mi je drago što će ova ploča dugo biti aktuelna, jer ne govori direktno protiv vlasti, nego skreće pažnju na neke mane našeg mentaliteta. A pošto ne volim mnogo da trabunjam, pokušao sam da kroz nekoliko definicija taj mentalitet opišem. Jeste da cijelo čovječanstvo ima mane, ali naš problem je što mislimo da su naše mane šarmantne, da ćeto nekoga da šarmira i da smo zbog tih mana simpatični. A to nije nevažno - jer će ova vlast da se promjeni jako brzo, a mentalitet će trajati.

Šaka & glava

Šakom u glavu je sonda u našu sklonost da mnogo lakše prolivamo krv nego znoj, znači u našu lijenost. Pokušao sam tekstom da uđem u psihu tog, po Dvornikoviću, dinaroida - nekog visokog, pogurenog, sklonog svađi i agresiji, visokog primata, koji fakat ima obim lobanje 2-3 cm veći nego ostali indo-evropljani i otprilike 100 grama teži mozak, što stvara infrastrukturu za njegovu veću inteligenciju. Muzički mi je tu Trut dosta pomogao da napravim nešto kao pagansko-staroslovensko-dinarsku muziku i da kroz rock instrumentarij - bas. gitara, bubanj i sintisajzer - dođem do tog nekog, uslovno paganskog, jetijevskog zvuka. Mene to, u stvari, najviše podsjeća na disko za jetije. Čini mi se kad bi' ih zatekao negdje da plešu, da bi to bilo uz takav ritam.

Aca & pizza

Aca Popović je jednom rekao: "Novac je mala naknada za ono što ja radim. Nikad me nije napustilo uvjerenje da svojirn djelima mijenjam svijet na bolje." I u skladu s tim se i ponašao. A evo kako se ta "da komšiji crkne krava" crta naseg mentaliteta manifestovala u njegovom slučaju. Kad je uAteljeu 212 rađena Čarlama zbogom, po meni odlična predstava u stihu, praktično mjuzikl, uprava se nije baš proslavila odnosom prema njemu i predstavi. Pošto je Čarlama bila dosta angažovana protiv vlasti, kroz vrlo fino zajebavanje, meni je jedna od renomiranih osoba tog pozorišta rekla, kad su htjeli predstavu da ukinu, jer, kao, ne zadovoljava umjetničke kriterijume: "Znaš, problem je u tome što Aca mnogo voli lovu, pa samo zbog honorara piše stalno neke predstave koje ne valjaju." A "osoba" nastupa diljem Jugoslavije po picerijama i kafićima, recitujući nekakvu svoju monodramu, da bi uzela novac od kafedžija.

Intormativna & muzička

B-92 je počeo kao mali, nezavisni radio, sa urednikom Veranom Matićem, koji je za mene jedini ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za mir, i zahvaljujući njemu taj radio ima informativno-političku redakciju kakvu ima. No, s obzirom da je priroda radija takva da mora i neka muzika da se pušta, Ijudi koji su se slučajno obreli uz njih u to prvo vrijeme, sad uređuju muzički program koji je mnogo slušaniji nego što oni i pretpostavIjaju. A i dalje nemaju ozbiljnog muzičkog urednika, odnosno osobu koja ima barem elementarno muzičko obrazovanje, a koja im je neophodna, sudeći po trećerazrednoj stranoj muzici koju puštaju. Ako nemaju nikoga, evo ja se nudim da to besplatno radim, da im jednom sedmično dajem spiskove muzike koju mogu da puštaju. Čak mogu poneki disk i da im pozajmim. Iz toga bih, naravno, izdvojio Flekinu emisiju "Šišmiš", u kojoj muziku pušta Jugoslovenski nindža - Srđan Jerotijević, čovjek zaista jako dobro upućen u muziku i koji odlično radi.

Mada nije glupa ni varijanta da ta informativna redakcija počne da pravi Dnevnike RTS, a ovima ostalima nek' ostane mali - alternativni radio, na kom će i dalje da puštaju to što sad puštaju, i na kom će trećerazredni, polupismeni engleski disk-džokeji, sa po 13 ploča u kolekciji, biti više emitovani od jednog rasnog pjesnika Caneta ko ima tako dobar bend.

Rat & mir

Uskoro će, kao što je primitivno počeo rat, primitivno da počne i bratstvo i jedinstvo. Pa će prvo ovi što su sve zamutili i dizajnirali početi da se balave ustima punim jagnjetine i da se kunu na vječno prijateljstvo, da dijele jedni drugima počasne ključeve od gradova, plakete i diplome za mir. A onda će sportisti i pjevači, po službenoj dužnosti, na svojoj koži osjetiti novopečeno bratstvo i jedinstvo. Povraća mi se od svega toga, svejedno mi je ko će prvi ići u bratske države. Ja neću!

Prvi sam išao u Sloveniju, a novine to nijesu smjele ni da zabilježe. Onda su poslije godinu dana bili Partibrejkersi, pa je to objavljeno kao čudo u nezavisnoj štampi. Potom je Bajaga napunio halu u Ljubljani, a na kraju je otišao Balašević i napravio haos - sve puno, dolazili su autobusima iz Zagreba, love ko pljeve. E, volio bi' da sa Hrvatskom malo zamenimo redosljed da ja idem posljednji i da uzmem lovu.

Evidentirao - Vladimir Stakić